srijeda, 10. rujna 2014.

puko nije puko

e tako ja svaki put kad se kurčim koliko sam trčao, posle toga se raspadnem u najkraćem roku. ako. tako mi i treba.

onog prvog dana nakon zadnjeg bloga jedva uspeh da se malo provozam biciklom, a sutradan jedva uspeh da se malo prošetam s kučićima. okej, išli tri sata po brdima ali treking nije trening, barem dok ne napuniš 100 godina.

e ali posle toga sam opet podošao. u ponedeljak ujutru spičio 11km jakog tempa po full planinskom profilu, zatim predveče odzujao 40km trkačkom biciklom i to tempom "kao da mi je poslednji" (dan života)

u utorak umesto 11 produžio mazohizam na 13km s tim da sam u samo 550m dužine uglavio 130m uspona, pa vi računajte nagib. naime od manastira su napravili neke stepenice da se ne ide 1600m asfaltom po serpentinama, mada, čisto sumnjam da će iko normalan koristiti ovu prečicu. naročito jer su po 10m okolo posekli šumu i to je sad goglota po užarenom suncu, a stari dobri asfalt sasvim ugodno vijuga kroz šumicu.

uglavnom dok je tu bila zemljana staza uspeo sam da ustrčim za monstruoznih 4'25'' što je brzina penjanja blizu 1800 metara na sat, a juče eto nekako uspešačih ono sa šakama na kolenima uz te stepenice za 5'33'', bljak užas i grozota. jeste da sam ceo dan bio umoran, ali što je sporo, sporo je.


celo popodne se borio s brusilicom i aparatom za zavarivanje, tako da nije bilo šanse za drugi trening. pao u krevet u 20h kao pokošen, spavao 11 sati kao top.

jutros mi dođe neka debilna ideja da otrčim kao polu-dužinu, a imao samo dva sata fore do posla. i trči trči kako lud, opet po najgorem brdskom profilu, pa uletim na neki put koji se sav u blatu, pa krenem okolo, pa shvatim da kasnim, agonija čitava. na kraju zakasnio samo pet minuta, pretrčao 22 kilometra a bog te pita koliko je bilo uspona, garantovano duplo više nego na UTMB-u.

i još popodne reče Lola aj da se malo provozamo, opet onih 40km, došao kući legao na stepenice i zamalo nisam zaspao, ona kaže hajde da se istuširaš, ja kažem zovi ono pogrebno preduzeće da me okupaju, oni to rade za pare i svaki dan okupaju tako po par sveže umrlih, upravo tako se osećam.

Nema komentara:

Objavi komentar