srijeda, 11. veljače 2015.

perspektive

aaaaa, pa ja nikada nisam gledao ovaj koncert lu rida i dejvida bouvija zajedno! ali to nije tema. tema je ovakva. juče sam bio toliko umoran da sam umesto užine popio enerdži drink od pola litra, i tako energetski_podivljao otišao u dve kratke šetnje sa psima :-) i to je bilo sve.

jutros sam imao velike planove ali sam od istih odustao jer mi je jutro nekako iscurelo i ta tri i po sata koja sam obračunao kao neophodna su se suzila u tri sata. MEĐUTIM! svemoćni antiša zjec je isukao mač i povikao juriiišššš! seo je na bicikl pony (što ga milijana gony) i prešao 4 km za desetak minuta neverovatnim svemirskim prosekom od 24 km/h što je ravno 100 ob/min na ovom prenosu koji imam. okej, na par mesta sam iskoristio zavetrinu nekih kombija i zavrteo do ludila da bih se nakon toga desetak sekundi odmarao u dozvoljenom draftingu. nego šta.

tranziciju sam obavio još brže jer je nije ni bilo, samo sam svezao svoj pony za saobraćajni znak i nastavio laganim trkom, i usput skidao vetrovku rukavice i kapu, stavljao ih u neki tanki ranac i zatim ubrzao dok mi je taj ruksačić skakutao na leđima. i tako sledećih 29 kilometara.

bez krvoločnih uspona, ali bez nekih ravnica, tako, po brdašcima ćiju-ćiju dok je severac svirao fiju-briju. e sad, ima tu dve priče. jedna je da sam morao da žurim, da bih stigao na onu sahranu (prekjuče je poginula komšinica, '74 godište, na bizaran način, pregazio je kamion s prikolicom, i to u širem centru, na pešačkom, dok je prelazila na zeleno !!??) a druga priča je bila da sam morao da pratim stazu koju sam isplanirao nešto ranije u mapMyRun aplikaciji. e ali.

taj srednji deo između dva kraka asfalta je bio u dubokom blatu i bljuzgi, a pritom mi se svo vreme činilo da nekako idem "previše prema desno" i na par malih raskrsnica sam bio nesiguran koji je taj najkraći put koji sam izračunao. pet minuta nećkanja, pet minuta ako dodam samo kilometar tog nabadanja na prstima kroz vodu i blato, i eto me već u osetnom zakašnjenju za satnicom. onda sam uključio navigaciju na telefonu, snašao se, i ipak uspeo da izgubim taj kilometar jer sam negde (iz predostrožnosti!) krivo skrenuo.

zakačiću i sličicu, nepunih 400m uspona nisu baš neki brdski trening, mada bi se na dužini maratona proporcionalno ozbiljno približili recimo plitvičkom maratonu.

treća od dve priče je da sam mislio kako ću napraviti prosek od nekih 5'/km što je treća kosmička brzina u poređenju sa brzinom kojom sam trčao ove zime, i moram priznati da je osećaj bio da idem bar malo brže. a na kraju je pisalo 5'10''/km što u stvari i nije loše jer sam nekoliko kilometara išao zaista presporo zbog onog silnog blata a imao sam i nekoliko kratkih zastajanja. tako da mislim da sam po asfaltu taj netto deo Tempa trčao i brže od plana. i tu se sve kockice opet sklapaju jer ako mi je osećaj 4'30''/km a ja idem recimo 25"/km sporije, to je taman neka kompenzacija za ovih 25 kilograma viška. dakle, odlično.

i tako sam pred kraj pokušavao da izgubim što manje vremena i nizbrdo je počela da me boli desna pokosnica, i sve više i sve više i evo sad me boli bogme solidno. sve će to proći kao što je uvek i prošlo, ali je ružan osećaj. prošli put kad me je ovako zabolela, takođe na poslednjem dugačkom spustu u grad, odmarao sam samo jedan dan i već prekosutra nastavio sa trčanjima, doduše u kompresionim čarapama.

za sada u februaru imam 195 kilometara u 9 trčanja, što s jedne strane može da deluje kao dosta kilometara, ali s druge strane predstavlja "malo komada treninga" jer sam u 11 dana mogao da trčim i 20 puta, a u 20 trčanja bih sigurno pretrčao više od 200 km. stvar perspektive. kao što reče vudi alen, volim žene sa malim šakama jer u njima svaka stvar izgleda velika.

Nema komentara:

Objavi komentar