petak, 29. kolovoza 2014.

zajedno

vraćam se s trčanja, danas, i na kilometar i po od kuće prolazim pored stadiona. u susret mi nailazi devojčica od 6-7 godina, koja vodi kucu, malu, nemam pojma, recimo 5-6 meseci. gledam okolo, ne vidim nikog ko bi mi delovao da je s tim detetom.

devojčica povuče kucu, kuca poskoči levo, pa desno, devojčica je opet povuče k sebi, kuca uplašeno sedne na zemlju. devojčica je udari šakom po glavi (!!??). ne jako, ali onako, kao da pokušava da s njom komunicira na taj način. zastanem nakratko, da vidim kako će se situacija odvijati. ništa, sve se ponavlja još jednom, dvaput.

- nemoj da udaraš kucu, nema smisla - dobacih.
- pa neće da me sluša
- ona ne zna šta treba da sluša, njoj se ide levo i desno, a ti joj ne dâš, i to je sve
- ali kuca je glupa, moram da je bijem
- nije kuca glupa, kuca je mala! nisi ni ti sa dve godine znala da pređeš preko ulice, pa jel tako?
- ali ona ništa ne zna, a šetam je već mesec dana, baš je glupa!
- moraš da je naučiš, da joj pomogneš. ne postoje glupe i pametne kuce, samo male i velike. svaka mala kuca će jednom postati pametna.

(lažem ladno na deset promila, opšte je poznato da je prosečan dodžić doktor nauka za prosečnog retrivera, ali obzirom da je i ovo njeno neka samsara, to nije tema. pokušavam da se usredsredim na njihov problem)

- ali (kad se nađe u raspravi, većinu rečenica započinje sa "ali", moram da izguglam šta to znači) ako me ne sluša, moram da je udarim, inače me TEK tada neće slušati!

(dete postaje sve uverljivije u tom svom shvatanju sveta na principu batine)

- ne, ne, ne, ti je kažnjavaš, a ona ne zna zašto. takva kazna nema smisla.
- ali šta da radim, kad me ne sluša?
- moraš da joj pomogneš. kao što je tebi neko rekao kako se prelazi ulica, moraš i ti njoj da pokažeš. ona nema nikog drugog osim tebe, ti si joj sve, i drugarica, i mama, i učiteljica...
- ali kako? ja je vučem napred, ona vuče nazad???

(pokažem joj kako da kuci blago pogura guzu, i kad se kuca pokrene prema napred, da je onda pomazi po glavi, i gle, deluje! i u tom trenutku izgovaram epohalnu rečenicu koje tek kasnije postajem svestan)

- svaka kuca je onoliko pametna, koliko je ti naučiš. koliko se potrudiš oko nje. pametna kuca se ne kupuje nego se stvara. ona je slika truda koji si ti u nju uložila.

dete odlazi a ja nisam siguran da me je slušala baš do kraja, zastaje na svakih par metara da pogura kuci guzu i deluje zadovoljna što je naučila taj mali "trik", to je njena nova igra za danas.

ostavljam ih da usavršavaju "zajedničku šetnju", trčim još tih 6-7 minuta do kuće, i razmišljam. jebote toliko sam pametan da još malo neću samog sebe umeti da shvatim! zar svako dete nije onoliko vaspitano koliko se roditelji potrude? zar nije svaka veza onoliko dobra koliko se dvoje u njenu korist odreknu nečeg sporednog? zar nije svaka porodica onoliko dugovečna koliko u njoj mlađi poštuju starije? zar nije svaki ulaz u zgradi onoliko uređen koliko ga stanari održavaju? zar nije svaki grad onoliko čist koliko ga prolaznici ne zasipaju đubretom? zar nije svaka država...
i tako dalje i tako daljeeeee

Nema komentara:

Objavi komentar