da citiram starog trenera iz bici kluba,
koji je na pitanje
- šta da kažemo ako neko bude pitao za tebe?
odgovorio sa
- recite... zakopali ga!
e isto tako važi i ako ste juče pitali za mene.
plan je bio da predveče odemo za Šabac
na neki dvostruki koncert,
onda su objavili satnicu da sve počinje u 22h
(čitaj 22h30, drugi bend u 24h, kraj u 01h,
kući tek iza 02h, kroz 65 kilometara snega)
pa smo odustali od putovanja,
a nedugo zatim smo se čuli sa drugim bendom
koji je ostao blokiran sa one strane Iriškog Venca.
e a pre svega toga, dan ranije
sam imao planove da trčim prema Šapcu :-)
sva sreća da sam odustao, morao bih i iz Šapca peške nazad :-)
no zato sam odlučio da raspalim neki kao tempo,
koji po vodi i snegu i nije bio baš za pamćenje.
misleći da sam više nego odmoran, otrčao sam 21km
po srednje valovitom terenu, za 1h40.
ono što je nekad bilo rastrčavanje sad zvuči kao Tempić.
bljak.
da tragedija bude veća, pred kraj sam čak osećao i umor.
u smislu da bitno brže nisam ni mogao.
nakon standardnog "hoćete li prvo lošu ili dobru vest?" pitanja
eto i da napomenem da sam definitivno spao za 1kg dole,
dakle ostala su još samo 3kg :-)
sad kad ovako napišem, ni ovo ne zvuči kao dobra vest :-P
na drugu temu, ovog bloga, desilo se nešto neuobičajeno.
skroz neobavezno sam stavio sliku one alpinistkinje
i preveo par redaka sa vikipedije, i sve se otelo kontroli.
(mada kontrole nikad nije ni bilo, ali tako se kaže)
taj post je na ovoj FB stranici stigao do skoro 5000 pregleda,
podeljen je 20 puta, a doneo mi je i desetak lajkova stranice.
e sad.
moja ideja nikada nije bila da skupljam te lajkove "na mišiće"
jer nije nikakav problem, kad sam imao FB profil sa 500 prijatelja,
da pošaljem poziv
"s.a. vas poziva da njegovu stranicu označite sa sviđa mi se"
i od 450 onih koji nisu bili lajkeri, bar polovina bi stisnula
taj "iznuđeni lajk" jer je nekako neprijatno kad te neko pozove
a ti se praviš lud i nećeš da stisneš "a ovamo smo kao prijatelji".
i pre ove pomame zadnjih par dana mi se redovno javljalo
da svaki post pogleda između 30 i 40 ljudi,
dakle čak ni svih 75 nisu imali uključene notifikacije.
a to što je sad desetak nekih planinara ili ljubitelja šetnje
u afektu stisnulo lajk na stranicu, zbog samo jedne sličice,
to očigledno ne znači da će oni nastaviti da čitaju moje romane
o borbama sa nevidljivim neprijateljima tipa umor i vetar.
tako da, ne vidim smisao u svemu tome. ali ajde. nema veze.
"ko lajkuje zlo ne misli".
e ovo da ne zaboravim.
anegdotica.
juče negde oko 3-ćeg km, priključi mi se neko kuče!
ženka lovačkog psa, lutalica, recimo oko godinu dana.
vesela ali krajnje disciplinovana, trči po bankini,
čim čuje auto koji nailazi skloni se u travu,
povremeno trči po livadi ili kroz šumu paralelno sa putem,
pa se onda obruši direktno pod moje noge :-)
ali mi nijednom nije zasmetala!
kao da je kuče dresirano da trči s nekim.
i sve je bilo idealno do 2km pred kuću, dakle 16km zajedno.
i tu je izgubim na nekoj raskrsnici.
zastajao sam, osvrtao se, ali kao da je u zemlju propala.
a svo vreme sam planirao da je uvedem u pred-dvorište
i da je lepo nahranim, da je častim za sav taj trud...
baš šteta, baš baš baš mi je žao... ali šta ćeš.
Nema komentara:
Objavi komentar