četvrtak, 5. veljače 2015.

tako prosto...

vodim tako jedan zamišljeni razgovor sa ovim drugom maratoncem iz italije. to jest trčim i kontam o čemu bi mogli da popričamo. jer smo prvi put nakon nekoliko godina obojica iznenadno istovremeno u trčanju. naime redovno se događalo da je jedan povređen baš kad drugi nije, pa smo tako po pola godine ili godinu bili na suprotnim stranama klackalice maratoni-bicikla. onda ja njemu pišem koje sam proseke napravio na bicikli a on meni šalje rezultate polumaratona, pa sledećih pola godine obrnuto, on meni piše o biciklističkim trkama a ja njemu o svojim beskrajnim brdskim trčanjima. i tako, evo od pre par meseci se slučajno poklopismo, i mada nijednome forma nije blistava trčanje nam se nametnulo kao jedina sportska tema.

to je bio uvod u stilu "ne znam odakle da počnem pa ću od Kulina Bana".

i tako pomislim, pitaću ga, čisto iz fazona, kakav bi mi plan treninga napravio na brzaka, recimo do beogradskog maratona (sredina aprila) ili do plitvičkog (prelazak maj/jun). i dalje u glavi predviđam kako bi se taj razgovor odvijao, da bih unapred izbegao potpitanja. pa bih dalje morao da mu kažem da sam u zadnje vreme, nakon jedne kratke pauze, opet dosta trčao, i da bi jedino pametno bilo da prvo malo predahnem, pa da onda lagano uhvatim zalet. i još bih mu rekao kako sam prezasićen dužinama i laganim trčanjem, jer ovako jedino mogu da razmišljam o laganom trčkaravom maratonu za tri i po sata, nego da bi mi trebali "normalni" treninzi. u koje bih morao da obavim izvestan "uvod" od par nedelja.

tako sam bez ikakvog pitanja i odgovora već unapred sâm zaključio da ako me uopšte zanimaju maratoni na proleće, da je već krajnje vreme da počnem adekvatno i da se pripremam, a to "krajnje vreme" se verovatno odnosi na Plitvice dok je za Beograd više nego prekasno da se od teglećeg magarca smisli čarobna formula za transformaciju u trkačkog konja.

takođe, treba doskočiti i umu, jer je poprilično traumatična transformacija same ideje da trosatne izlete u brda treba preko noći odbaciti i zaboraviti, i zameniti ih kratkim strukturisanim treninzima, vežbama tehnike, i ostalim krajnje "disciplinovanim" elementima planskog treninga. sve to nasuprot šalala pristupu odoh na trčkaranje pa gde me noge odnesu, trčaću dok se ne umorim pa sutra opet.

i tako, kad odvojim nekoliko dana bez trčanja ili kratkih trčanja sa po par ubrzanjaca, koji bi prerasli u sledećih desetak dana pravljenja i dorade plana sa istovremeno prvim treninzima, najverovatnije jako kratkim i uglavnom dva puta dnevno plus vežbanje kući, tu bismo već bili u martu i imao bih neke prve reference. tipa koliko mogu da istrčim najbržu komfornu hiljadarku bez kidanja, mogao bih da počnem da pratim kako mi se kreće brzina na onim mojim default treninzima snage/brzine/tehnike tipa kilometri po 100/100m ili onih 15x200m uzbrdo, ili 3-4-5 puta po 1km ili 2km, u početku naravno na opip bez prevelikih ambicija nego tek koliko da se upoznamo, potapšemo po ramenima i izgovorimo ono tradicionalno pa gde si ti bre, druže stari.

eto tako kontam sve i svašta, i na kraju pomislim, a zašto bih ja njega išta morao da pitam? nije baš da ne znam da trčim, ako sam za par godina treniranja uspeo da spustim maraton sa 3h25 na ispod 2h50. ovde se uopšte ne radi o tome, nego se radi o međusobnom odnosu ambicija, volje, discipline, zadovoljstva, interesovanja. radi se o izboru. a tu tuđa pomoć jako malo znači, ako nisi spreman da slušaš. svako sâm sebi prelama život na jednom ili na drugom mestu, i koliko god podrška značila, ipak ćete na kraju ti i tvoja glava i tvoje noge stati na startnu liniju. ja mogu i sutra da pretrčim maraton, naravno, ne radi se o onom "da li mogu?" koje muči početnike. radi se o tome da moram da stavim na vagu sve što bih dobio ulaženjem u rizik "treninga", naspram svega što bih time izgubio. tako jednostavno, a tako komplikovano.


...

Nema komentara:

Objavi komentar