asimetrija

i tako. petak. nakon pretrčanih brdskih i kišnih 20+14+20km u zadnja tri dana, petak je trebao da bude neki odmaraući dan, kao uvod u vikend.

odem da malo protrčkaram. kiša naravno sipi, što bi rekao džoni štulić, ništa novo pod neonom. kao, bio mi je u planu Dan Odmora, pa idem lagano.

oblaci su svakog dana na drugoj visini. prekjuče na 500m nadmorske, juče na 400, danas su na 350m (valjevo je na 180m). nakon 6km dođem na jedno brdo iznad grada. prilazim proširenju koje je pola raskrsnica pola deponija pola divlja deponija. tamo nešto jauče. odmah primetim nekoliko pobacanih štenaca, i jedno mače. 

malo se osvrćem okolo da vidim odakle se sve čuju. jedno je ispod nekog kartona, pokušava da se izmigolji do mene. druga dva dolaze negde iz mokrog korova, nešto kasnije napazim i četvrto koje cijuče negde u kanalu, nekako sam ga dohvatio jer je ta padima sva od smeća i blata, što je manji problem, nego je korov jako gust i jedva da vidim dalje od pola metra.

mačeta su bila tri, koliko vidim, ali dva su uginula, leže na zemlji kao dve male mrtve krpice. zovnem odmah Lolu telefonom, nakon što sam napravio par fotki ail zbog sipeće kišice ekran mi se vlaži i sve je teže koristiti telefon. rekoh, još nekako da uspem nju da dobijem i da spakujem telefon u kesicu pa u džep, odatle nadalje više nije upotrebljiv.

vratim se u grad. nekoliko raskrsnica pre kuće me na dogovorenom mestu čeka Lola. uzmem od nje ranac i u njemu neki stari duks da ih prvo malo obrišem. opet otrčim gore na brdo, do te divlje deponije. potrpam sav taj jad u ranac. hteo sam da ubacim i ono mače, ali nakon desetak minuta dozivanja se ne pojavljuje. negde se sakrilo. 

uzeo sam premali ranac i maltene su na 4 sprata, jedno preko drugog. na dnu su dva onako poluuspravni na zadnjim šapama, pa preko njih jedno, pa preko njega poslednje. jedva zatvaram rajsferšlus od njegove njuške, moram malo da ga sabijem nazad :-)
krenem da trčim nazad, muka mi greje leđa, ja podgrevam muku. dan odmora se protegao na 24km trčanja. kiša i dalje sipi, džoni štulić je već ugasio neone, i pojačalo, a mi polako prilazimo gradu. poneo sam jedan duks, da ih umotam, u rancu, ali sam ih kao što rekoh loše procenio, pa ne mogu da stanu u ranac, i oni i duks. ništa, vezao sam ga oko struka, a oni skakuću u rancu, onako mokri. malo ćute ma malo nešto kao zaguguču. 

nakon možda kilometar više ne mogu tako da trčim, postaje mi teško to skakanje ranca po leđima, a tek mi sledi glavni spust. skidam ranac i nosim ga u ruci pored sebe. ovo je puno manje skakutava varijanta za njih, sad su kao u torbi, ali je zato meni jako nezgodno. gledam one crtice po putu i shvatam da mogu da trčim negde između pola minuta i minut tako, 50-100m, pa moram da promenim ruku. 

prebacujem ih tako stalno levo pa desno. kad su mi u levoj ruci, zateže me negde na dnu leđa jedna stara povreda s desne strane. kad okačim pak ranac u desnu šaku, boli me onaj prst na koji sam pao pre mesec dana i još uvek je blago otečen i nesavitljiv. poslednji kilometar nikako da prođe, sad mi se već čini da ih premeštam levo-desno na svakih 20 metara, već su mi se oduzela i ramena. da li od tog nepravilnog trčanja, od težine, računam 4 kučenceta + ranac nek ima i 5kg to ne deluje teško ali jedno je kad nosiš nešto s pijace a drugo je kad trčiš. dovde sam već skroz mokar pa možda i kombinacija mokrog dresa i vetra doprinosi tom bolu u ramenima.

napokon silazim u grad, predajem Loli ranac-štafetu i odjednom mi je neobično da trčim onako "normalno". koja razlika! baš me zanima kako bi neki Trener računao ovaj trening, trčanje sa naizmeničnim asimetričnim opterećenjem. više je delovalo kao vežba za cirkusku tačku nego za maraton. koga hoće, oće.