feniks na štakama

nisam se olenjio, a nisam ni toliko bolestan da ne bih mogao redovnije da blogam/blogujem
i uvek ima o čemu da se razmišlja, da se piše
to stoji
mada, oduvek me je to kopkalo, da ne kažem mučilo
sto ljudi sto ćudi (i sto žena dvesta sisa, ali nećemo o tome) pa kako ćeš znati koga šta zanima, o čemu pisati da "prosečan" čitatelj bude najzadovoljniji
ovaj blog je oduvek bio sportski, ili barem pretežno sportski
biće skoro 10 godina otkako smo melez i murinjo i andrej (onaj što voli hard rock) i žohar i mlađi andrej (onaj što se proslavio) i ja tako blogovali, i kada su ljudi govorili kako jedva čekaju neki sledeći polumaraton da bih ja napisao novi izveštaj u kojem ću pohvaliti par ljudi a potkačiti duplo više, sve onako neobavezno i nadam se duhovito
u međuvremenu nam je soba eksplodirala od količine medalja i pehara jer su organizatori počeli da se utrkuju ko će ti dati više medalja i pehara po trci pa je ta opšta devalvacija dovela dotle da ozbiljno planiramo da svu tu limariju i grnčariju odnesemo u par velikih kutija na tavan, da džabe ne smeta i skuplja prašinu
ja vredim onoliko koliko mi piše kad me pogledaš u oči, a ne koliko metara/kilograma pehara mi stoji na policama
tako da sam prosto izgubio volju da idem na te silne trkice, na koje hrle moderni "trkači" da bi startninom KUPILI (a ne zaradili) neke silne medaljice i pehare
a šta ćeš, potrošačko društvo
maratoni su postali odlazak u tržni centar, svako gleda u novčanik i premerava koliko dobro je prošao, dok rezultat skoro nikome više nije važan
to što se u svemu tome srozao SPORT, takođe nikome ne deluje važno, jer se u lov na medalje ionako ne ide iz sportskih pobuda, nego iz najobičnije gladi za raznoraznim povoljnim statusnim simbolima
kupiš šarene patike, šarene kompresione dokolenice, kupiš finišersku medalju, kupiš pasulj i pivo u cilju, i računaš da si povoljno prošao
na svakih 500 statusa na društvenim mrežama, samo u par se pominje rezultat, a u ostatku se hvali i opevava atmosfera, raspoloženje, druženje, "LUDILO", i slične stvari iz neproživljenog detinjstva
kao najzanimljivija stvar, stoji podatak da ćeš od prvih desetak elitnih atletičara koji prođu kroz cilj, na recimo fejsbuku pronaći "priču" jednog ili nijednog, dok će se onaj bataljon sa dna ciljne liste pobrinuti da zatrpa i zagadi društvene mreže svojim doživljajima, koji, opet ponavljam, sa sportom (u smislu "takmičenje") teško da imaju ikakve veze
i sve ovo što sam napisao, odlično znaju organizatori trka, trening trka, raznoraznih liga, ali se prave blesavi jer svi oni realno i nisu organizatori ikakvih takmičenja, već samo organizatori sopstvenih biznisa i zarada, u procesu koji se od vajkada zvao "ovce treba šišati", a oni su uzeli da šišaju rekreativce željne odličja, u kombinaciji koja očigledno glasi "svi na dobitku".
shodno svemu navedenom u gornjem delu teksta, sud odlučuje da... je ista ta klijentela prešla iz tog perioda od pre deset godina, kada su sa zanimanjem čitali blogove sa polu- i maratona, u neko novo vreme zamajanosti sličicama na kojima je obavezno da neko skače, ili maše, ili se majmuniše, dok usput tobože "trči trku", pa je tako suvoparnost jednog bloga postala mera za samomučenje i gubljenje vremena po kriterijumu "koliko me svojim glupiranjem zabaviš po sekundi utrošenog vremena".
svi mi koji smo odlučili odnosno odabrali (a to su svi oni sportski blogeri sa početka teksta koji su pre dosta godina bili najčitaniji na balkanu) da nećemo da postanemo majmuni, jer svoju budućnost ne vidimo u cirkusu, smanjili smo sav taj neki uloženi trud shvatajući da je ili uzaludan, ili barem neisplativ
eto tako sam se vratio na početak, na razmišljanje ko kome i zašto piše, MADA, PRESREĆAN sam što poznajem šačicu ljudi koji su spremni da pročitaju evo i ovakav tekst, koji NIJE upotpunjen slikama kako u klovnovskom odelu dubim na glavi na okretu polumaratona, ili pravim špagu na ciljnoj liniji
pa ko velim, dok ima tih par ljudi, dok statistika bloga kaže da je određeni post pogledalo 8 ili 17 osoba, eto u meni opstaje vera u čovečanstvo, i nada da će bar još neko vreme ova planeta odolevati prerastanju u džinovski Luna Park
što se tiče trčanja, nakon nekoliko dana nepokretnosti zbog neke misteriozne blokade u leđima, danas sam se vratio polu-ozbiljnim treninzima, a to je ovako nekako izgledalo
otišao sam biciklom pony (što je milijana gony, znam da sam dosadan ali to moram svaki put da napišem pa makar crko) 4km izvan grada, vezao je za neku ogradu, i krenuo na nešto što bi moglo da se nazove OTT (oprezno tempo trčanje) sine kako kidam s ovim skraćenicama
onda sam kao potrčao i prvih par stotina metara gledao da li će neka noga da mi se odšrafi i na koju stranu će da odleti, da je dohvatim pre nego što je neki šleperčić ne pregazi to jest posterizuje
e onda sam kao "ušao u ritam" što je puno bolje nego "ući u pucanj" jer potonje traje delić sekunde a ovo moje može da se rastegne i na sat vremena
i rekoh, idem 10km, da probam, po pet minuta, nemam pojma, j*b*š ga, nisam toliko dugo potrčao, ko zna kako ću da prođem u izvlačenju
onda shvatim da ipak trčim malo brže, e tu mi apetiti porastu na nekih 45 minuta, rekoh to bi bilo ekstra
dalje sam naravno počeo da preračunavam koliko bi mi trebalo za 13-14-15km i da li da se usuđujem u te neke treninge oko sat vremena, i onda su krenuli pregovori između željâ i pameti
i tako, našao sam se sâm sa sobom na nekom kompromisu, da ću da pokušam da pretrčim 14km, ali da ću (jer mi je tako zgodno) da zastanem po minut na 3.5km, pa na okretu (7km), čisto da se malo istegnem, savijem, proverim da li me ne-daj-bože nešto puno boli, da ne bih u nekom zagrejanom stanju spičio svih tih sat vremena u cugu pa se posle sručio na asfalt kao pogođen rikošetom lošeg sećanja
i okej, sve je to fino išlo, bez zapinjanja, bez loženja, da ne poveruješ, očigledno se primećuje da je zodijak u ribama pa se odrazilo i na mene, baš sam ga otrčao kao picajzla
prvih 3.5km za 15'20'', pa drugih za 15'01'', pa trećih za 14'40'', i naravno da sam u zadnjoj četvrtini imao "lufta" da mogu da vratim brzinu na onih 14km/h što je povremeno delovalo kao "šetnja" i dok sam gledano spolja trčao bez ikakvih emocija u duši mi je tutnjalo to neko zadovoljstvo što nakon svih problema u zadnjih 5 dana, i po ovako vetrovitom i hladnom vremenu, mogu tako komforno da pretrčim tih "probnih" povratničkih 14km. 
može nekim brzim i raspomamljenim ratnicima delovati patetično što sam se radovao brzini "za polumaraton 1h29m" ali niti sam to očekivao niti ga sanjao u ovakvim uslovima, tako da, zadržavam pravo na svoju sreću
a ovolikom textČinom sam nadoknadio što sam u februaru manje pisao, tako da smo kvit

XX

sve je krenulo po planu, ali... u subotu zaista jesmo otišli na vožnju trkačkim biciklama, a u nedelju sam odlučio da "častim" Lolu zajedničkim izletom pa sam neko dugo trčanje zamenio sa idejom od 7 sati planinarenja. ispreskakali smo sva moguća brda i sve tunele u klisuri reke Gradac, provukli se stazama kuda idu samo srne, prešli preko nekoliko sipara i tako, povuci-potegni se vratili kući kad je već pao mrak. ponedeljak je trebao da prođe u odmoru ali smo sa dva pa sa druga dva psa napravili ukupno 12km šetnje tako da je uspela da me zaboli pokosnica. a u utorak smo išli biciklama u planine pa sam nakon tih 90-ak km shvatio da ne mogu da se uspravim od bola u leđima i da mi treba onaj starački štap da bih hodao. zanimljivo... danas sam pak sa takvim kilavim leđima prestajao otprilike 3 sata jer sam završavao neke poslove u sudu i po bankama, što mi i nije bila idealna terapija za leđa. šta će biti sutra, samo nebo zna, a taj neki polumaraton u nedelju ozbiljno "visi" koliko god je do juče bio izvestan. pihhhh

vrh

da je glupo, jeste, ali da je bilo lepo, pa jeste i to
nakon ona dva pohoda Medvedniku u podnožje i dva teška planinska zimska trčanja, usendvičena između biciklističkog čarter transporta do/od početka/kraja trčanja, logično je da sam jedan dan maltene ceo predremao
štaviše nisam bio toliko umoran da nisam MOGAO ništa da treniram, ali sam nekako svesno pokušao da utuvim sebi u glavu da mi je odmor potreban, i upalilo je
e nakon toga, prekjuče, krenuo sam sa idejom da stignem na jedno drugo brdo, tačnije da mu priđem koliko god bliže nego prethodni put, kada me je magla omela u nameri
i kao i uvek, jednom kad pređeš tih prvih 13.5km asfaltom i dođeš u podplaninska sela, (a znaš da te čeka istih tih 13.5km nazad), shvatiš koliko je gore sve nekako "blizu". koliko god planina izgledala visoka, daleka, jednom kad si se već popeo na taj srednji pojas, do vrha po pravilu ostane puno manje nego što si se plašio. verovatno tu značajan udeo ima i faktor "novog" jer to uzbuđenje kad prvi put nekuda prolaziš, to ispitivanje terena, odmeravanje, divljenje prirodi, bogme ume da umanji osećaj napora i da ga pretvori u čisto zadovoljstvo
tako je ispalo da je sa sve dva zalutavanja i polukružna (nepotrebna) zaobilaska ceo taj srednji deo izašao na nekih 11-12km, što je zaista kratko
u sred sve te bele zavejane pustinje naleteh na desetak drvoseča i jedno dvadesetak konja koji izvlače drva sa planine, zaista čudnovat prizor i nadasve neočekivan
odakle ste ljudi svi vi došli kad ja nijedan trag nisam video, bilo je prvo što sam pitao pa su mi pokazali kako su svi prišli toj ogromnoj šumi negde sa južne strane, iz onih podDivčibarskih sela
i tako, može se reći da sam podosta savladao gradivo, mada bih vrlo rado protrčao još jednom po toj planini i u glavi (i na papiru, tj karti) povezao sve te puteljke, da bih u potpunosti "diplomirao" taj famozni Bačevački Vis, koji je btw visok samo 891m
juče je kao jedina razumna opcija bio još jedan dan odmora koji se na kraju pretvorio u ukupnih 15km pešačenja jer smo organizovali jedan ad hoc izlet sa iznenadnom (tj neplaniranom) dragom gošćom s kojom smo se skroz slučajno sreli u gradu i u trenutku se dogovorili za nekakvu, bilo kakvu, "akciju"
danas je još uvek ovo mini proleće a sutra bi trebala da stigne nekakava južina i kišica, tako da ćemo ovu subotu iskoristiti za bici-vožnju, možda prvi put ove godine trkačkim biciklama jer smo do sada uporno forsirali mtb-ove

planinske repete

juče je bila kombinacija 15km bicikla + 25km trčanje + 15km bicikla
danas je bilo 24km bicikla + 22km trčanje + 25km bicikla
s napomenom da je bicikla juče bila neka pony sa 26'' točkovima, a danas neka varijanta city bike-a, sa tri brzine
pa tako u dva dana imam 47km planinskog trčanja u surovim zimskim uslovima i sa svim što to podrazumeva, plus 80km na biciklama takvog "kvaliteta" da je to ravno 120km na trkačkoj, ako ne i više
ili preračunato u vreme, u zadnjih 30 sati sam proveo napolju 5 + 4.5 sata, dakle trećinu ukupnog vremena (drugu trećinu u spavanju, a treću što u jelu što u šetnji sa psima što u tuširanju vrelom vodom, sva sreća da danas nisam još morao i na posao)
i svih tih desetak sati na veoma raspoloženom vetru, i temperaturama od samo par stepeni iznad nule (na planini nisam mogao da izmerim mada je bilo dosta leda)
no u svakom slučaju, ovo je bilo par nezaboravnih dana
nakon toliko lepih letnjih meseci, predivnih letnjih dana, eto morala je da dođe neka zima da bih se ja setio da mogu (ili ne mogu, obzirom na to koliko sam se oba puta zaledio) da odem biciklom tih nekih 15-20-25km do nekog mesta pod planinama, i da odatle iskombinujem neko zanimljivo trčanje.
i juče i danas sam bio u prilično "napetoj" satnici jer sam se s Lolom dogovarao da se nađemo na kraju mog trčanja i zajedno vratimo biciklama kući, pa sam morao da pazim da strčim u manje-više dogovoreno vreme, a ne da blenem po planini satima dok mi ne dosadi
to je jedan od razloga zašto se nisam popeo i na sâm Medvednik, kad sam već dva puta bio u podnožju tog zadnjeg uspona, a drugi i važniji razlog je puno jednostavniji - krenuo sam na trčanje, a bauljanje kroz sneg do vrha i natrag sigurno nema baš puno dodirnih tačaka sa "trčanjem" pa sam upravo zato odustao od te ideje
u nekom letnjem danu kada isti ovaj trening bude bio za trećinu lakši jer se trčanje po zemlji ne može porediti sa proklizavanjem i borbom protiv snega i leda, na mestima blata, e tada će i taj zadnji deo uspona biti puno primamljivija opcija. čak i u slučaju da tempo-uspešačim na vrh, moći će da se bez problema strči nazad koliko god da je strmo (to mi je barem specijalnost) i moguće je da takav trening štaviše ispadne manje naporan od ova zadnja dva.
najveći kuriozitet sam zaboravio pa je tako neplanirano ostao za kraj, a to je da su mi noge nakon jučerašnjeg lomatanja (u koje sam btw ušao neočekivano umoran, bez jasnog razloga) danas bile duplo svežije i raspoloženije, što se očitalo u (opet) većem proseku od planiranog.
naime plan je bio da ovih 22km pokušam da pređem za 2.5 sata, što uopšte nije tako sporo kao što deluje na papiru jer je više od pola staze pod snegom i ledom, a dobrih 6km je single track kuda je prošlo samo par ljudi pre mene i sve od "staze" što sam imao bili su njihovi tragovi dubine između 5 i 30 cm, zavisno od visine nanosa.
moja računica je bila (za ta 2.5 sata) da će mi trebati 1h za 8km uzbrdo, onih relativno prohodnih, još jedan sat za 11-12 km nizbrdo (opet klizavo, dosta leda, kombinovano sa barama/blatom u koje proletiš kroz sneg ili tanak led) i još pola sata za preostala 2-3km gde budem morao da pešačim zbog visine odnosno "kvaliteta" snega jer je na vrhu brda to onaj prah sneg koji je nemoguće uprtiti pa ga svaki korak samo premesti unazad i otklizaš kao da trčiš po nekakvom šećeru.
međutim uspeo sam da celu stazu (bez ijednog zalutavanja tj greške, mada sam na par mesta bio solidno zbunjen jer tuda idem prvi put) pređem ispod tog brutto limita od 2.5h, a tu je uračunato bezbroj zastajanja zbog slikanja (samo priroda, nijedan selfi) i uzimanja raznih delova odeće iz ranca što malo po malo bogme uvek odnese dosta vremena.

nije medvednik

nakon jučerašnje vožnje sa društvom (nas 8 ukupno, besplatna proba auto-puta) danas mi je na redu bilo trčanje. i sad dobro, odeš trčiš vratiš se, šta tu ima da bude posebno. pa uvek bude nešto. na primer danas, bio je jedan od onih "sporih" dana. da ukratko objasnim.

brzi dani budu kad skočim iz kreveta doručkujem uradim vežbe odem s kučićima u šetnju vratim se nešto popijem odem do radnje banke ili prodavnice vratim se opet pogledam da li je prekasno za trening kad ono 10 sati. spori dani budu kad uradim trećinu od toga i pogledam da li je prošlo 10 kad ono već 12 ili nedajbože i više.

e tako sam u podne shvatio da je prekasno no nisam se pokolebao. seo sam na bicikl pony (što ga milijana gony) i otišao 14km ka zapadu do mega-brane od buduće akumulacije. tu sam vezao biciklu za mostić i nastavio laganim trkom uzbrdo.

plan je bio da pokušam da odem što bliže Medvedniku ali da ne ostanem na nogama duže od 3 sata, dakle sa stalnim preračunavanjem gde sam (otprilike) i koliko mi najkraćim putem treba da se vratim do bicikle. da sam bio sâm bilo bi mi to manje važno, no sa Lolom sam se dogovorio da se nađemo na Brani u 16h, da bi se zajedno biciklama vratili kući dok ne padne mrak i/ili ne zahladni previše.

da sam imao malo više vremena za pripremu, bilo bi mi puno lakše, a ovako sam bio zatečen tom situacijom da mi je puno više trebalo da dođem do prvog sela (Sitarice) i da se iz zadnjeg sela vratim (Mijači - Poćuta) nego što mi je trebalo za trčanje po brdu.

Medvednik je svo vreme bio "tu negde" nadohvat ruke, no ta planina je specifična po tome što je sa tri strane okružena dubokim usekom (nije čudo što se ta reka zove ZAVOJšnica), a ovi putevi svi dolaze upravo sa te, a ne sa one strane odakle je moguć uspon. tako da je samim tim osvajanje vrha bilo izvan diskusije, jer je 3 sata zaista prekratko, barem u ovoj mojoj varijanti da napravim što veći krug.

u početku sam bio podosta onespokojen činjenicom da je na izlasku iz prvog sela put zatrpan smetovima od preko metar, no meštani su me ubedili da je tako samo na tom pravcu i da kasnije putem postoji "prtina". još nekoliko puta sam upadao u smetove i morao da se probijam kroz sneg do kolena, i bilo mi je neobično što na većini puteva uopšte nema ljudskih tragova nego samo pokoja duboka uzana rupica od lisičijih šapa.

kad sam maltene stigao do planinarskog doma, jer mi je ostalo samo dva kilometra pretežno ravnog puta, skrenuo sam nizbrdo i sjurio se nazad na glavni put, pazeći da ne prekoračim onaj zacrtani limit od 16h i poslednji trenutak da navučem kapu i rukavice, obučem jaknu i vratim se biciklom kući pre mraka. no i tu sam izgubio 10-ak minuta jer je tzv "stari put" od Poćute (tj deo koji ide kroz buduće veštačko jezero) jedna nepregledna kaljuga i pri svakom koraku ti se za đonove zalepi po kilo blata, pa ti samo trči s tim tegovima na nogama.

no to bi bilo minut-dva viška, otkud deset, pitate se. pa eto, dole na dnu i raskrsnici za manastir Gračanica, shvatio sam da je srušen most kuda se ranije išlo. gacao sam po onom blatu a patike su mi sa sve tim blatom imale oblik kao da nosim ona peraja za ronjenje, i pokušavao da nađem način da pređem reku. našao sam neke ogromne komade betona pa pokušao da po njima ispreskačem no poslednji je bio dobra dva metra od druge obale pa sam se plašio da ipak ne bućnem u ledenu vodu, jer nisam bio siguran kako dobro mogu sa onako blatnjavim patikama da se "iz mesta" odrazim sa te betonske gromade koja je pritom stajala jako nakoso. i u poslednjem trenutku, kad sam već hvatao zalet na "pomozi bože", spazio sam da 50 metara dalje postoji mali sklepan mostić do kojeg se kroz to isto blato dolazi malim stepenicama napravljenim od kamenja utisnutog u zemlju. malo mi je laknulo ali dok sam se do njega vratio, opet sam na nogama imao 2x2kg blata. kad sam iza krivine ugledao branu sunce me je ozarilo.

mrak nas nije uhvatio ali me je istočni vetar produvao uprkos jakni koju mi je Lola donela u rancu, a bogme i šake su mi se oduzele bez obzira što sam imao debele rukavice.

ostao sam pola sata ispod toplog tuša i nekako se povratio. kad sam otvorio MapMyRun i ucrtao celu trasu, bio sam iznenađen jer sam se svo vreme nadao da će mi trening ispasti barem 21km, no svo vreme sam imao utisak da "stojim u mestu" pa sam kad smo se sreli rekao Loli da čisto sumnjam da sam prešao više od 20-ak km. no ispalo je 25km, da ne poveruješ. otprilike sam ta nepuna tri sata rasporedio na 20-25 minuta stajanja slikanja i razmišljanja kuda dalje, a nekih 2.5 sata sam proveo u kretanju što je ispalo više nego dobar prosek obzirom na profil i NAROČITO podlogu.

uspeh

problem s ovim blogovima je što je nemoguće preneti doživljaj, obzirom da su okolnosti svakog nazovi-treninga previše subjektivne. evo odmah konkretnog primera. pisao bih o jučerašnjem trčanju, koje je usledilo nakon krajnje neobičnog dana. samim tim je uslovljeno, uokvireno u taj ram bliske, neposredne, sveže prošlosti. velika je razlika kad odeš da otrčiš brzih 10km odmoran, i dan nakon maratona.

taj moj "dan ranije" sam već opisao, kombinacija trčanja pešačenja planinarenja i opet trčanja po gotovo-nemogućim podlogama. i to puno sati. juče sam pak u zadnji čas prelomio da nema smisla trčati kraće od sat vremena, ni duže od sat i po, s tim da bi tih sat i po bilo poprilično nategnuto jer su me čekale silne obaveze. i tako sam nekako spontano stigao do te neke brojke od 15 kilometara, iz prostog razloga što imam jedan dobar pravac od 7.5km (i natrag) na kojem ne moram da idem kroz ceo grad, nego relativno bezbolno izmaknem na ovu stranu periferije prema kojoj nam je (od centra) izmeštena kuća.

e sad. do pre par godina sam mogao na tih blago valovitih 15km da opletem tempo i da se vratim kući za sat vremena, onako kad sam u formi, a mislim da mi je rekord 59'. ove zime sam jednom krenuo sa idejom da otrčim to za 1h10 pa sam se vratio kući za 1h08, drugi put sam krenuo sa idejom da ponovim tih 1h08 pa sam istrčao za 1h07, a juče sam krenuo sa idejom da istrčim 1h07, a ako može onda čak i 1h06, a vratio sam se za 1h05. tačnije 15 sekundi brže od toga, jer sam zadnji kilometar trčao lagano, misleći da ću tako "ubosti" okruglih 1h05. verovatno sam normalnim trčanjem mogao da stignem za nekih 1h04'20'', recimo. što daje prosek od 14 km/h to jest približnu "brzinu maratona 3h" kojom već godinu dana nisam trčao na treningu.

tako da, iako je to čitavih 1 km/h sporije od nedavnih formi, mogao bih da kažem da sam zadovoljan, posebno zato jer sam taj trening otrčao na krajnje umornim nogama. s druge strane, na takve noge sam se bezmalo navikao i skoro svi treninzi su mi takvi, pa više ni nemam pojma kako bi to izgledalo da sam bio poletan i skočan. ko će ga znati. ali eto. do maratona je predugačak put, ali za početak, nije loše. kad se samo setim, čak i kada sam bio u dobroj formi i 8 godina mlađi, bio mi je veliki uspeh kad otrčim polumaraton za 1h30 samo jedan dan nakon neke druge trke, tako na umornim nogama. s tim da u takvim okolnostima podosta "drži" adrenalin od trke dan ranije, dok te u ovakvoj situaciji ne drži ama baš ništa. mrtav si pa mrtav, trom drven kilav i bezvoljan. i samim tim je svaki dobar trening dvostruki uspeh, i za noge i za glavu.

a to što sam drugi ili treći put uzeo nove patike, teško da mi je previše pomoglo jer mi je negde na pola trčanja utrnulo levo stopalo kao i u 90% svih ostalih patika (a sigurno neću trčati maraton u brooks cascadia), dakle još uvek nemam patike u kojima bih smeo da se otisnem na ravan maraton po asfaltu.

plan beee

idemo dalje na-vrat-na-nos... satnica pritiska, ujutru rođendan jednog od pasa i obavezna šetnja, popodne zadušnice i odlazak s taštom na groblje, između toga se odmori i odjuri na trčanje. ovo "odmori" se upravo odvija, u jednoj ruci kafa u drugoj medenjaci a kucam nosom po tastaturi jer ne znam da li ću kasnije stići da napišem blog. možda bi bilo pametnije da legnem na pod i uradim vežbe za leđa ali ajd...

e sad, plan koji nije baš ni postojao se odmah promenio u "plan be" to jest pošto sam u horoskopu ovca ja uvek imam "plan beeee". biće to neko kraće brže trčanje. to je dakle plan. okej.

juče se nisam baš natrčao mada sam planirao, jer sam obično raspoložen u danu nakon bici treninga. no ispalo je tu nekih čudnih nepredvidština. nakon 8km uzbrdo po asfaltu odlučio sam da trčanje nastavim "jednom prečicom" nadajući se da neće biti previše blata na putiću. međutim tamo me je umesto blata sačekao dubok sneg. poslednja vejavica je bila udružena s jakim vetrom pa su se na toj padini napravili smetovi od pola metra!!! i naravno, pre mene niko nije bio lud da tuda prođe u protekla tri dana. nakon kilometar pešačenja noge su mi bile skroz mokre, i kad sam došao na vrh tog brda morao sam da promenim plan.

plan je bio da ispitam jednu prečicu i da je snimim u mapMyRun, jer je to najkraći put da se pređe preko klisure reke Gradac prema jednom selu na drugoj strani brdâ i dalje ka planini Magleš. svejedno sam se spustio tuda, pronašao prečicu kojom sam prošao samo jednom u životu, spustio se na železničku prugu, seo na tračnice, izuo se i iscedio čarape. e sad je moglo dalje da se živi.

nakon par tunela sam se predomislio jer je bilo previše hladno dole u klisuri, pa sam preko jednog od najdužih tunela izašao nazad na brda. tu sam se setio par nekih skroz drugih prečica i stazica koje koriste jedino srne i čak ni planinari za njih nemaju pojma, pa sam tako prateći sećanja na neke svoje davne ekspedicije pokušao i tuda da se provučem. na mestima je bilo suvo a na mestima dubok sneg ili čak i led, zavisno od toga da li je određena padina okrenuta više ka jugu ili ka severu.

prešao sam preko par sipara, našao tragove lovačkih pasa, llisica, zečeva, srna, i jednog jazavca. odahnuo sam kad je skrenuo negde niže u šumu jer su jazavci poznati kao ratoborni kad im upadneš na teritoriju. kad sam se već zasitio planinarenja spustio sam se opet nazad na prugu i pokušao da trčim gde god je to moglo, a zbog radova na pruzi dobar deo je bio raskopan i više nego neravan. a meni se baš nisu lomile noge. tako da sam ovde-onde mic po mic nakupio još otprilike kilometara kao i na početku treninga, i dan završio sa 15-ak km trčanja i nešto malo manje planinarenja, a sve skupa sam se zadržao skoro pet sati. brat bratu sam sat vremena proveo zastajući i slikajući, pa ovo može da se nazove sendvič trening-izlet-trening.

sa uzbuđenjem očekujem prve utiske sa današnjeg trčanja i kako su noge preživele sve ovo od juče, a sve to ću saznati za evo desetak minuta...

perspektive

aaaaa, pa ja nikada nisam gledao ovaj koncert lu rida i dejvida bouvija zajedno! ali to nije tema. tema je ovakva. juče sam bio toliko umoran da sam umesto užine popio enerdži drink od pola litra, i tako energetski_podivljao otišao u dve kratke šetnje sa psima :-) i to je bilo sve.

jutros sam imao velike planove ali sam od istih odustao jer mi je jutro nekako iscurelo i ta tri i po sata koja sam obračunao kao neophodna su se suzila u tri sata. MEĐUTIM! svemoćni antiša zjec je isukao mač i povikao juriiišššš! seo je na bicikl pony (što ga milijana gony) i prešao 4 km za desetak minuta neverovatnim svemirskim prosekom od 24 km/h što je ravno 100 ob/min na ovom prenosu koji imam. okej, na par mesta sam iskoristio zavetrinu nekih kombija i zavrteo do ludila da bih se nakon toga desetak sekundi odmarao u dozvoljenom draftingu. nego šta.

tranziciju sam obavio još brže jer je nije ni bilo, samo sam svezao svoj pony za saobraćajni znak i nastavio laganim trkom, i usput skidao vetrovku rukavice i kapu, stavljao ih u neki tanki ranac i zatim ubrzao dok mi je taj ruksačić skakutao na leđima. i tako sledećih 29 kilometara.

bez krvoločnih uspona, ali bez nekih ravnica, tako, po brdašcima ćiju-ćiju dok je severac svirao fiju-briju. e sad, ima tu dve priče. jedna je da sam morao da žurim, da bih stigao na onu sahranu (prekjuče je poginula komšinica, '74 godište, na bizaran način, pregazio je kamion s prikolicom, i to u širem centru, na pešačkom, dok je prelazila na zeleno !!??) a druga priča je bila da sam morao da pratim stazu koju sam isplanirao nešto ranije u mapMyRun aplikaciji. e ali.

taj srednji deo između dva kraka asfalta je bio u dubokom blatu i bljuzgi, a pritom mi se svo vreme činilo da nekako idem "previše prema desno" i na par malih raskrsnica sam bio nesiguran koji je taj najkraći put koji sam izračunao. pet minuta nećkanja, pet minuta ako dodam samo kilometar tog nabadanja na prstima kroz vodu i blato, i eto me već u osetnom zakašnjenju za satnicom. onda sam uključio navigaciju na telefonu, snašao se, i ipak uspeo da izgubim taj kilometar jer sam negde (iz predostrožnosti!) krivo skrenuo.

zakačiću i sličicu, nepunih 400m uspona nisu baš neki brdski trening, mada bi se na dužini maratona proporcionalno ozbiljno približili recimo plitvičkom maratonu.

treća od dve priče je da sam mislio kako ću napraviti prosek od nekih 5'/km što je treća kosmička brzina u poređenju sa brzinom kojom sam trčao ove zime, i moram priznati da je osećaj bio da idem bar malo brže. a na kraju je pisalo 5'10''/km što u stvari i nije loše jer sam nekoliko kilometara išao zaista presporo zbog onog silnog blata a imao sam i nekoliko kratkih zastajanja. tako da mislim da sam po asfaltu taj netto deo Tempa trčao i brže od plana. i tu se sve kockice opet sklapaju jer ako mi je osećaj 4'30''/km a ja idem recimo 25"/km sporije, to je taman neka kompenzacija za ovih 25 kilograma viška. dakle, odlično.

i tako sam pred kraj pokušavao da izgubim što manje vremena i nizbrdo je počela da me boli desna pokosnica, i sve više i sve više i evo sad me boli bogme solidno. sve će to proći kao što je uvek i prošlo, ali je ružan osećaj. prošli put kad me je ovako zabolela, takođe na poslednjem dugačkom spustu u grad, odmarao sam samo jedan dan i već prekosutra nastavio sa trčanjima, doduše u kompresionim čarapama.

za sada u februaru imam 195 kilometara u 9 trčanja, što s jedne strane može da deluje kao dosta kilometara, ali s druge strane predstavlja "malo komada treninga" jer sam u 11 dana mogao da trčim i 20 puta, a u 20 trčanja bih sigurno pretrčao više od 200 km. stvar perspektive. kao što reče vudi alen, volim žene sa malim šakama jer u njima svaka stvar izgleda velika.

sneg

trenutno sam u fazi "predomislio sam se"
naime kao nešto sam blebetao kako bih počeo sa "ozbiljnim treninzima"
ali u zadnjih nekoliko dana sam iskoristio par prilika, kojih iz nekog razloga nisam uspevao da se dokopam ranije, pa još tako uzastopno
radi se o nekoliko dužih trčanja, stazama kojima nisam skoro (ili nikada) prošao
sneg mi je pomogao da sve te puteljke zadrži u čistom stanju, a takođe i da kroz drveće u daljini po brdima "nacrta" sve moguće staze kojima je moguće proći
kada nema snega sve se stopi, i nikada tako lepo ne vidiš te puteve koji su usečeni u planine
i tako, bogme sam se natrčao u februaru, već 166 km, u 8 samo trčanja
napominjem da je većina tih kilometara bila po brdskom profilu i po snegu, o čemu dovoljno govori i ona druga cifra, da sam na trčanju proveo 17.5 sati
dakle prosečno trčanje mi je uveliko preko 2 sata
reći ćete - pa onda nije ni čudo što je tako mali prosek, haha
no kruna svega je bila danas
u tih 20 km se uglavilo i nešto manje od kilometar pešačenja, planinarenja, nazovite to kako god hoćete, a radi se o jednom usponu od, nemam pojma, recimo da je nagib 100%
u smislu da se na svakih 10 metara dužine staza popne 10m visine
sve to po snegu koji je napadao po kamenju i zatim se zaledio
ta scena je poprilično "adrenalinska", kada pogledate iza sebe i vidite samo provaliju, nigde drveta ni žbuna, samo goli sneg, i svaka pomisao da se oklizneš je više nego uzbudljiva jer zavisno od smera u kojem bi te odnela gravitacija, imaš mogućnost da završiš na železničkim šinama, ili na stenama, ili u reci, a svako od ta tri je (zavisno od mesta na kojem se nalaziš) nekih 50-200m ispod.
vrlo interesantno!
ja sam odlomio neke dve grane i od njih napravio dva planinarska štapa, pa sam tako imao osećaj da sam nešto sigurniji nego bez njih, no ove neke nike torino specijalne patike za trčanje po snegu su se klizale kao da sam bio bos jer im ona stenovito-zaleđena podloga ispod uopšte nije prijala
no dobro, čim ovo pišem treba pretpostaviti da sam preživeo i popeo se do vrha
da ni ne pominjem onu igračku od mosta koju su napravili u podnožju tog grebena, tako što su umesto gelendera prikucali tri motkice od par cm prečnika, koje se ljuljuškaju čak i pre nego što se za njih uhvatiš
da stvar bude pozitivna, od jučerašnjeg umora sam danas toliko lagano trčao, da mislim da ću sutra morati da budem više nego odmoran
i tako u krug

1h40, season's best

da citiram starog trenera iz bici kluba,
koji je na pitanje
- šta da kažemo ako neko bude pitao za tebe?
odgovorio sa
- recite... zakopali ga!
e isto tako važi i ako ste juče pitali za mene.
plan je bio da predveče odemo za Šabac
na neki dvostruki koncert,
onda su objavili satnicu da sve počinje u 22h
(čitaj 22h30, drugi bend u 24h, kraj u 01h,
kući tek iza 02h, kroz 65 kilometara snega)
pa smo odustali od putovanja,
a nedugo zatim smo se čuli sa drugim bendom
koji je ostao blokiran sa one strane Iriškog Venca.

e a pre svega toga, dan ranije
sam imao planove da trčim prema Šapcu :-)
sva sreća da sam odustao, morao bih i iz Šapca peške nazad :-)
no zato sam odlučio da raspalim neki kao tempo,
koji po vodi i snegu i nije bio baš za pamćenje.
misleći da sam više nego odmoran, otrčao sam 21km
po srednje valovitom terenu, za 1h40.
ono što je nekad bilo rastrčavanje sad zvuči kao Tempić.
bljak.
da tragedija bude veća, pred kraj sam čak osećao i umor.
u smislu da bitno brže nisam ni mogao.

nakon standardnog "hoćete li prvo lošu ili dobru vest?" pitanja
eto i da napomenem da sam definitivno spao za 1kg dole,
dakle ostala su još samo 3kg :-)
sad kad ovako napišem, ni ovo ne zvuči kao dobra vest :-P

na drugu temu, ovog bloga, desilo se nešto neuobičajeno.
skroz neobavezno sam stavio sliku one alpinistkinje
i preveo par redaka sa vikipedije, i sve se otelo kontroli.
(mada kontrole nikad nije ni bilo, ali tako se kaže)
taj post je na ovoj FB stranici stigao do skoro 5000 pregleda,
podeljen je 20 puta, a doneo mi je i desetak lajkova stranice.
e sad.
moja ideja nikada nije bila da skupljam te lajkove "na mišiće"
jer nije nikakav problem, kad sam imao FB profil sa 500 prijatelja,
da pošaljem poziv
"s.a. vas poziva da njegovu stranicu označite sa sviđa mi se"
i od 450 onih koji nisu bili lajkeri, bar polovina bi stisnula
taj "iznuđeni lajk" jer je nekako neprijatno kad te neko pozove
a ti se praviš lud i nećeš da stisneš "a ovamo smo kao prijatelji".

i pre ove pomame zadnjih par dana mi se redovno javljalo
da svaki post pogleda između 30 i 40 ljudi,
dakle čak ni svih 75 nisu imali uključene notifikacije.
a to što je sad desetak nekih planinara ili ljubitelja šetnje
u afektu stisnulo lajk na stranicu, zbog samo jedne sličice,
to očigledno ne znači da će oni nastaviti da čitaju moje romane
o borbama sa nevidljivim neprijateljima tipa umor i vetar.
tako da, ne vidim smisao u svemu tome. ali ajde. nema veze.
"ko lajkuje zlo ne misli".

e ovo da ne zaboravim.
anegdotica.
juče negde oko 3-ćeg km, priključi mi se neko kuče!
ženka lovačkog psa, lutalica, recimo oko godinu dana.
vesela ali krajnje disciplinovana, trči po bankini,
čim čuje auto koji nailazi skloni se u travu,
povremeno trči po livadi ili kroz šumu paralelno sa putem,
pa se onda obruši direktno pod moje noge :-)
ali mi nijednom nije zasmetala!
kao da je kuče dresirano da trči s nekim.
i sve je bilo idealno do 2km pred kuću, dakle 16km zajedno.
i tu je izgubim na nekoj raskrsnici.
zastajao sam, osvrtao se, ali kao da je u zemlju propala.
a svo vreme sam planirao da je uvedem u pred-dvorište
i da je lepo nahranim, da je častim za sav taj trud...
baš šteta, baš baš baš mi je žao... ali šta ćeš.

tako prosto...

vodim tako jedan zamišljeni razgovor sa ovim drugom maratoncem iz italije. to jest trčim i kontam o čemu bi mogli da popričamo. jer smo prvi put nakon nekoliko godina obojica iznenadno istovremeno u trčanju. naime redovno se događalo da je jedan povređen baš kad drugi nije, pa smo tako po pola godine ili godinu bili na suprotnim stranama klackalice maratoni-bicikla. onda ja njemu pišem koje sam proseke napravio na bicikli a on meni šalje rezultate polumaratona, pa sledećih pola godine obrnuto, on meni piše o biciklističkim trkama a ja njemu o svojim beskrajnim brdskim trčanjima. i tako, evo od pre par meseci se slučajno poklopismo, i mada nijednome forma nije blistava trčanje nam se nametnulo kao jedina sportska tema.

to je bio uvod u stilu "ne znam odakle da počnem pa ću od Kulina Bana".

i tako pomislim, pitaću ga, čisto iz fazona, kakav bi mi plan treninga napravio na brzaka, recimo do beogradskog maratona (sredina aprila) ili do plitvičkog (prelazak maj/jun). i dalje u glavi predviđam kako bi se taj razgovor odvijao, da bih unapred izbegao potpitanja. pa bih dalje morao da mu kažem da sam u zadnje vreme, nakon jedne kratke pauze, opet dosta trčao, i da bi jedino pametno bilo da prvo malo predahnem, pa da onda lagano uhvatim zalet. i još bih mu rekao kako sam prezasićen dužinama i laganim trčanjem, jer ovako jedino mogu da razmišljam o laganom trčkaravom maratonu za tri i po sata, nego da bi mi trebali "normalni" treninzi. u koje bih morao da obavim izvestan "uvod" od par nedelja.

tako sam bez ikakvog pitanja i odgovora već unapred sâm zaključio da ako me uopšte zanimaju maratoni na proleće, da je već krajnje vreme da počnem adekvatno i da se pripremam, a to "krajnje vreme" se verovatno odnosi na Plitvice dok je za Beograd više nego prekasno da se od teglećeg magarca smisli čarobna formula za transformaciju u trkačkog konja.

takođe, treba doskočiti i umu, jer je poprilično traumatična transformacija same ideje da trosatne izlete u brda treba preko noći odbaciti i zaboraviti, i zameniti ih kratkim strukturisanim treninzima, vežbama tehnike, i ostalim krajnje "disciplinovanim" elementima planskog treninga. sve to nasuprot šalala pristupu odoh na trčkaranje pa gde me noge odnesu, trčaću dok se ne umorim pa sutra opet.

i tako, kad odvojim nekoliko dana bez trčanja ili kratkih trčanja sa po par ubrzanjaca, koji bi prerasli u sledećih desetak dana pravljenja i dorade plana sa istovremeno prvim treninzima, najverovatnije jako kratkim i uglavnom dva puta dnevno plus vežbanje kući, tu bismo već bili u martu i imao bih neke prve reference. tipa koliko mogu da istrčim najbržu komfornu hiljadarku bez kidanja, mogao bih da počnem da pratim kako mi se kreće brzina na onim mojim default treninzima snage/brzine/tehnike tipa kilometri po 100/100m ili onih 15x200m uzbrdo, ili 3-4-5 puta po 1km ili 2km, u početku naravno na opip bez prevelikih ambicija nego tek koliko da se upoznamo, potapšemo po ramenima i izgovorimo ono tradicionalno pa gde si ti bre, druže stari.

eto tako kontam sve i svašta, i na kraju pomislim, a zašto bih ja njega išta morao da pitam? nije baš da ne znam da trčim, ako sam za par godina treniranja uspeo da spustim maraton sa 3h25 na ispod 2h50. ovde se uopšte ne radi o tome, nego se radi o međusobnom odnosu ambicija, volje, discipline, zadovoljstva, interesovanja. radi se o izboru. a tu tuđa pomoć jako malo znači, ako nisi spreman da slušaš. svako sâm sebi prelama život na jednom ili na drugom mestu, i koliko god podrška značila, ipak ćete na kraju ti i tvoja glava i tvoje noge stati na startnu liniju. ja mogu i sutra da pretrčim maraton, naravno, ne radi se o onom "da li mogu?" koje muči početnike. radi se o tome da moram da stavim na vagu sve što bih dobio ulaženjem u rizik "treninga", naspram svega što bih time izgubio. tako jednostavno, a tako komplikovano.

...

Marta

Na današnji dan pre 70 godina je rođena poljakinja Vanda Rutk(j)evič, prva žena koja se popela na ozloglašeni planinski vrh K2, što je maltene isto što i reći da je najhrabrija svetska alpinistkinja. Na K2 se popela bez nošenja dodatnog kiseonika, a od troje planinara koji su činili tu mini-ekspediciju, ostalo dvoje su poginuli na spustu. Osvojila je osam (od ukupno 14) svetskih vrhova visine iznad 8000 metara, a život završila na devetom od njih. Telo joj nikada nije pronađeno, iako se par godina nakon njene pogibije pogrešno mislilo da su je pronašli. Poslednji put je viđena u zaklonu, veoma blizu vrha, iscrpljena i naizgled nesposobna da donese pravu odluku, a jedina prava odluka u takvoj situaciji je da se što pre krene nizbrdo. Ako danas idete na trčanje a nemate nikakve planine na vidiku, gledajte da pređete preko barem jednog nadvožnjaka, ili ustrčite stepenicama do vrha neke zgrade.

lutkanje

naslov znači malo lutanje = lutkanje
nešto poput malo pipanje = pipkanje

krenem na trčanje biciklicom, da ne bih uvek glancao kroz grad. odem 9km od kuće, vežem biciklu za neki mostić i krenem bez nekog plana. kud me put odnese. znao sam da će svuda da bude blata, mada me je ponegde zaleđena zemlja prijatno iznenadila. da sam pošao rano ujutru vratio bih se kući čist sto posto. ali nema veze. u neki gaćasti ranac sam natrpao šuškavac rukavice i kačket koje sam ionako džabe poneo što se tiče trčanja, samo su mi trebali da se ne bih smrznuo na bicikli u odlasku, i naročito u povratku kad budem znojav. imao sam slušalice ali mi uopšte nisu trebale jer sam bio i previše obuzet navigacijama i razmišljanjem šta je u kom pravcu tako da mi je ovo više ispao trening navigacije nego trčanja koje je ionako bilo lagano. imao sam tri neplanirana susreta s potocima i jedan okršaj sa putem koji je bio reka (ništa me ne pitajte), ali sam uz pomoć nekog štapa uspeo da savladam i tu prepreku, i to ništa manje nego u stilu jelene išimbajeve. ne vredi, ubuduće ću morati da vodim i kamermana na treninge, jer sve ovo bez tv ekipe nema nikakvog smisla. uspeh ovakvog treninga se meri "procentom/dužinom puteva kojima si prošao prvi put" a ta brojka mi je negde oko pola ukupne dužine od 23km. koliko sam se puta našao pred preprekama, zaobilazio blato okolo kroz njive ili šumu, preskakao tarabe i provlačio se kroz granje, govori podatak da sam ukupno na trčanju, čuj trčanju ali hajde, ostao 3.5 sata, od čega 2.5o sata u pokretu, pola sata u slikanju i zastajanju gledajući i razmišljajući kuda dalje, i pola sata u rešavanju pomenutih "zadataka". čak ni ovo neto vreme (ako sam ga dobro obračunao, što je mala šansa, da ne kažem nikakva) je smešna prosečna brzina kretanja, a tek ukupnih 3.5 sata za 23km deluje da se cela staza za toliko vremena maltene mogla prepešačiti. no kao što rekoh, uopšte mi se nije žurilo. da me neko vrati na početak, ja bih sve prešao za 4 sata, da bih što bolje zapamtio svaku stazu i skretanje, i da bih na više mesta zastao da slikam. ili bih poneo i foto aparat, osim telefona, jer sam ovako puno vremena izgubio na pipkanje po ekranu. naime kad je uključena navigacija odnosno mapmyrun, onda svaki put moram da "izađem" iz njega i uključim kameru, pa zatim opet da ugasim kameru i vratim kartu na ekran da bih nastavio sa tim orijentisanjem-preko-interneta. sad bih kao da okačim slike na fb stranicu, ali dok ih gledam ne mogu da se otmem utisku da samo ja između njih vidim razlike jer znam kuda sam išao i koja šta prikazuje, dok će prosečnom oku to najverovatnije izgledati kao 20 identičnih pejzaža - brdašce levo brdašce desno, u daljini ili planine ili ravnica zavisno da li sam slikao ispred ili iza sebe. tako da ću današnji album da svedem na samo nekoliko sličica, tek reda radi.

kako se zove pola od dugačkog?

krenem na trčanje
odlučim da ne verujem meteorolozima i tom razvedravanju
rekoh, poneću šuškavac za svaki slučaj
onda se predomislim, jok, poneću samo prsluk
(tanka adidas vetrovka sa koje se skidaju rukavi)
na kraju, kao što nisam verovao njima, ispalo je da nisam slušao ni sebe, pa sam izleteo iz kuće samo u dukserici, direktno u vetrovitih +3°
onda me je uzbrdo pratio severac u leđa pa mi je bilo čak i vrućina
e nakon 5km naiđem na neko kučence ostavljeno na deponiji
pozovem lolu kući pa na mobilni ali se ne javlja
izgleda da se njen "mobilni" tako zove jer svuda ide bez nje
šta ću, čekajući da se ona javi, ja krenem nazad
razmišljam, čim mi se javi reći ću joj da krene biciklom ka meni, da mi ponese neki mali ranac da utrpam onu blatnjavu krpu unutra, i da je spustim negde u predgrađe
i naravno pogađate da me je pozvala kad sam bio na 300m od kuće
onda sam uzeo ranac pa jovo nanovo uzbrdo
a za onaj nepostojeći prsluk bolje da ništa ne pričam,
jer sam se sledio nizbrdo
no kad sam ponovo polazio od kuće,
učinilo mi se
(ključna reč je uvek UČINILO)
da se još malo razvedrilo,
i tada već vrelih +4° su mi se učinili (... ) topli
čak sam zamenio kačket za anti-znoj-traku i odbacio rukavice
NARAVNO, čim sam izašao izvan zgrada na čistinu, opet sam se smrzao
ili se vetar pojačao, ili sam ga ja bolje primećivao
i ništa, otrčim ja uzbrdo, kad tamo više nema kučeta
pretražim sve, nema šanse da se negde sakrilo
a i bilo je onako trontavo, nepokretno, ne od onih što beže
verovatno ga je u tih sat vremena neko odneo
proveriću opet sutra, za svaki slučaj, mada se nadam da ga neću naći
događalo se i ranije, to mesto je kao pokretna traka
stalno se pojavljuju i nestaju, ali ih nažalost često i pregaze autom...
i šta ću, vratim se nizbrdo s praznim rancem
nekako sam svo vreme o tome razmišljao pa nisam primećivao vetar
tako mi trening ispadne 4 puta po 5 kilometara,
umesto planiranih 30-ak
ali ionako sam bio umoran, pa je možda ispalo i bolje
ovako mi je maltene ispao dan odmora,
pa ću sutra valjda moći da otrčim nešto čilije
(ključna reč je bila... ma valjda znate)