utorak, 5. kolovoza 2014.

možda

i tako je jedna priča počela skroz spontano, naivno
reče Lola, ajmo da se provozamo do one raskrsnice preko pruge, da vidimo da li tvoje patike (ove što trenutno stoje na coveru) još uvek vise gore na žici, ili ih je skinuo Onaj koji je skinuo i prve
ajde, rekoh ja
i nekako je predveče počelo da grmi, i dogovorili smo se da ja skoknem tih desetak kilometara (i nazad) a da ona ode do grada drugim pametnijim poslom


uzeo ja kačket, uzeo i šuškavac i stavio ga na gepek od city bajka
rekoh ono, ako baš dođe do tačke da koža počne da mi prokišnjava
inače dok ovo kucam ide mi workin & steamin, onaj dupli (po moderno 2-u-1) crveni album majlsa dejvisa, tek da napomenem


negde na pola puta, počela je kiša
pravio sam se da je ne primećujem
taj trik pali do određenih granica
kao što možeš da ignorišeš mangupe dok ti dobacuju, ali već kad te prvi pljune ili udari, to prosto ne možeš da ne primetiš
prebacio ja već odavno u drugu od tri brzine, kao nešto jurim
prva brzina je, kad onako živahno okrećeš pedale, negde za brzine oko 20 km/h, druga je za 25-30 km/h, tako su malo grube razlike, a treća je za preko 30 km/h


ne vredi, stanem uz bankinu
navučem taj šušakvac, e sad ću bolje da uspem u životu, osećam se kao neko povrće u plasteniku
i onda je krenulo
kiša je prerasla u pljusak, a grmljavina se nekako približila
ono, privila se uz mene, srce moje neurotično


dođem napokon do odredišta, jao miline, moje patike vise na žici!
e sad treba to slikati, kiša se pojačava i na granici je da je nazovem pljusak, mada su moji kriterijumi poremećeni jer kišu uglavnom zovem kišica, pljusak zovem kiša, provalu oblaka zovem pljusak, a poplavu i nebo-se-otvorilo-do-jaja zovem pljusak
tako nekako
pokrijem se nekako šuškavcem kao šatorom i opalim par slikica
sva sreća da sam u zadnji čas odlučio da ipak ne nosim mobilni, nego ovaj neki low budget (kao pesma od kinksa, beše?) foto aparat


e tad je već počelo nekako previše da prašti
znam ja fiziku i matematiku
zvuk putuje 340 metara u sekundi
kad grmne, pa ga čuješ za onoliko koliko ti je potrebno da napraviš tap-tap-tap tri koraka na trčanju, jedna sekunda, dakle puklo je na 300-350 metara daleko
ili blizu, zavisi da ili si optimista ili pesimista
eee onda je pucalo "na korak" od mene
trećina sekunde, dakle sto metara
paaaa, nije bilo prijatno


pljusak se pojačavao, sad je već voda bila šaku duboka po desnoj strani puta, magistralnog, sa obe strane, a po sredini je bilo onako, samo mokro, ali bez baruštine
ali nije mi bila frka da vozim bajk, jer su kola doslovno milela
a pojavio se i taj neki momenat poštovanja, ili opreznosti, nemam pojma
niko me nije "tesno" obišao
nego uvek ono skroz drugom stranom, debelo odmaknut od mene
niko nije svirnuo, kao da nikom nisam smetao
biće radije da je svako čuvao svoje dupe i bio maksimalno napet za volanom, pa nije ni imao vremena da svirka naokolo


pa puče negde još bliže,  

protresao mi se šuškavac onako kako membrana od woofera
uh jbt ovo je bilo blizu
računam, ipak je šuškavac od plastike
da je od gvožđa pa da se i plašim
mada, pre deset dana, roknu grom u onu banderu i zapali dve kuće, čuj bandera je od drveta, što sam ja sigurniji ovako plastificiran?
i onda sam stigao do nekog proširenja gde je supermarket i ispred mene su 4 auta skrenula na parking i tamo ostala


i grmnulo je opet, preblizu, i opet, i opet
a u guzicu
pa neće me valjda
a spremam tako dobar blog, ne bi bilo fer
eh da, nisam rekao
malopre je prošla jedna Hitna, pa za njom druga, i evo upravo je u kontra smeru nazad ka gradu prošla treća
ovakva glupost mi proleće kroz glavu
ko zna ko je nastradao
možda se u nekom selu neko dete igralo
možda se nije igralo, možda je potrčalo da potera ovce nazad u štalu
ne mora da bude dete, neka je i baba neka
ali je izašla iz kuće s razlogom


a šta ja glumim ovde?
išao retard da vidi da li je neko skinuo njegove raspadnute patike, koje je juče obesio na neku žicu
pa da ima boga, prvo bi njega ubio, mislim mene
i sad razmišljam, zamisli da me stvarno rokne, jer sam bukvalno jedina budala na putu, svi auti su negde stali, zastali


toliko pljušti da mi one ogromne kapi udaraju po kapuljači, skroz me zaglušujući, to je neka divljačka buka, neki rafalni užas
i zamisli tu situaciju da neka četvrta Hitna treba da dolazi zbog mene, umesto da pohita da spašava ljude koji ičemu korisnom služe na ovoj planeti...


vozim dalje, totalno sâm
sad je već pedalj vode uz bankinu, a celom širinom puta je minimum 5cm
prođe jedan auto, zaprska me tom silnom vodurinom, po nogama, po licu, po obrazima i stisnutim usnama, i ukapiram da je ta voda dole na asfaltu mlaka!
koliko god zavaravao osećaj tog nevremena, vukao te da misliš da se radi o nekoj hladnoći, eto, taj mlaz je delovao nekako topao, prosto kao poljubac


nastavljam dalje smešeći se
poljubac
i tada, onaj naj trenutak
bljesak, tu negde neverovatno blizu, i prvo osećam neko žarenje odozgo po šakama, kao da me je neko dodirnuo nekom žicom iz koje udara struja, i tek nakon sledećeg delića sekunde GRRMMMMMMMM!!!!
jebote udario me grom
ovo već postaje nerealno


ništa, nema povratka, kuća mi je ispred, imam još tri kilometra
prelazim u levu traku od dve iz mog pravca, i idem skroz uz levu ivicu
naime sa te strane su ulične svetiljke, i nekako se ispod njih osećam zaštićen
vozim tako i razmišljam, jbg ako hoće, udariće me
nema veza sa svetiljkama
shvatam koliko je sva ta naša "sigurnost" više stvar ubeđenja, nego nešto realno
sigurnost ne postoji
možeš samo da se *osećaš* siguran, ili nesiguran
to je otprilike sve
sva filozofija


približim levu šaku očima, onako u brzini, pogledam da li imam neki trag od onog žarenja, ne primećujem ništa
da te nešto spalilo, već bi se odatle pušilo, ne budali - kao da kažem samom sebi i počinjem da se smejem


još jedan auto parkiran na benzinskoj
prolazim pored njega i pokažem mu širokim pokretom rukom, onako preko glave, come on!, hahahha, ako mogu ja možeš i ti
bog te pita šta je mogao da pomisli videvši ludaka na bicikli koji kroz vodu 10cm duboku seče kao gliser i nestaje u daljini
i da, puklo je još najmanje dvadesetak puta, sve tako u 100-200m daljine
najgore je ono kad te zaslepi, pa prasne samo delić sekunde kasnije


dolazim na poslednji semafor, nema, crvenog, zelenog, nema svetala
CRKO SEMAFOR!!!!
ugasila se planeta, a ja vozim i dalje
opet počinjem da se kliberim, onako ludački
baš ima nešto lepo u tome kad si tako malo lud
dogodi ti se svašta što ti se inače ne bi dogodilo


ludi pišu blogove, ludi pišu neverovatne priče, ludi na neki lud način ipak inspirišu one malo manje lude, pomeraju im granicu razumnog i logičnog
"ako je onaj ludak preživeo, dakle mogu i ja"
i posle će neko da mi prigovori kako mi je poveliki ego
jok tebi će da bude
hajde napravi slalom između sto munja, sve u sto metara levo ili desno, prođi biciklom kao gliserom putem uz koji se parkiralo tridesetak automobila i unutra se sto ljudi trese i moli, imaj više struje od gradske rasvete, pobedi sve što se te večeri moglo pobediti


uđem u dvorište, sav hepi što sam eto doživeo to što sam upravo preživeo, i odmah siđem u podrum da pronađem onog od naša 4 psa koji se najviše plaši grmljavine
zagrlim druga, i prvo njemu sve ovo ispričam
natenane
pomazim ga poslednji put, objasnim mu da sve to nije ništa strašno, i odem da iscedim sve sa sebe pre nego što uđem u kuću


a sutra ću da budem posran, zato što svaki dan nije ovoliko zanimljiv
jutros sam uradio dva tretmana, jedan curi koja je pola brazilka pola portugalka, a drugi curi koja je pola japanka pola francuskinja
a dovela ih naša zajednička drugarica koja živi u parizu
tako sam valjda iscedio negde oko pola svih svetskih mitisera


pre nego što sam završio, 

pustio sam im jednu stvar od ibrahima maalouf-a 
da mi objasne o čemu se radi u tekstu
poprilično čudna situacija, da maalouf trešti u centru valjeva, u izlogu još uvek stoji jedan preostali poster stray dogg-a od prekjučerašnjeg koncerta, ja ne znam francuski one ne znaju srpski, i slušamo maalouf-a, muzika uvek poveže nešto što deluje nemoguće povezati


pa sam posle toga šišao travu u dvorištu, pa sam išao po stovarištima da tražim neke određene armature, pa sam išao na trčanje od 10km gde sam napravio 50 sprinteva po 100 metara, šta god nekom neupućenom mogao da znači taj detalj, i tako, bio je poprilično frenetičan dan


a majls dejvis piči i dalje, na ripit
i valjda je došla struja u onaj semafor
i valjda su svi oni što ih je vozila Hitna, prva druga i treća, koliko-toliko ok
i valjda su svi oni auti nastavili dalje i stigli gde su krenuli
i valjda je onaj moj najplašljiviji pas zaspao
i možda ću sad i ja moći mirno da zaspim

možda

Nema komentara:

Objavi komentar