zavaravanje

nisam mislio zavaRIVAnje, da ipak napomenem...

daklem, deaktivirao ja FB profil od sinoć u 21 do danas u 12,
i nadao se da ću jutros pronaći bar 50 mejlova "nemoj",
+ osnovanu grupu "Sale vrati se!" sa minimum 222 člana. 

čak štaviše, zamišljao sam da ni Sunce neće jutros izaći.
e, mućak!!!
niko nije ni primetio :-)

napišem ja sinoć kako dobijam "premalo" lajkova i komentara,

i odmah zapamtim od koga su stigli prvi lajkovi i prvi komentar.

kod mene se uvek dele neke medalje, treba to imati u vidu.

meni vrede više od zlata, 

i svakome ko shvata
da postoji nešto vrednije od zlata.

da u nastavku parafraziram jedan (pra)stari hit:

"facebook killed the blogging star"

sve sam mislio kako je na fejsu nirvana,

kao, znam kome pišem i znam ko čita, čisto braCtvo i jedinstvo

i zalego ja kao na radnoj akciji, stavljao slike statuse albume haiku-e,

nema čega nije bilo, i sve računam, drugi su kao i ja,

ako sam nešto pročitao do kraja, ja stisnem LAJK,

ne nužno što sam ushićen pročitanim, nego čisto iz pristojnosti

brate ako sam ti nešto pročitao do kraja, dakle bilo je vredno čitanja,

dakle ajde da ti "overim" tekst, da ga štikliram 

(iliti "čekiram" što bi kazali ovi moderni ameroSrbi)...

jok brate, ljudima je smor da stisnu čak i to jedno dugme

pa jebo vas miš, šta bi radili da za svaki moj blog morate da odete u banku,

popunite priznanicu na jedan dinar, pošaljete mi faksom fotokopiranu uplatnicu,

a ja da vam tek onda pošaljem blog u koverti???

da li bi iko išta na ovom svetu dobio, za džabe, 
ako više ništa ne bi postojalo za džabe?

a bilo bi pošteno, pravo da vam kažem.

i baš nešto razmišljam, to bi bila fora - 
da napravim ovako - ko stisne lajk čitaće sledeći blog :-)

i na svakih 15 dana stavim novi blog, napišem ga na fejsu kao belešku,

(kako li to kažu ameroSrbi, "nout"?) 

i kažem - ko lajkuje ovo, čitaće sve sledeće do 15-og u mesecu :-)

joj mislim da bih to mogao da uradim :-P

ne brine me manjak materijala 
jer ja ionako nikada nisam nešto čuvao za sutra,

onda ne bih znao šta ću sa tim od juče i prekjuče 
i sa 10 novih stvari koje mi sutra padnu na pamet

ja kad imam vremena, mogu da pišem po blog na svakih sat vremena,

jedan blog za blog i pet blogova za fejs 
i još toliko pošaljem u mejlovima raznim frendovima

nego shvatio sam u čemu je razlika između blogera i blogera

jedni pišu blog o ostalim događajima, o svetu, pojavama, okolnostima, 

a drugi pišu samo o sebi, čak i kada pišu o nečem drugom

tako ja nekako na kraju uvek primetim 
da sam počeo da pišem o nečem drugom,

a na kraju ispadne da sam pisao o sebi

ma taj fejs je čudna stvar, imaš ljude koji prate druge ljude, 
prosto ih uhode

(mada to nije sa ikakvom lošom namerom, sačuvaj bože)

a imaš ljude koji prate fejs kao fejs, eto, prate šta ima novo

ako im baš u tom času dok nemaju pametnija posla natrči moj status,

oni mi stisnu ili ne stisnu lajk, eto čisto smo se slučajno sreli

neki su na fejsu npr predveče i tada sve lajkuju na šta naiđu, 

a recimo nikada nemaju pojma šta se događa ujutru, 
sa takvima se hronično mašim

ili ovako, reče mi sad u nedelju u Čačku na Državnom 
jedan od "bliskih prijatelja"

tojest reče Loli i meni jer smo stajali tako zajedno 
- Sale je Kralj Fejsbuka!!!

a ja od njega dobio jedan lajk u zadnjih pola godine, pa ti sad vidi

nisam imao pojma da je obožavatelj, vešto se krio, ili nije,

možda ga je sakrila sopstvena lenjost 
da povremeno lupi komentar na neki moj status ili fotku

a ja u biti (:-P) ne volem tu lenjost, 
volem kad mi neko prizna da me vole

ček da nađem na jutjubu tu pesmu gde ide ne volem ovo ne volem ono

od Onog koji NIJE napisao 
"a ona je jedna od onih frajli, 
što im uvek fali neki smajli..."

(to sam naime JA malopre napisao, 
onako za svoju dušu, verovatno imitirajući Njega)

i tako, zbunjen sam svim tim pojavama, galerijom likova

dodala me kao prijatelja neka "nikad čuo", a sasvim fino izgleda

ali nikad čuo. ali uopšte ne izgleda loše, 
mislim... ali nemam pojma ko je ona, bre!

a oduvek mi je bilo glupo da nekog ne potvrdim, 
čisto ono, sramota me.

i od nedavno sam usvojio tu foru, svakog potvrdim i odma mu opalim "restricted"

sad ih imam već 20-ak, 
tako nekih fantoma koji dodaju sve i svakog kao prijatelja,

eto samo jer imamo 78 zajedničkih. 

kao da negde piše da svako sa svakim mora da bude prijatelj, 
mislim, svašta

kako možeš da dodaš nekog koga nisi nikada video, 
nijednom popričao,

ne znaš o njemu ništa, sutra da ga sretneš na ulici 
ladno bi prošao pored njega,

još bi ga oterao u materinu ako ti van pešačkog izleti ispred bicikle

imam i ja tih prijatelja sa kojima se nisam formalno upoznao, 
baš ih imam

ali jedva čekam da se upoznamo, 
evo baš sad u Čačku odmah sam prišao jednoj klinCi

rekoh jesi li ti ta i ta, ona reče jesam, 
eto znamo se preko fejsa, super da smo se upoznali

daj bar nešto pozitivno da se desi zbog svog tog prijateljevanja

e sad za taj (ovaj) blog, nemam pojma

ranije se znalo, sednem svaki dan, odvojim pola sata, 
malo recikliram misli, nešto kuckam

bio sam uhvatio ritam, a sad mi se taj ritam rastegao na svaki treći dan

po principu "uf nisam najskorije nešto napisao, 
daj da zadržim kontinuitet"

lakše mi je na fejs da stavim album sa 10 slika, 
svakoj metnem opis,

i kad sabereš to ispadne blog, 
s tim da nije suvoparna priča nego je više kao strip :-)

a ljudi vole strip, to je fakat, strip im je ljubav jedina,

ne bi čitali moju priču na lakat, pa da je stoput predivna.

dokolica, samoljubivost, pismenost, šta još treba za blog?

publika? ma ne, meni je ponekad gušt da čitam sopstvene blogove!

ima situacija kada kažem - brate, 
ništa pametnije danas nisam pročitao 

od ovog mog bloga, pa gde ide ovaj svet???

umesto

opet blog pod projektnim nazivom "umesto bloga"
dakle jutros je Džek Putosek (cestosjek, glede i unatoč) hitnuo d roud, seo na biciklu u Valjevu i spičio do Čačka preko Mionice Vrujaca Ljiga Rudnika i G.Milanovca, za ravno 3 vure (102km što je donelo okrugao prosek od 34.0, not bad obzirom da je put od Ljiga do ispod Rudnika u radovima i sav odrljan onim mašinama pa sam tako sat vremena uživao u anticelulit masaži (tzv drndanje). nakupio sam do Ljiga nekih 300m uspona i do Rudnika još 300, i posle toga nekoliko lepih gore-dole, pa neka bude minimum 700m uspona, ipak nije mnogo.
kuriozitet je da je Lola krenula sat posle mene (autom naravno jer je trebala da vozi trku), a da smo stigli zamalo istovremeno. naime prestigla me je malo iza Rudnika ali smo odmah nakon toga (video sam je u daljini jer je na tom mestu blago nizbrdo i držao sam 50-ak km/h) upali u neki obilazak kroz G.Milanovac jer je obilaznica bila zatvorena, zatim sam išao za nekim šleperom kroz par avenija i na svakih 50m odleteo po metar u vis jer su potonuli svi šahtovi i to te tako fino odbaci kao na stazi za skate-board... i na kraju kroz par semafora, pa neke šikane levo-pa-desno i na kraju pretičem kolonu koja je u zakrčenju iza par traktora (?) i samo sam video da joj je otvoren prozor i doviknuo ono čuveno BII-BIIPPP kao Ptica Trkačica i prošao dalje između 2 kolone auta a ona me je opet prešla tek posle par kilometara. tada sam imao samo 15-ak (valjda) km do Čačka i većinom sam išao preko 40 jer je skoro sve blago nizvodno a nekako nisam bio baš umoran...
posle toga je ona vozila trku i završila 4-ta (među seniorkama, naravno prva veteranka no to kod nas ne postoji) a celo prvenstvo je bilo malo uvrnuto jer su se gađali kategorijama kao pokvarenim jajima, neka klinka za koju neki kažu da je kadetkinja a neki da je juniorka je juče na hronometru vozila kao juniorka a danas je startovala drumsko kao seniorka, pa verujem da to može samo u Srbiji ali neka smo bar po nečemu jedinstveni u svetu (dok nas ne izbace iz UCI, to jest) jer ovde takođe npr startuju kod muškaraca U-23 i elita zajedno, a ako slučajno U-23 pobedi trku tj prođe prvi kroz cilj onda oni njemu dodele zlatnu medalju i kao U-23 i kao Elita, i to je tako već 10 godina unazad, totalno besmisleno ali opet ovdašnjim sudijama savršeno logično :-)
ajd bar je danas seniorka pobedila državno, pa je ta malecka ostala bez zlata koje je lagano mogla da uzme u svojoj kategoriji, ali nije loše ni da povremeno dobije po ušima (njen trener) ako već voli da zine više nego što može da proguta. svaka lekcija nečemu služi, naravno ako imaš pameti da je shvatiš, govorim uopšteno - ništa lično - sačuvaj bože :-P
računajući da će danas biti najvažnija domaća trka u sezoni namerno sam sinoć pobrisao stare statuse jer ionako volim da očistim profil bar jednom mesečno a sada je bila idealna prilika jer će eto drugi imati šta da objave pa da ne skrećem previše na sebe pažnju. bio je sinoć i taj noćni maraton u Novome Sadu pa će biti priča i slika na pretek, ja sam se zadovoljio starim dobrim blogićem.
dakle neka drugi pišu o sebi, a Ja, ja sam danas vozio veliku šajbnu sve do Ljiga preko svih onih brdašaca, usput sam sreo Kostolomku u nekom totalno bunovnom stanju - jedva se kotrljala uzbrdo iz Mionice da sam morao da zakočim na usponu od 5% da bih se pozdravio a da ne bih onako u leru odmakao 50m dok ona prevrće pedale frekvencijom dinosaurusa koji rastrčava ujutro nakon Ultra Traila Du Mont Blanc.
prvi deo treninga sam vrteo malo brže, oko 100 obrtaja a posle sam postepeno smanjivao kadencu da bih uz Rudnik na 39x21 sve-stoječki bez dahtanja izašao 15-16 km/h (poslednji put sam ceo uspon izašao 20 km/h iza nekog kamiončića i na vrhu sam bio toliko otrovan smradom iz njegovog auspuha da sam sve video zeleno, ono kao kad duvaš lepak) i odatle je dalje bila "zviždaljka" sve na 53x13-14 i povremeno uletanje u zavetrinu kada vidim da iza kamiona koji me pretiče nema kolone, onda pređem na sredinu trake i fijjuuu sledećih 300m zamišljam da se vozim u grupi od 100 biciklista. od prâvih biciklista nisam sreo nikoga, iako sam došao na početak prijavljivanja već su svi bili tamo, čudna neka situacija za naše prilike - navikao sam da npr kada idem na trku u Novi Sad, da me non stop pretiču kombiji i auti načičkani biciklama po krovu i da mi svirkaju skoro celim putem. a danas ništa :-(
a neprocenjivo je kad ti na vrhu Rudnika pukne u ušima, e onda znam da sam se pristojno brzo popeo.
i uopšte sam zadovoljan kakve su mi bile nogice, ne 100% ali sasvim dobre u odnosu na prosečan trening tokom radnih dana. ipak sam prekjuče trčao onih 14km po vrelom danu i po suncu, malo prebrzo u odnosu na koliko (ni)sam utreniran za brzo trčanje pa sam deo neke zbunjenosti u kvadricepsima tome pripisao. stoga sam očekivao da će Lola biti 100% (naravno u odnosu na svoje mogućnosti) no ona se ceo dan žalila na neke bolove u nogama i uopšte nije zadovoljna kako je odvezla trku, čak šta više očajna osećajem u nogama, dakle ipak je previše "košta" to stajanje na poslu 6 dana nedeljno, u kombinaciji sa vampirskim treninzima u gluvo jutarnje doba. no svejedno je zadovoljna što je uopšte probala, s tim da joj je najinteresantnije bilo da uporedi kako ide u odnosu na one cure koje nisu ni najbolje ni najlošije, ali da stvar bude morbidna do kraja (mislim osim onog glupiranja sa kategorijama i danas sam kadet sutra sam senior) te cure uopšte nisu vozile trku. da, nije lapsus, cure su došle na državno i gledale trku iz hladovine na 200m od starta/cilja. ko je tu pametan a ko lud, nisam ni dovoljno pametan da shvatim, ni jednako lud da bi mi bilo logično, uglavnom ovo državno ću najviše zapamtiti po tome da je sve delovalo kao "luda kuća". no kad malo bolje razmislim, skoro svaku domaću trku sam iz nekog razloga tako zapamtio, ili nešto zaseru sudije ili organizator ili neko treći, baš na ovoj istoj stazi je pre nekoliko godina 5 seniorki otišlo u 4 različita pravca a sudije su ostale na nekoj raskrsnici da razmišljaju šta je pošlo naopačke! na kraju su vozili trku ispočetka, naravno tek nakon par sati dok su svi pronašli put nazad do starta :-)  
eh da, a curu koja je danas otpala od seniorki su stigli mlađi kadeti + kadetkinje, pa joj je sudija rekao da mora da okrene sa njima, pa je tako praktično skratila stazu i pisaće joj u rezultatima da nije završila, iako je htela da završi trku na svojoj poziciji. eto kako vam izgleda srbijanski biciklizam - kombinacija "monti pajtona" i "alo, alo" :-P
nadam se da će blogovi onih koji su trčali Noćni maraton imati nekog smisla, ja sam danas morao da tražim smisao u besmislu da bih shvatio šta tražim na ovoj trci. bar sam bio pametan da ne provedem ceo dan u autu nego sam se jutros provozao do Čačka, pa sam eto ipak našao nešto čime mogu da budem zadovoljan. 
danas opet ne proveravam kucaće greške, idem pravo u krevet!

tempo-fartlek

da li imam 2000km na bicikli za ovih 20 dana? 

jedva čekam da sve ukucam u excel pa da vidim zbir.

no to će sačekati još jedan dan, kad čeka već 20 dana.

danas sam opet složio pogrešnu kombinaciju, kao i prošli put.

ujutru sam otišao na šetnju od sat i po, pa tek onda na trčanje.

a uvek mi se od šetnje/pešačenja pojavi onaj bol u dupetu.

prošli put sam se izvukao nakon 21km trčanja, ali ovaj put nisam.

malo sam i žurio pa sam zbog vrućine, šta vrućine, vreline,

zamislio kako ću da otrčim nešto malo kraće, oko sat vremena.

izleteo sam iz kuće malo prebrzo i nakon par ulica shvatio da trčim

primetno brže nego prošli put, to je draž vrućine, ne treba ti zagrevanje.

nekako sam nakon 2.5km zaboravio da sam planirao da idem 

na put prema Debelom Brdu jer tamo ima dosta krivina kroz šumu,

pa sam se setio da ću prokuvati kad sam već prokuvao, na suncu.

na istoj stazi od prošle subote gde sam trčao 21km, imam tačku 7km.

to je tačka u kojoj uvek pogledam na štopericu, jer 7km i nazad,

to je trećina maratona. ako dodam još 3.5km dalje, dobijem još 7km dok se vratim,

e to mi je od najinspirativnijih treninga, taj 3x7.

i tako, uglavnom ga trčim u ritmu maratona ili polumaratona.

danas sam imao u glavi prolaske od subote, 29' po jednom lapu,

pa sam imao sličan plan, da otrčim malo brže ako može, ili bar isto tako.

bio sam naime dosta umoran i prošli put, ali ove nedelje smo baš vozili.

e onda sam počeo da se malo igram, pa sam par km usporio zbog sunca,

pa par km malo ubrzam da dođem što pre do okreta, na kraju ispade opet 29'.

tu sam na okretu zastao minut u hladovini na sporednom puteljku,

malo se istegao, obrisao, iscedio dres (!) i okrenuo nazad.

2km za 8'10'', još 2km za 8'06'', i lagano do kraja, opet 29'.

pred kraj pogled na svoje rame, crveno je od sunca/toplote,

pogled na podlakticu (deo okrenut ka zemlji), nije puno crvena,

dakle nije mi organizam napumpao pola raspoložive krvi u kožu.

svejedno bi mi bilo teško da sam morao ovako još 7km, 33°C je previše.

sve po užarenom asfaltu, samo par malih delova pored drveća, bez vode.

da ne bude sve idilično opet osećam onaj bol u dupetu, ipak nisam morao

da trčim ovako "pre-uskoro", trebao sam da sačekam da prođe 7-10 dana

od poslednjeg trčanja, izgleda da mi takav raspored najviše odgovara.

a što jest jest, nisam zadnjih dana radio ni vežbe za leđa.

ajmo opet reset, pa ispočetka, bicikla bicikla i nipošto na trčanje!

svi današnji statusi na jednom mestu

jutro jeste prelepo, ali ipak, ko će svaki dan voziti biciklu 100km?
tako su kučići izvukli premiju, ići će u malo dužu šetnju
a mi ćemo zatim na vožnju od "samo" 2 sata :-)

biciklama za 59' do Osečine + za 57' nazad,
još malo pa ćemo postati brži od busa na istoj relaciji...

u farmerkama na 35 stepeni?
pa OBRIJ TE NOGE seljančuro!

kad se ja izujem bos i prehodam reku Gradac u sred zime, 

dobijem 1 "lajk" i 20 prećutnih "koja budala", 

a kad Anna Frost uradi nešto slično u sponzorskim patikama, 

dobije 200 lajkova za pola dana. 

i posle su žene te koje traže ravnopravnost...

 sprud na sred reke Gradac, i na njemu 20 divljih patki.
ispred toga, na obali stoje 3 klinke.
ja zastajem iznad celog tog prizora, vadim foto-aparat.
klinke se okreću ka meni, odmah jedna, pa ostale dve.
ja uperavam aparat prema njima,
one počinju između sebe da pričaju i da se smejulje.
par sekundi kasnije, ja kažem
- ej deco, ajte se malo pomerite, da slikam ove patke!
:-D

a ovo mi je omiljeno (upravo se dogodilo)
zvoni telefon, ja se javljam, i s druge strane počinje živi automat
(čitaj Plavuša) da recituje
- ovde Firma Ta i Ta, mi večeras organizujemo prijem u restoranu Tom i Tom,
a inače prodajemo To i To, i slučajnim izborom ste dobili večeru za dve osobe,
da li ste zainteresovani?
(s tim da ovo obično ne traje pola minuta nego 3 minuta, a ja sam ga skratio...),
a ja odjednom nabacim totalno klinački glas i kažem "evo samo da pitam mamu..."
i spustim slušalicu pored telefona, napravim par koraka uz dozivanje
"Mamaaaa, Mamaaaaa", i vratim se za laptop :-)

88 umesto bloga

nakon 10 dana uzastopnih treninga na bicikli namestila mi se idealna okolnost da opet odem na trčanje. onaj 11-ti dan gledano unazad je bilo neplanirano brzo trčanje, jer sam 21km "obavio" za 1h34', što je desetak minuta brže od svega na šta sam bio naviknut tokom zime i proleća. juče nisam očekivao ništa spektakularno na ovako samlevenim nogama od 10 tempo-vožnji od po 90km u proseku, dakle upravo smo završili jednu etapnu trku a poslednji dan je bio baš šlag na torti... 

nakon prve 3 ulice tradicionalno pogledam na štopericu da proverim u kakvom su mi stanju noge, i umesto uobičajenih 2'45''-2'55'' sam ugledao 2'25'', ajooojjj šta je ovo??? da sam na bicikli, pomislio bih da sam uzeo pogrešan ciklomaster pa mi na bajku pokazuje svaki krug točka za 11cm veći i posledično brzinu za 5% veću. ali ovako sa štopericom, nema greške. dolazim do prvog mosta pored kolubare, i sad, ta 3 mosta su tako razmaknuti da kada prođem ispod prvog za 6', to je jak tempo, ako prođem ispod drugog za 7' to je tempić, a ako prođem ispod trećeg za 8' to je onda dužina. nekada prođem čak ispod trećeg mosta za ispod 7' no to znači da sa ispod prvog proleteo puno ispod onih 6', e to je onda mazačina :-) 

i tako prođoh ispod prvog mosta za 5'40'' i pomislih - ili u ovim Pegasus patikama (što sam kupio skoro za džabe na sniženju u Ptuju) čuči neki čovečuljak koji me odbacuje u vis, ili će VRLO brzo nešto poći naopako pa ću se vratiti kući ćopajući i ritmom za 40% sporijim. no ništa, noge se vrte kao lude, gura me vetar a idem blago uzbrdo i nakon 20' sam već prevruć i to mi se uopšte ne sviđa. na blagim uzbrdicama mi noge totalno popuštaju, nemam snage u kvadricepsima, isceđen sam od te silne bicikle, ali zato po ravnom gazim sasvim solidno. 

prvih 7km za 29', zatim malo nervozniji deo staze sa par osetnijih uspončića gde mi vetar pomaže da ne usporim skroz, bar mi se tako čini. dolazim na najvišu tačku negde za 44', razmišljam da će povratak za isto toliko biti sasvim ok obzirom da će da mi grune ona vetrina u grudi a i dehidracija će morati da pokaže svoje čari... početak povratka je idiličan, par dužih blagih nizbrdica, i čak jedan kilometar za 3'40'', zatim prvi bolovi u gluteusu pa malo skraćujem korak i pokušavam da povećam frekvenciju no ni to mi ne prija i počinjem prebrzo da dišem, vraćam entuzijazam korak natrag i nastavljam nekim normalnim ritmom. pre par godina sam to nazvao RUM :-) ... a značilo je Ritam Umornog Maratona, dakle to je onaj intenzitet koji si sposoban da držiš kada te pošalju mrtvog umornog na Dužinu. ideš kao u crtanom filmu kada Tom gura Jerry-ja prema napred tako da mu drži cev puške na leđima i polako ga gurka a on onako nevoljno, naslonjen leđima na tu cev, namrgođen pravi korak po korak :-) 

tako drugih 7km gore-pa-dole prelazim takođe za 29', i to je već "sizons best" jer se sećam da sam proletos jednom trčao samo 14km tempa i to je bilo 1h02', tada mi je to bilo "wow pa ja ne moram samo da trčkaram 5'/km nego gle mogu i malo jače". no sada ulazim u pravce gde je vetar jak i čak mi se čini da se malo pojačao, vidim lišće kako treperi na drveću a bogme i neko žbunje se savija onako zabrinjavajuće. 

imam tri mogućnosti - 
1) da malo zagrizem (to mi je uvek bila JEDINA opcija) i zadržim ovaj ritam do kraja, 
2) da preračunam npr onaj jedan minut (cilj 1h28 umesto 1h27) i da tako po nekih 9''/km sporije dotrupćem do kuće u defanzivi, ili 
3) da zadržim ovaj ritam još 4km dok dođem do keja (trave/zemlje) i da odatle poslednja 3km malo "rastrčim" i da tu pojedem ceo taj minut da ne bih po najvećem suncu digao sebi temperaturu sa 39 na 41 stepen i srušio se na metar od kuće. 

spontano sam došao do ovog trećeg plana jer mi noge ni nisu pravile toliko problema da bih MORAO da usporim, a kasnije mi se pored reke više nije lomatalo jer sam se već malo i uplašio da možda nije ovo sve prebrzo i da možda suviše rizikujem trčeći ovako jako bez ikakvog treninga. 

da sam bar imao negde vode usput, pa da se malo rashladim, mislim da bi mi bilo lako sve do kraja, ali ovako mi je mozak već lagano ključao... čak nisam ni bio žedan, naravno onaj ružan osećaj sasušenih usta ali ništa od čega bi neko crkao. tako sam pred kraj malo protrčkarao po travi, i priveo kraju trening sa 3km za 13'30'' umesto 12'30'', i moram priznati da mi je prijalo :-) 

najviše me je obradovao taj osećaj da sam VEĆ završio trening nepovređen, umesto da još 3km strepim da li radim nešto loše, nešto previše. 

sećam se, pre 2 godine kada sam malo prestao da trčim na proleće, išao sam ovaj polumaraton svakih 10-ak dana s tim da sam ga započeo (nakon već dugačke pauze od trčanja) valjda 1h27, pa nastavio 1h29, pa 1h31... i bio sam jako razočaran što mi vremena idu tako na lošije, sve sam nekako očekivao da zadržim istu brzinu celog leta iako samo vozim biciklu, iako trčim na 26 stepeni, na 28, na 32 stepena, sve bez vode i hladovine naravno, po užarenom asfaltu kao i juče. 

razmišljajući o tome, ovo je ispalo više nego spektakularno jer sam u maju trčao 6 puta, a u junu (do juče) samo jednom! pulsmetar nisam nosio jer mi je na Polaru crkla traka a Energetics previše greši i samo se nerviram gledajući svo vreme pulseve npr 132, 212, 182, 132, i tako u krug. no po jutrošnjem umoru vidim da su bili visoki, odavno nisam imao želju da se posle doručka vratim u krevet :-) treba imati u vidu da ove godine imam 2kg više nego prethodnih godina i nikako da mi to spadne ovako na bicikli, ako bih samo malo češće trčao apetit bi mi se jako smanjio jer su trčanja puno kraća, a bici treninzi od 3-4 sata PREpozitivno utiču na organoleptiku :-) 

juče sam imao onaj osećaj da sam pojeo malo više od potrebnog i u par navrata osetio onaj blagi "bodac" koji je karakterističan za početnike i joggere koji retko trče pa im dijafragma ostane zbunjena svim tim treskanjem. 

da rezimiram, uz lakše ravne patike bih dobio minut, uz ravnu stazu bez kupsera i bez 2x1.5km džombaste zemlje i trave bih dobio još pola minuta, na odmorne noge bih dobio još minut i po, i to je sve dakle 3' ispod onih mogućih 1h27 od juče, još treba dodati par okrepa i podražaj od konkurencije i ispada da nisam toliko "zaribao" koliko sam bio ubeđen. mislio sam da sam svetlosnim godinama daleko od onih 1h20 iz Novog Sada prošle ili pretprošle godine, a juče sam realno bio tu na nekoliko minuta od toga, i na kraju završio trčanje ritmom maratona 2h54-2h56 na užarenom letnjem asfaltu, pa to uopšte nije tako crno!

orbita misli

kakve mi sve gluposti padnu na pamet na bicikli...

setih se onoga kada je kosmonaut koji je prvi sišao na Mesec izgovorio rečenicu koju je dugo pripremao i vežbao "ovo je mali korak za mene, a veliki za čovečanstvo".

kad malo razmisliš, zašto je to mali korak za njega? pa od svih koraka koje je napravio u svom životu, taj mu je najvažniji, najveći, naj po svakom pitanju. da nije bilo tog koraka, on bi zauvek ostao anonimus, što bi Đibo rekao "jer da nisam ovo, ja bih bio biljka".

a čovečanstvo je, šta je čovečanstvo? ako ćemo demokratski, onda moramo da izvadimo prosek, da bi videli šta je to čovečanstvo. a prosek na sv gleda površno i senzacionalistički. proseku je taj korak ajme veliki, zanimljiv, cool. čovečanstvo nema pojma da je taj korak doslovno ništa u odnosu na korak naučnika koji je jednog jutra ustao iz svog kreveta, napravio korak... ka svom radnom stolu i nastavio da pravi proračun koja je brzina neophodna tom Apolu da bi izašao iz zemljine atmosfere. ili neki drugi koji je projektovao motor, ili onaj treći koji je proračunao putanju letilice jer se zemlja okreće i mesec se oko nje okreće i nije to baš tako lako preleteti odavde donde ako se obe tačke stalno pomeraju.

stavili su u letilicu i Lajku pa je odletela u nebo baš kao i taj astronaut, tojest da se vratim na biciklu sa početka teksta, kada me na treningu prestigne neki klinac na skuteru i pogleda me onako "s visine" ja mu odmah kažem "baš na takvom istom skuteru, i moja Tašta je brža od svakog na bicikli".

tako su mi letele misli jedna preko druge, proletale i preletale kao neke elipsaste orbite ("Kao pojam u fizici, orbita je put koje jedno tijelo čini oko drugog tijela dok je pod utjecajem neke sile.") jer kada me neki malo stariji klinac prestigne na motoru ja i za takve imam demotivacioni odgovor "eh kad bi ti video MOJ motor, upiškio bi se od sreće" a kad god poviču (gle odjednom postajemo prijatelji??) "koji? koji?" ja samo napravim onu PFFFF facu i produžim dalje ostavljajući ih zbunjene i namrgođene...
mada je najsmešnije bilo kada me je jednom prestigao na blagoj uzbrdici klinac od 14-15 godina, sin nekakvog mesara, mali je imao 100 kila i onaj full teleći pogled, dakle ja sam išao nekih 25 a on nekih 30 km/h i onako me lagano prestiže i još je napravio neku napetu facu kao da će da se ukenja, od tog uzbuđenja što krvnički zavrće onu ručicu gasa a motorčić nikako da ubrza. "sinko imaš veći BMI nego IQ, ali ti je kubikaža motora (50ccm) najveća!" a on otvorio usta, kao da pokušava da me čuje ali ništa ne razume, no svejedno se još kilometar okretao unazad da vidi koliko sam daleko iako je imao dva retrovizora.

i sav ostatak treninga su mi se kroz glavu vrtele jedne iste slike od juče, kada je doslovno na par metara od nas auto udario psa. na izlasku iz Lajkovca ka Ibarskoj, još izdaleka kažem Loli "šta radi ono kuče na sred puta???" i u tom času nas pretiče ogroman šleper, vraća se malo prema nama da zaobiđe to kuče, ono malo odlazi ka drugoj strani puta i taman kada sam pomislio da će otići skroz na bankinu, iz drugog smera nailazi auto, kuče beži IZA kamiona i ja već kočim jer predviđam da će pravo pred naše točkove i odjednom u desetinki sekunde baaaaam naleće na njega neki auto koji je od tog kamiona držao odstojanje od dobrih metar i po, i u sledećoj sekundi još jedan auto takođe "zalepljen" u koloni (ovde svi voze kao da se šlepaju a ne kao da ide svako za sebe) prelazi preko nekog dela tog psa (verovatno noge) jer čujem prednje pa zadnje točkove "tap!-tap!" i tada već kočim, stajem pored puta, Lola je već stala i pokazuje drugim autima da stanu, neki kombi koči u zadnji čas na pola metra od tog psa, Lola ga uzima u naručje i nosi ga na travu pored puta... mali kudravi terijer me gleda crnim očima i rep mu maše 100 na sat, verovatno od lučenja adrenalina jer na asfaltu stoji ogromna lokva krvi i teško je poverovati da on išta u tom času vidi i da o ičemu razmišlja ako mu je pola mozga već iscurelo... krv mu izlazi na nos i usta, i u sledećem času sa nekim tračkom uzaludne nade kažem Loli "možda je samo pregrizao jezik, možda mu nije ništa???" ali već sledećeg časa vidim da mu krv teče i kroz uvo i shvatam da je to kraj... mahnuo je repom još par puta i pogled mu se ugasio, a ja sam samo pomislio "bože, ZAR ŽIVOT NE BI TREBAO DA TRAJE DUŽE OD JEDNOG POGLEDA?".

preneli smo ga još metar dalje u dublju travu, oprali ruke vodom iz bidona i produžili dalje, mada je sve što na tom mestu desilo ostalo duboko urezano u naše pamćenje i emocije i nikada ga nijedna voda više neće isprati...

sutra je 13-ti, ali bar nije petak...

... a juče je bio 11-ti, što se dobije kada dodaš keca na 10?

tako smo nakon nedeljne zamalo-dužine u ponedeljak "odmarali" pre podne

ustali smo kao i obično jaaaaako rano, i otišli na trek od 3 sata

nakon toga užina, ostalo nam neke gibanice od juče...

nije mi se uz nju jelo ništa slano 

pa sam gibanicu umakao u pekmez od šipka :-)

nakon par sati na poslu sam iskoristio pauzu za trening

računam, sastavio sam 24h odmora od zadnje vožnje, 

dakle imam iza sebe ceo DAN ODMORA!!! 

phew! (čita se otprilike fiju i znači naravno zvižduk)

popijem jedan enerdži drink iz frižidera i uzmem parče torte,

takođe preostalo od juče.

krenem ka Šapcu, tamo je 

idealna kombinacija između najboljeg asfalta : najviše brda

nakon 30km napravim malu "omču" kroz Koceljevu i vratim se nazad

za 2h i par minuta sam napraivo 66km, prosek od-kuće-do-kuće 31.1

i iako je na par mesta bilo i previše vetra uspeo sam da 

celim putem vozim veliku šajbnu, šta više reći? :-P

nije lako tu stazu voziti sâm, 6-ti dan na bicikli nakon trčanja 21km,

a evo i danas sam nastavio kao da ničega nije bilo, 

kao da juče nisam na tom opisanom treningu

imao oko 1000m uspona, dakle "ušao sam u ritam" :-)

jutros smo pre posla u rano jutro uspeli da ubacimo samo 2h30' vožnje 

tj 75km po kupserima Bogovađe,

a nakon toga jednu kratku šetnju pored reke...

eno slika na fejsbuku, kao i sa jučerašnjeg treka

što je najgore, 

uopšte nisam u mislima na sutrašnjoj vožnji 

(jer u planu je jedan JAKO težak krug od 100km, i povratak do 9h30, 

pa sad vi računajte kada treba ustati, obrijati se, jesti, pišati,  

srati, i oprati zube - ne nužno tim redosledom! xaxaxaxaxaaaa) 

nego su mi misli okrenute ka "šta bi još moglo večeras da se iskombinuje?"

uh kako volim leto, i kada zora svane pre 5... i baš me briga kada ću leći

ja ukradem za sebe najlepši deo dana,

a kada vrućina i ritam života razgoropade sve koji su zakasnili,

meni je već svejedno - ja sam svoje obavio i spokojno čekam sutra

nadvišak

stvar no nez nam u čemu je poen ta da piš em blog sva kog dana, ako stavi m na fejs buk al bum foto graf i ja sa 45 s lika i sa kome n tarima is pod sva ke?

dakleeee post je dopunjen anegdotskim detaljima i sada već liči na meni dostojan volumen za jedan textić

prilazimo jednoj raskrsnici, prema Glavnom Putu, 

ja gledam prema prema gore-levo jer ulazimo pod uglom, i ne vidim ništa!!!
- jbg, kad ovde ne bi bilo sve u žbunju i korenju i rastinju, nešto bih i video? - kažem.
- "možeš da bleneš, ali džaba, džaba!" 

(Lola parafrazira neki narodnjak, tj turbo-folk-njak)...
- "jer biću zgažen, kao žaba, žaba!" 

(nastavljam sa prepravkom dotičnog hita čije reči baš nikada nisam ni savladao 100%)...

pola sata kasnije, upadamo na deo puta koji deluje kao da su meštani 

između Lajkovca i Jabučja na poslednjim izborima glasali za HDZ ?-)

i ja kažem Loli ...

- rokam ja kroz ove rupe, jer imam tvoje točkove!

- imam i ja tvoje, buahahaaaaa! - spremno odgovori moj curetak

naime juče sam čuo kako u njenim točkovima nešto mljacka, 

pa sam ih stavio na moj bajs da bih pronašao uzrok tog gastro poremećaja...

ranijih godina smo prosto preferirali (davali prednost...) kraće vožnje,

i nakon posla smo uglavnom voleli da odemo nekih 66-75km,

a sve preko toga je bilo "uffffffffffff, ala se raspadosmo", verovatno jer smo

uvek gađali isti intenzitet ;-)

pa nam je na takvom nivou entuzijazma više prijalo nešto kraće, nego duže...

ovog proleća pak, silom okolnosti, uspevamo da preživimo i više.

stalno se vrtimo oko 3-3.5h tempa, i čak nam ne ide loše.

isti krug koji smo na mrtvim nogama u četvrtak prevozali za 3h14',

danas smo prešli za 3h12', ALI sa puno boljim nogama.

- Lola, postaćeš etapni vozač!!! :-)

parafraziram našeg velikog druga s kojim smo par puta trenirali, i koji je

nakon nekoliko treninga izgovorio čuvenu rečenicu - LOLA, postaćeš sprinterka!!!

to joj je omiljeni citat iz kompletnog sveta biciklizma, 

obzirom da ga shvata samoironično, 

jer doslovno ni-ka-da nije sebe videla ni doživela kao Sprinterku :-)

ispred Lajkovca nailaze dvojica na biciklama, dovikujemo se da otkrijemo gde ko ide i nastavljamo zajedno
pitam - kako idete, koji tempo?
- onako, 30-35...
reče prvi, koji na nogama ima više volumena u dlakama nego u mišićima
drugi vadi neke bele kablove iz ušiju i vidim da ima poveliki stomak mada sveukupno deluje jači i duplo krupnji od ovog vrapca
izađem ja napred, idemo 31-32, duva vetar a mi smo tu stajali 5 minuta pa nigde ne polećem dok se malkice ne zagrejem a ionako ulazimo u grad. kroz grad prolazimo zajedno, na mostu preko pruge pitam - da li odgovara ovako? pa onda Loli kažem - jest, onaj jedan ima vokmen... na šta začuh otpozadi glasan uzvik - kad be budemo mogli, vikaćemo!
beše mi to čudno što nije rekao AKO, nego KADA ne budemo mogli, no hajde, šta bude biće. čujem povremeno neko tandrkanje, nekome na bicikli nešto klacka. izlazak iz grada je nežno ali neeeežno uzbrdo i vetar je tu sa strane, idemo 33-34 km/h i polako skrećemo desno, tu je pak neeeežno nizbrdo i vetar nam se okreće na bočno-otpozadi. stižemo neki traktor i ja opet neeeeežno ubrzavam da bi ga brzo obišli jer se približavano sledećoj krivini, okrećem se da vidim ima li auta iza nas da ne uletimo nekome pred točkove, i vidim onu dvojicu 100m iza. 
- oni' (tzv. "nemo h") dvojica otpali!? - kažem Loli više razočaran nego iznenađen, mislim, kad pre? očigledno tih njihovih 30-35 nije bilo baš komforno, jer bi trebali da u zavetrini drže sa lakoćom 35 km/h.
- onaj jedan, ima neku biciklu, malu crnu, htedoh da mu kažem da mi je pozajmi za Državno - reče Lola. ja pak nikada ne primetim biciklu kod drugih, na užasavanje onih koji bi radije da budu zapamćeni po bicikli nego po bilo čemu drugom što ih čini posebnim od drugih. 
- džabe mu bicikla kad će da klima po ravnom kao ja kad sednem na Pony! rekoh ja i uteših se da ipak nije sve u bicikli...
posle toga je vožnja postala još nervoznija, prvo pregust saobraćaj sa puno kamiona, zatim jak vetar sa strane koji se do kraja okrenuo u prateći pa smo na mestima zviždali i 40-ak km/h madanismo nigde žurili i tog jutra nam je jedini cilj bio napraviti krug od 93km pa kakvim god tempom.

tako smo ove nedelje svaki dan ustali između 4 i 5 ujutru, 

pošli na vožnju oko 6, vratili se između 9 i 10, i odleteli na posao...

neću reći u koliko sati uveče padnemo u krevet "kao pokošeni" ;-)

ne žalim se...

tour the dogs

sve je počelo prošle nedelje kada smo na treningu, na 24km od kuće, videli pored puta malo crno kučence koje je odmah šmugnulo u šumarak. sutradan smo se dogovorili da odemo na trening na istu stranu, i poneli mu oprobani specijalitet koji se ujedno najbrže moguće sprema, napuniš bidon granulama i naliješ vode do vrha, to se u sledećih sat vremena taman natopi a tako i ne brineš da li kuče ima gde da pije vode jer je oprobani recept da nehotice skratiš život napuštenom psu onaj da mu daš puno hrane a ostaviš ga bez vode. (nekoliko puta nam se dogodilo da smo pronašli psa koji je odbijao hranu iako je bio kost i koža, da bi nakon toga iz šake popio celu flašu vode i ostavio nas žedne do kraja pešačenja).
mislim da smo ga nahranili 3 puta, tog malog crnog, a u nedelju smo takođe na treningu spazili štene pored jednog kontejnera, podaleko od svakog naselja. ovo je bilo još puno mršavije, kao mali lovački psić. e onda je krenula kombinatorika, kako doći od jednog (29km od kuće ka istoku) do drugog (24km od kuće ka severu) pa smo tako par puta vozili po najrazrovanijem putu koji nakon puno cik-cak-anja povezuje te dve tačke, i rastresli smo se kao da smo bili na rodeu. zatim nam je "dunulo" da taj trougao od 88km malo izmenimo tek da ne bi uvek išli istim putem, pa smo na tom produžetku do 93km... šta smo? našli trećeg! ja sam ostao u jednoj hladovini da pogledam šta mi žvaćka u zadnjem točku a Lola je otklimala uzbrdo, i kada sam i ja došao na vrh brda i uključio se na glavniji put, vidim nju kako stoji pored puta. živ se presekoh da je probušila gumu ili nešto slično jer nam je vožnja bila totalno "na knap" - ustajanje u 5, trening od 6 do 9+, i jurnjava na posao. 

kuče - reče ona, i dok sam stigao većje pobegao u neku cev kojom voda iz jarka produžuje svoj put nizbrdo. taj treći je dobio pola sledovanja od Klempića, pa smo zato jutros Klempiću (danas samo 82km) dali dvostruku porciju i stomačić mu je bio kao balon pred pucanjem. dobiće strije! - rekoh ja kada sam video kako mu se rastegla koža na stomaku. e ali zato danas onaj sa severa nije dobio ništa jer smo išli na turu pored ove dvojice, a 3.5 sata vožnje po teškom terenu i lošem putu je malo previše za SVAKI dan, ako nisi na pripremama nego odmah posle toga letiš na posao. 

što se tiče samog treniranja, to zastajanje nema apsolutno nikakvog uticaja (ni dobrog ni lošeg) jer na bicikli ionako na svakoj dužoj nizbrdici ništa ne radiš osim što se držiš za volan, pa slično tako dve ili tri pauze od po par minuta (tek koliko da istreseš nešto hrane iz bidona na zemlju) ništa ne remete neki ritam vožnje i posle toga najnormalnije nastavimo gde smo stali. ovaj kojeg smo poslednjeg našli je jedini koji sme da priđe tako da ću verovatno prvom sledećom prilikom poneti neki ranac (od onih lakih koji se zgužvaju u zadnji džep od dresa) pa ću da ga utrpam unutra i da ga preselim 10-ak km do prvog gradića, gde će imati bar neku šansu da ga neko nahrani, udomi (šutne, otruje i tako dalje, već prema tome koliko će sreće imati), a ostaće nam ova dvojica koji se plaše i "žive" na takvim mestima gde nema šanse da nađu neku hranu, pa je potrebno prvo ih malo "pripitomiti" pre hvatanja, a onda takođe neka slična akcija, ili ako budemo išli autom na neku od te dve strane, možda pokušamo tako da ih uhvatimo i negde premestimo. 

isto tako je u rancu preputovala 40km i naša Dunjica, davne 2000-te godine sa Ibarske magistrale, deset dana posle svoje sestre koju sam pak doneo u dresu a kasnije smo je udomili.

većina ljubitelja životinja uglavnom obraćaju pažnju na grad u kom žive a Lola i ja se već desetinama godina mučimo sa svim tim pobacanim i napuštenim štencima koji će za par dana postati fleke na nekom putu ako im neko ne pomogne, a pošto biciklama stvarno svuda prolazimo i svašta ugledamo/pronađemo, često smo mi jedini na svetu koji uopšte znaju da na "tom i tom" putu u nekoj totalnoj beznadeštini boravi neki živi kosturčić koji će uginuti za par dana ako se ne vratimo da ga nahranimo. tada postaje najvažnije spasiti ga od smrti, a kasnije kada ga premestimo u grad i kada shvati da postoji još pasa osim njega, kada ga prvi put vidiš kako se igra u parku sa još nekim psićem, shvatiš da si mu poklonio taj dan života, sreće, onoga na šta je rođenjem imao puno pravo ali mu je neki idiot to uskratio kada ga je odvojio od majke, odneo ga i ostavio na deponiji zajedno sa ostalim smećem.
kako god bilo, ovakva situacija se nije desila nikada pa nam dođe sve kao skrivena kamera - jel ovo neko baca kućiće baš kuda ćemo mi proći, i jel mora baš ovako na sve strane sveta, pa da ne mogu da napravim trening kraći od 3.5 sata a da mi posle toga ne bude žao jer je bar jedan od trojice tog dana ostao gladan...

kišni nečovek

mogu da napišem današnji blog i spolja i iznutra, da tako kažem. 

spolja bi bila diskusija o tome kako trčanje bez Garmina angažuje glavu na drugi način, stalno računam prolaske, dužinu, proveravam da se nisam negde preračunao, pa sad, ko će ga znati, možda je to dobro jer treniram mozak a opet s druge strane ako već mogu samo u sekundi da blicnem na ekran i vidim sve što me zanima onda bi mi svo to vreme ostalo na raspolaganju da razmišljam o drugim stvarima...
blog iznutra bi bila priča o onome što skoro godinu dana zovem povreda i što sam krajem zime bio poprilično sanirao, čak sam počeo i sa tempo trčanjem i postepeno dogurao do 14 km za oko sat vremena što je tokom zime bilo nezamislivo i odjednom postalo neka velika brzina (mada sam u životu i maratone trčao 1 km/h brže od toga!)...

ukratko o ovoj drugoj temi, proletos mi se nekako ipak prosulo sve to što sam pažljivo držao u šakama i gajio kao neku nežnu biljku, pa sam počeo ispočetka. jako lagana trčanja, još razređenija, a evo od prethodnog trčanja mi je prošlo 9 dana. i danas mi se opet tako namestilo da sam već oko prvog kilometra video da su mi noge iznenađujuće sveže za trčanje iako su nam juče gotovo klecale nakon bicikle... za vreme doručka i dogovaranja šta ćemo danas, već je bila pala polu-odluka da ćemo da naskočimo na bicikle sa blatobranima i odemo na vožnju, ali je sa tom odlukom počela da pada i kiša, sve jače. i kao, šta ćemo, da treba da idem sâm ja bih pobegao na onu stranu gde nema oblaka i jednom kad izmakneš iz grada više uglavnom ni ne razmišljaš o tome kako VEĆ pada kiša nego dalje nastaviš da juriš ka nebu na kojoj god strani ga bilo, pa ako baš nikako da dođeš do njega i već si mokar, nakon sat vremena okreneš ka kući i eto ti najgore varijante treninga od dva sata, celog po kiši. mada se često desi i da pobegneš od oblaka pa se vratiš kući skoro suv a svi kažu da je u gradu točila kiša kao iz kofe. e kad idemo zajedno onda malo ja prskam nju a bogme i njen prednji točak poliva moje listove pa je takva vožnja ipak mokrija od solo nastupa.
ma znaš šta, odoh ja na trčanje a ti vidi šta ćeš, kažem znajući da je ona ipak manje trenirala ovog proleća i da bi joj dan odmora puno više godio nego škodio jer smo u proteklih 10-ak dana zaista prevezli puno kilometara i to uopšte ne laganih. sada mogu da spojim one dve priče s početka bloga, u jednu...

prvih 1.5 km prelazim za 7' umesto uobičajenih 7'30'' za ovo proleće i onako sam polu raspoložen zbog toga a polu sam zabrinut jer mrzim one dane kada mi se nakon početnog elana pojavi bol u gluteusu zbog kojeg moram da usporim za 2 km/h i da tako popišan trčkaram nazad do kuće. odlučujem se da idem prema nebu, doduše udaljenom od ovog velikog čopora oblaka koji je zaseo nad gradom tj nad ovom rupčagom među brdima. presecam Obilaznicu i kao nešto računam da bi tih 3km trebalo da bude ispod 15', negde oko 14', no pogled na štopericu kaže 17'20'' i treba mi prvo par sekundi da izađem iz šoka + još par sekundi da se setim da nisam išao najkraćim putem pa ovako imam 3.5 km, no ni to mi nije nikakva uteha jer sam očigledno samo mislio da idem brzo a eto samo sam 10'' ispod proseka za 12 km/h (5'/km), baš svašta. no dobro, odavde imam 7 km okruglih i 100 puta premerenih (jer sam tuda često trčao sa Anom - kroz njeno selo) do onog famoznog znaka za uspon od 22% mada tamo naravno nigde nije tako oštro, valjda putari nisu imali drugi znak pa su roknuli kakav bilo tek da se zna da počinje brdašce. 

sledećih 2.5 km do Asfaltne Baze prolazim sa 28'40'' i sad sam odjednom puno brži od 12 km/h jer umesto 12'30'' za tu deonicu imam preko minut bolji prolazak. dolazak u selo Šušeoka (prema karti) odnosno Šušovka (tako ga svi zovu, a i kako može "Šušovačka Bela Stena" biti u selu ŠušEOka, nije mi jasno) i okret kod pomenutog znaka mi prolazi za 48', računam "28 minuta tamo (zaboravljam na čitavih 40 sekundi) 48 minuta ovde, sve blago nizbrdo, dakle spustio sam se za 20 minuta, a povratak će valjda biti oko 21 minut..."

nije to neki silan nagib jer put prati Kolubaru no vidi se i golim okom da taj put pada nizvodno ka istoku, a sada još imam i lošiji pogled ka Medvedniku koji je sav u oblacima i sve odjednom postaje sivo i teško. opet sabiram 48+48 i računam da 1h36' uopšte nije loše za trening-polumaraton bez ikakvog prethodnog treninga na nogama samlevenim na bicikli i kojima "redovno trčanje" znači jednom nedeljno u proseku...

usput mi na pamet pada jedina trka koju sam otrčao ove godine Kros MZ Gradac i poredim neka vremena, nekada sam tih uzvodnih 3km trčao malo ispod 10' a ove godine onako oprezno kao po jajima malo ispod 11', dakle 10% sam sporiji od najboljeg. to bi bilo dakle na neki PM od 1h18-1h20, koliko? na 80-ak minuta, 8 minuta, ajoj to je 1h28, užasnuto se smejem dok trčim jer me niko ne vidi, imam neku nasmejanu ali jako kiselu facu :-) idem dalje na maraton, na nekih 2h50-2h53, koji je to dodatak? onako matematičkom vudu prečicom dolazim do nekih 3h10', pa dobro, nije to TAKO strašno, možda nije kao iz snova ali bez treninga i nakon godinu dana pocupkavanja, šta bih ja i hteo, lični???

vraćajući se ka raskrsnici kod Asfaltne Baze, opet trčim levom stranom puta da bi mi desni koraci bili za nijansu kraći jer put dosta "pada" ka ivicama i na momente je krajnje neprijatno trčati bilo kuda nego po sredini, ali tuda povremeno prolaze auti a i baruštine su pozamašne. tada se naprasno sećam da onaj prvi prolazak na tom mestu nije bio okrugao nego sam imao 40'' više, a to znači da sam ovaj najdalji deo trčao za 40'' kraće od 20 minuta??? šta li će sada biti, pitam se. jeste da trčim sredinom stopala, osećaj je negde između laganog Tempa i Tempa, imam neka lagana zatezanja u ložama i listovima ali ne baš neki zabrinjavajući bol... ali koja li je ovo brzina? dolazim na tu dugo očekivanu Tačku Istine i vidim da nisam na štopericu dodao još 20' nego 19'10'', neverovatno, vraćam se brže uzvodno nego što sam strčao do najniže tačke treninga. zabavljam se razmišljanjima koliko još imam rezerve, disanje mi nije teško, a ko će ga znati, trebalo bi lupiti jednu promenu pa videti kakav je osećaj ali se plašim povrede, ostavljam goluba na grani i nastavljam isto ovako, sasvim zadovoljan vrapcem u ruci. 

tu opet nešto mešam u glavi za čitava 4 minuta, gde sam šta pogledao, umesto kod Anine kuće ja mislim da sam već na Obilaznici 900m dalje no kako vreme leči sve rane dok sam dotrčao do tamo naravno se opet sve složilo i ja sam shvatio gde sam i zašto me štoperica tako uporno pravi ludim :-)

no tu me je dočekalo novo iznenađenje, prolazak je opet malo bolji od očekivanog i sada mi ostaje da otrčim istih onih 17'20'' s početka da bih došao do krajnjeg rezultata od 1h35, dakle mic po mic sam skinuo čitav minut od planiranih 1h36. odmah zatim dolazi još veće iznenađenje: ovo uopšte nije 3.5km, ovo je više, i to ne za malo!!! to što ja do Obilaznice putem ka Petnici računam "tu ima oko 3 km", a ovuda ka Beloševcu računam "to je sve tu negde", pa jeste na bicikli sve "tu negde" ali onih "oko 3 km" su oduvek bili 3.1 km, a ovaj mali krak je 550m umesto 450m. dakle ovo je 3.2 km najkraćim putem, a 3.7 km ovuda kuda sam danas od kuće zaobišao (da bih izbegao preskakanje tuceta mokrih tračnica kod Ž. Stanice), pa tako dolazim do logičnog objašnjenja zašto mi je prvi prolazak bio "spor". nije uopšte bio spor nego je bio duži, a sada pokušavam da izračunam šta sam na kraju napravio: 3.7 + 3.7 = 7,400m dakle ovaj polumaraton ima 21,400m :-P

a što je najsmešnije, ja svo vreme lagano ubrzavam mada se baš i ne trudim, pa u šali sâm sa sobom razgovaram "pa dobro, nisi baš skoro trenirao trčanje, dakle ovih prvih 11 km se računaju kao trening, i eto zašto je zadnjih 10 km u progresiji". oštar lakat zaokret kod Groblja, preskakanje nekih baruština kao u steeple trci, zastajem da izvadim kamenčić no on propada ispod pete, neka žulja, nema šanse da ga vadim na 2.1 km od kuće, sada mi treba oko 10' da bih ušao onih planiranih 1h35 a kući ću računati proseke. čak nisam ni zaustavljao štopericu dok sam vadio kamenčić, ovo ispade kao trka, štoperica radi a ti možeš i da legneš u travu da se odmaraš :-)

strčavam niz nasip, preskačem kroz blato na širokom delu korita reke, nisam nikada prebrojao stepenice na Visećem Mostu pa neću ni sada naročito jer je onaj lim sav klizav, preko mosta više hodam nego što trčim, a silazak niz kratke limene stepenice je tek trauma jer mi patike šetkaju napred-nazad i spreman sam da zgrabim gelender, opet skok u blato tj rupu u podnožju mosta pa dalje po gnjecavoj zemlji 100-ak metara do izlaska, ustrčavam uz nasip i fala bogu sad je opet sve asfalt do kuće... nisam nikada računao koliko se izgubi na ovim lomatanjima, nekako sam se navikao na to, bitno mi je da je sve premereno biciklama i garminom pa za koliko ga ispreskačem - to mi je. tu opet gubim računicu ali nekako mi se sve vreme pojavljuje kao da ću stići kući "na pola minuta" a ne na okruglo kao što ugađam, i shvatam da sam negde uštedeo još malo vremena, pa ako još malo pojačam očigledno ću vrlo lako završiti za 1h34? nežno dodajem gas, stajem na semafor (grrrrr, na minut od kuće, ovaj put rezignirano gasim štopericu), još minut malo bržeg trčanja i završavam za 1:34:07, minus onaj kamenčić... to je to

odbijam 300m preko polumaratona za oko minut i po, i vidim da bi isto ovo X2 bilo oko 3h05,a zaista nisam imao osećaj da trčim maraton, hoću da kažem da ako bi mi neko odgovorno garantovao da se neću povrediti trčao bih ga ipak brže od ovoga, jer na brojnim mestima sam podosta bio u leru i uopšte se nisam trudio da držim neki štatijaznam Tempo, nego eto, pošao sam na trčanje jer su počela da me bole leđa od bicikle pa kao hajde da im dam jedan dan odmora... 

patike su bile stare istrošene tzv "kišne" Puma Belus (eno ih u veš mašini) koje imaju malo nižu petu jer sam primetio da me puno manje boli dupe kada trčim u ravnijim patikama, a kad god uzmem Glycerine ili Kayano to je po pravilu katastrofa.

dakle možda ipak nisam kljoknuo 10% od najboljih dana? 

ako bih mogao malo redovnije da trčim i da malo "treniram", ovo zvuči kao da bih se relativno brzo vratio u neke pristojne okvire, hmmmm

neDužina (DOPUNJEN)

dolazimo pred Klub, tri klinca su se razišla svojim kućama na nedeljni ručak, a dvojica su negde pogubljeni na pravcu ka Šapcu (ispade stih?)

nekoliko minuta ranije

Lola i ja prelazimo preko poslednjeg kupsera i razmenjujemo utiske, nju zanima zašto sam se vratio prema njoj (objašnjenje - jer su moji puleni riknuli) a mene zanima zašto je ostavila dva deteta na magistralnom putu (odgovor - jer su i njeni puleni otpali, jedan na prethodnom usponu a drugi na spustu)


nekoliko minuta ranije

završavam svoj zadatak finalnog uništavanja 2 najjača klinca, nakon kilometra na čelu prema jakom vetru i blago uzbrdo krećem na poslednje brdo, oni se guše, ja ih prepuštam vetru na milost i nemilost, razmenjujem par rečenica sa trenerom, i okrećem nizbrdo da dočekam sledeće vozače


nekoliko minuta ranije

sa klincem br 2 stižem klinca br 1 kojeg sam nakon Blizonjskog Visa ostavio da ide solo prema Valjevu, i rekao mu da mu je dovoljno što sam ga izvukao uzbrdo i da mi ne pada na pamet da sav svoj trud uložim u samo jednog od njih, jer su mi svi ravnopravni. 


nekoliko minuta ranije


nakon što smo stigli 2 poletarca koji su okrenuli ranije, nas svih 7 u istim dresovima (to je zaista delovalo impresivno) nastavljamo uspon ka Bl. Visu, a nekako odmah sa ta 2 poletarca providno i taktički "otpada" i Lola koja je do tada već imala u nogama 130km, za razliku od tih klinaca koji su imali samo 45km. ovi moji su imali 60km u nogama i još su se držali, kako koji, a najbolji je sve do vrha držao tempo od 20-ak km/h /uz uspon od 7-8%.


nekoliko minuta ranije

nakon što sam na minut zastao da pišam, dostižem grupu koja se svojski trudi da ih ne stignem, jer je nakon moje opaske "reci im da ne brinu, ubrzo ću ih stići" trener iz auta doviknuo kako moraju da zapnu da ih nipošto ne stignem :-)

nekoliko minuta ranije

Lola i ja stajemo na benzinsku da sipamo vodu a klinci odlaze uzbrdo iz Koceljeve jer im trener nosi vodu u autu, pa smo tako uz uspon od 3km morali da ih jurimo i dostižemo. ispostavilo se da brže idu osveženi i umorni, od žednih i polu-umornih

nekoliko minuta ranije

bolje bi vam bilo da ste išli na trku nego što ste nas sreli na treningu, haha? - pitam ih i svi se mlako smeju nakon što sam od Draginja do Koceljeve na blagoj nizbrdici ali uz preveliki vetar napravio jedno 50 prosek a oni su u zavetrini samo ćutali i kašljali tih 15-ak minuta. obzirom da je ograničenje 60, prestigla su nas na celoj deonici samo 3-4 auta :-)

20-ak minuta ranije

iz daljine nailazi grupica biciklista i radosno primećujemo da su to "naši" no istovremeno ih sa sve pratećim autom pretiče bus i iza njega kolona, treba nam 100m da okrenemo i dotle su oni odmakli već 300m, tako da naredih par kilometara gazimo kao ludi da bi ih stigli, a nakon toga nastavljamo sa njima do poslednjeg sela kroz koje smo upravo prošli i koje njima predstavlja najdalju tačku. a dokle ste vi išli? - pitaju. - desetak km iza Šapca... - auuuu... :-)


nekoliko minuta ranije

za par minuta praznimo pakovanje od 1.25l coca cole, i nastavljamo dalje vidno osveženi, nakon što na poslednjih 40-ak km nigde nismo usporili zbog vetra i vidno naoštreni krljamo 53x17 na blagim uzbrdicama dok nam se u krajevima usana pojavljuju prve bele mrlje od dehidracije


sat ranije


negde na istom mestu od prethodnog sećanja, odlazimo ka severu ne znajući šta će nam doneti dan, pretiče nas neki stari auto, iz drugog smera nailazi kamion, čujem iza sebe urlanje motora, razmišljam kako će uspeti da zakoči u samo nekoliko metara jer nas taj auto jako sporo pretiče (vetar je u leđa, mi idemo oko 44-45 a auto oko 60) i u nekoliko sekundi taj motorista stiže, prelazi u levu traku, ide direktno na kamion, u poslednji čas se naginje i uleće u makazice, kamion koči a ovaj iz auta kao da ga nije ni primetio, motor maltene češe obojicu i prolazi na nekih 20cm od kamiona i na 40-50cm od prednjeg branika automobila. mora da si strahovit retard da bi dozvolio da ti život (doslovno) zavisi od tuđe milosti! dok motor nestaje u daljini uz divlje urlanje motora i adrenalina, čujem zvuk kako kamion šalta u nižu brzinu i ponovo lagano hvata zalet da nastavi tamo gde je stao u svom linearnom putovanju

sat ranije

bezbrižno kotrljamo po brdašcima Šabačkog Puta jer smo nakon pet radnih dana i pet jutarnjih treninga zasićeni jurnjavama i Tempo-ima, pa smo sada srećni što smo na kartama izvukli ono čuveno "što lakše a što duže" putovanje. da smo znali da tamo gde smo krenuli više nema asfalta, verovatno bi drukčije razmišljali, ali, kad bi iko znao šta ga čeka u životu, to ne bi bio Život nego tek neki program, plan, goblen, predračun, račun, fiskalni izveštaj
 
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

dok ne napišem blog, neka ovde stoji samo ovaj FB status, a kasnije ću ga prepraviti i dodati detalje (tzv "dopraviti"), bar se nadam...

"pošli na Dužinu, neko vreme nakon Šapca upali u radove na putu (skinut asfalt!) i okrenuli na drugu stranu, nakon tamo-vamo-vanja pošli nazad ka kući istim putem, na 40km od Va sreli klince iz bic kluba na treningu (full profi, auto-pratnja sa rotacijom!) i okrenuli za njima, stigli ih, nakon par km opet U-turn i sa njima nazad sve do kraja. tj "zajedno" više manje jer smo imali brda, vetar, prekidanja grupe, spajanja, skoro kao na trci... tako da je planirana Nedeljna Dužina prvo postala Tempo (obzirom da smo sa planiranih 6-7 sati skratili na ~5 sati), a do kraja i Race-Pace trening. obzirom da su naši kadeti među najboljima u državi, bogme se žešće išlo, a naročito kad sam ja bio na čelu :-)"