četvrtak, 4. rujna 2014.

20 sati od juče do sutra

trčim. prva uzbrdica iznad grada, magla tipa "prs pred okom". odozgo silaze auti svi sa pogašenim svetlima, jer znaju da na tom puteljku nema policije. dva halogena fara koštaju 3 evra. koliko oni procenjuju svoj život, ako im je jedina briga da im ne crkne sijalica na autu?

desetak kilometara dalje, negde je oko 2 popodne, prolazim pored škole u nekom skroz drugom selu. desetine auta eto baš tad dolaze jer počinje druga smena, u svakom autu na prednjem sedištu dete, pojas nije vezan, svetla isto tako kao i malopre ugašena, a deca naravno sva od 7-10 godina.

ovo poprima nove dimenzije. malopre je bilo, da li tvoj život vredi manje od sijalice, a sada je, da li život tvog deteta vredi manje od jedne halogene sijalice??? ... koja btw najverovatnije neće crći upravo sada, ali eto, ona ti je prioritet, njen rok trajanja ti je vredniji od života tvoje porodice.

još malo niže, hodaju nizbrdo majka i sin. ona 30 on 10-ak godina, on nosi onaj ranac kao da se vraća sa mont everesta. ona nosi kesu i u njoj blok za crtanje, pita ga "a ti neki, pridevi???" a on odgovara "ma znam sveeeeeee..."

prosto deluje umorno to dete od njenih silnih i bespotrebnih pitanja koja ionako ne razume, pa otkud bi razumela odgovore...

trčim dalje, još pola sata do kuće, dres natopljen, s kačketa kaplje, džabe nosim telefon u ruci jer ne mogu da ga izvadim iz kesice, sve je mokro i touch screen ionako ne bi reagovao ni na šta. 


ono što je važno je osećaj u nogama. trčao sam (u zadnja tri dana) 20, pa 14, pa 20 km, sve planinski profil. a oporavak napreduje, sad mi je umesto nekoliko dana opet dovoljno 20 sati od treninga do treninga. jupiii. možda ipak ima neke nade za taj, famozni, jesenji maraton...

Nema komentara:

Objavi komentar