utorak, 8. srpnja 2014.

maratozoidi

skoro svaki put kad stojimo na liniji i čekamo start maratona, ja se setim iste stvari, i počnem da se smejuljim. zar ne izgledamo kao par stotinak spermatozoida koji čežnjivo maštaju o onoj ciljnoj kapiji udaljenoj 42 kilometra? i kad opali startni pištolj, i kad pola njih uzvikne ono fejsbukovsko IDEMOOO! najveća sličnost sa spermatozoidima je upravo taj entuzijazam kod onih koji unapred znaju da nikada nisu, niti će ikada pobediti. ne mogu da vam opišem koliko je to simpatično, jer predstavlja sam život, materijalizuje nadu čak i kad je bez osnova, ne pristaje na odustajanje ni nakon nebrojeno poraza. i opet, i opet. kao što reče džoni štulić, mi balegari ne vjerujemo sreći. jer da nas nema hiljadu, ispred koga bi onaj prvi bio - prvi? po kojem osnovu bi bio najbrži, najbolji? jedini i usamljen, ne bi imao razlog da se raduje pobedi, da podigne ruke, da vikne JESSSSS!!! da bi se to postiglo, svi treniraju, mnogi se dopinguju, a neki su čak i umrli od prevelike želje da pobede bolje od sebe. eto koliko znači pobeda, jer vredi koliko i život. pitajte bilo kog spermatozoida, gde završi ako ne stigne prvi.

Nema komentara:

Objavi komentar