nedjelja, 14. rujna 2014.

vikend kod kuće

juče kao bio neki treking, nekoliko ljudi nas zvalo ajte na treking ajte na treking, ja rekoh gde ću da se mantam po fruškoj gori ako je gore sve u blatu, tek uveče ukapiram da je popodne bila ulična trka od 5km negde usput, pa je to moglo da se iskombinuje. svašta. 

i onda dohvatim jutros da tražim gde uopšte postoje ti kalendari takmičenja pa nađem jutros u 7 da u 9 ima na avali brdska trka, e jbg a Lola je još uvek spavala, kako da stignemo na avalu za dva sata, a u 10 ima u soko banji onaj polumaraton što me oduševio prošle godine jer staza ide prema planini rtanj i nazad, baš onako lepi pogledi i gore-pa-dole nije dosadno, ali eto, do tamo nam pak treba jedno 4 sata vožnje, jedino da imamo helikopter, ali eto to je valjda jedna od sitnica koju nemamo

čekaj dokle sam stigao u zadnjem blogu, kad se ono prekinula sapunica?
aha, kad su me uneli u kuću.
e pa odatle su stvari poprimile čudan tok
znači sutra ujutru sam krenuo odmah posle doručka da se kao malo provozam mtb-om pre posla, i to je ispao neki ludački Tempo trening, i svo vreme sam se pitao kako je to moguće. odleteh na brdo i sleteh s brda, ma svaka mi čast. ceo dan sam se čudio kako se to dogodilo, rekoh, dakle ako bude jesenas Brdsko u biciklizmu, treba tri dana pre toga samo da trčim po brdima, zadnji dan poželjno da se raspadnem kao eks jugoslavija, moram da se sahranim da bih sutradan mogao da opet oživim. interesantno...

i ništa, popodne kao ajde opet malo na biciklu, išli po brdima, e tu je došao red na Lolu da se raspadne pa smo se vraćali onako sa 2/3 gasa i još nas uhvatila kiša na kraju! ko je gledao na fejsbuku onaj video gde idemo 47 km/h gledao je, ko nije može da ga vidi jer je podešen kao javno vidljiv

e posle toga kao krenulo mi sve super, bum tras pljas, kao u petak ću ja (pošto nisam imao puno vremena a bila i neka sparina) samo da spičim sat Tempa, krenem ja da trčim i onaj osećaj kao da ti je napor bukvalno za 4'/km a ja trčim 4'30''/km, e pa fino, dakle tako mi i treba što sam se juče smejalo Loli, sad je došao red na mene da puknem treći put u pet dana, fantastično. i tako, ništa, vukao se kao mrcina, nešto zamahivao rukama kao da pokušavam da poletim a dupe zalepljeno za zemlju ne možeš da ga podigneš, pretrčao sam možda nekih 13.5km za sat vremena i to je bilo ono "upomoooooććććć". eto da je tog dana bio polumaraton išao bih ga 1h35, divota

i rekoh dosta više tog trčanja, juče opet ujutru spičimo kratak tempo na biciklama, popodne ugrabim između dve kiše da se provozam još sat i po gore na brdo da odnesem onom kučetu dve viršle, i to je bilo to, rekoh čuvam se za današnju Dužinu. a čim sam seo da pišem blog to znači da mi se baš i ne trči onako žarko, ali hajde, mora čovek malo i da se odmori, valjda. e pa srećan mi put...

Nema komentara:

Objavi komentar