petak, 27. veljače 2015.

feniks na štakama

nisam se olenjio, a nisam ni toliko bolestan da ne bih mogao redovnije da blogam/blogujem
i uvek ima o čemu da se razmišlja, da se piše
to stoji
mada, oduvek me je to kopkalo, da ne kažem mučilo
sto ljudi sto ćudi (i sto žena dvesta sisa, ali nećemo o tome) pa kako ćeš znati koga šta zanima, o čemu pisati da "prosečan" čitatelj bude najzadovoljniji
ovaj blog je oduvek bio sportski, ili barem pretežno sportski
biće skoro 10 godina otkako smo melez i murinjo i andrej (onaj što voli hard rock) i žohar i mlađi andrej (onaj što se proslavio) i ja tako blogovali, i kada su ljudi govorili kako jedva čekaju neki sledeći polumaraton da bih ja napisao novi izveštaj u kojem ću pohvaliti par ljudi a potkačiti duplo više, sve onako neobavezno i nadam se duhovito
u međuvremenu nam je soba eksplodirala od količine medalja i pehara jer su organizatori počeli da se utrkuju ko će ti dati više medalja i pehara po trci pa je ta opšta devalvacija dovela dotle da ozbiljno planiramo da svu tu limariju i grnčariju odnesemo u par velikih kutija na tavan, da džabe ne smeta i skuplja prašinu
ja vredim onoliko koliko mi piše kad me pogledaš u oči, a ne koliko metara/kilograma pehara mi stoji na policama
tako da sam prosto izgubio volju da idem na te silne trkice, na koje hrle moderni "trkači" da bi startninom KUPILI (a ne zaradili) neke silne medaljice i pehare
a šta ćeš, potrošačko društvo
maratoni su postali odlazak u tržni centar, svako gleda u novčanik i premerava koliko dobro je prošao, dok rezultat skoro nikome više nije važan
to što se u svemu tome srozao SPORT, takođe nikome ne deluje važno, jer se u lov na medalje ionako ne ide iz sportskih pobuda, nego iz najobičnije gladi za raznoraznim povoljnim statusnim simbolima
kupiš šarene patike, šarene kompresione dokolenice, kupiš finišersku medalju, kupiš pasulj i pivo u cilju, i računaš da si povoljno prošao
na svakih 500 statusa na društvenim mrežama, samo u par se pominje rezultat, a u ostatku se hvali i opevava atmosfera, raspoloženje, druženje, "LUDILO", i slične stvari iz neproživljenog detinjstva
kao najzanimljivija stvar, stoji podatak da ćeš od prvih desetak elitnih atletičara koji prođu kroz cilj, na recimo fejsbuku pronaći "priču" jednog ili nijednog, dok će se onaj bataljon sa dna ciljne liste pobrinuti da zatrpa i zagadi društvene mreže svojim doživljajima, koji, opet ponavljam, sa sportom (u smislu "takmičenje") teško da imaju ikakve veze
i sve ovo što sam napisao, odlično znaju organizatori trka, trening trka, raznoraznih liga, ali se prave blesavi jer svi oni realno i nisu organizatori ikakvih takmičenja, već samo organizatori sopstvenih biznisa i zarada, u procesu koji se od vajkada zvao "ovce treba šišati", a oni su uzeli da šišaju rekreativce željne odličja, u kombinaciji koja očigledno glasi "svi na dobitku".
shodno svemu navedenom u gornjem delu teksta, sud odlučuje da... je ista ta klijentela prešla iz tog perioda od pre deset godina, kada su sa zanimanjem čitali blogove sa polu- i maratona, u neko novo vreme zamajanosti sličicama na kojima je obavezno da neko skače, ili maše, ili se majmuniše, dok usput tobože "trči trku", pa je tako suvoparnost jednog bloga postala mera za samomučenje i gubljenje vremena po kriterijumu "koliko me svojim glupiranjem zabaviš po sekundi utrošenog vremena".
svi mi koji smo odlučili odnosno odabrali (a to su svi oni sportski blogeri sa početka teksta koji su pre dosta godina bili najčitaniji na balkanu) da nećemo da postanemo majmuni, jer svoju budućnost ne vidimo u cirkusu, smanjili smo sav taj neki uloženi trud shvatajući da je ili uzaludan, ili barem neisplativ
eto tako sam se vratio na početak, na razmišljanje ko kome i zašto piše, MADA, PRESREĆAN sam što poznajem šačicu ljudi koji su spremni da pročitaju evo i ovakav tekst, koji NIJE upotpunjen slikama kako u klovnovskom odelu dubim na glavi na okretu polumaratona, ili pravim špagu na ciljnoj liniji
pa ko velim, dok ima tih par ljudi, dok statistika bloga kaže da je određeni post pogledalo 8 ili 17 osoba, eto u meni opstaje vera u čovečanstvo, i nada da će bar još neko vreme ova planeta odolevati prerastanju u džinovski Luna Park
što se tiče trčanja, nakon nekoliko dana nepokretnosti zbog neke misteriozne blokade u leđima, danas sam se vratio polu-ozbiljnim treninzima, a to je ovako nekako izgledalo
otišao sam biciklom pony (što je milijana gony, znam da sam dosadan ali to moram svaki put da napišem pa makar crko) 4km izvan grada, vezao je za neku ogradu, i krenuo na nešto što bi moglo da se nazove OTT (oprezno tempo trčanje) sine kako kidam s ovim skraćenicama
onda sam kao potrčao i prvih par stotina metara gledao da li će neka noga da mi se odšrafi i na koju stranu će da odleti, da je dohvatim pre nego što je neki šleperčić ne pregazi to jest posterizuje
e onda sam kao "ušao u ritam" što je puno bolje nego "ući u pucanj" jer potonje traje delić sekunde a ovo moje može da se rastegne i na sat vremena
i rekoh, idem 10km, da probam, po pet minuta, nemam pojma, j*b*š ga, nisam toliko dugo potrčao, ko zna kako ću da prođem u izvlačenju
onda shvatim da ipak trčim malo brže, e tu mi apetiti porastu na nekih 45 minuta, rekoh to bi bilo ekstra
dalje sam naravno počeo da preračunavam koliko bi mi trebalo za 13-14-15km i da li da se usuđujem u te neke treninge oko sat vremena, i onda su krenuli pregovori između željâ i pameti
i tako, našao sam se sâm sa sobom na nekom kompromisu, da ću da pokušam da pretrčim 14km, ali da ću (jer mi je tako zgodno) da zastanem po minut na 3.5km, pa na okretu (7km), čisto da se malo istegnem, savijem, proverim da li me ne-daj-bože nešto puno boli, da ne bih u nekom zagrejanom stanju spičio svih tih sat vremena u cugu pa se posle sručio na asfalt kao pogođen rikošetom lošeg sećanja
i okej, sve je to fino išlo, bez zapinjanja, bez loženja, da ne poveruješ, očigledno se primećuje da je zodijak u ribama pa se odrazilo i na mene, baš sam ga otrčao kao picajzla
prvih 3.5km za 15'20'', pa drugih za 15'01'', pa trećih za 14'40'', i naravno da sam u zadnjoj četvrtini imao "lufta" da mogu da vratim brzinu na onih 14km/h što je povremeno delovalo kao "šetnja" i dok sam gledano spolja trčao bez ikakvih emocija u duši mi je tutnjalo to neko zadovoljstvo što nakon svih problema u zadnjih 5 dana, i po ovako vetrovitom i hladnom vremenu, mogu tako komforno da pretrčim tih "probnih" povratničkih 14km. 
može nekim brzim i raspomamljenim ratnicima delovati patetično što sam se radovao brzini "za polumaraton 1h29m" ali niti sam to očekivao niti ga sanjao u ovakvim uslovima, tako da, zadržavam pravo na svoju sreću
a ovolikom textČinom sam nadoknadio što sam u februaru manje pisao, tako da smo kvit

Nema komentara:

Objavi komentar