to je tako išlo da sam u petak, ne znajući da ću u nedelju trčati "trku", smlatio onaj trening od 14km odnosno 4 puta po 3.5km (15 minuta), i to mi je bilo baš super
e onda smo se uveče smislili kako ćemo ipak na put...
tako je subota protekla pola u pakovanju, pola u putovanju, a kad je trebala da se završi (jbg pola plus pola jednako...) e onda smo otišli u grad na taj koncert koji je potrajao okruglo do ponoći
pa u kola, pa u apartman, pa tuširanje, pa popij kefir, pa operi zube, pa pogledaj ko se javio sms-om, ko na fejsu, ko na tviteru, odgovori svima kako nemaš vremena da im opširno odgovaraš i dok trepneš već je bilo dva iza ponoći
a sutra kao treba da trčimo polumaraton
kao
ključna reč je kao
i tako, dogodilo mi se, verujem, prvi put u životu, da je bilo pola deset ujutru a da sam ja još uvek bio u pidžami
kao nešto sam bio budan, okej, prevrtao se po krevetu, srkutao neku kafu, ali duša mi je spavala medveđim snom
no sve ovo nema veze sa sportom
premotavamo film, brzo brzo brzo
fast forward, that is
nakon petsto metara nalazim svoju poziciju u grupi
ubacujem se iza neke malene grupice
povuci potegni, svako ima neki svoj ritam, neko ga menja manje a neko više
međutim na okretu 2.5km (od trke 5km) svi odoše natrag i ostadoh sâm
fuck, rekoh sebi na francuskom, i požurih da uhvatim priključak sa par momaka koji su bili stotinak metara ispred
pa onda za njima u zavetrini, mučki i kukavički, baš me briga
e ali ta karma koja me je uhvatila na zub...
nakon 8-9km počinje da mi trne levo stopalo
jedva gazim, uopšte nemam osećaj u tabanu, užasan osećaj
još neko vreme trčim, razmišljam, paničim, pa se smirujem, pa opet očajavam
odustaću, ovo je katastrofa i nepravda
trčim i dalje, ali sve sporije i sporije, organizam podsvesno šalta iz četvrte u treću i po, pa u treću, pa u drugu i po...
i stajem
sedam pored staze u travu, naslanjam se leđima na drvo, raspertlavam levu patiku
nike pegasus 29, nikakva bolesno lagana niti ravna perverzija, najobičnija patika za trening u kojoj sam pretrčao stotine kilometara
masiram prste, stopalo, dok pored mene protrčava jedno desetak ljudi
zapertlavam sve nazad, ostavljam malo "labavije" ako je to utrnuće bilo zbog prejakog stezanja pertli, i nastavljam sa "trkom"
s tim da to što se do malopre zvalo trka, sada postaje enigma
u glavi imam dve opcije, da lagano trčkaram do cilja, tipa, nemam pojma, skidam kilažu, ili da otrčkaram do kilometar ispred cilja i da skrenem prema autu, da uzmem ključeve od apartmana i da odem na tuš, ignorišući ulazak u cilj
mada sam znao da to nije fer prema momcima koji su sve organizovali, zaista savršeno
i tako, trupĆao sam lagano, gledao levo-desno, kao da se vozim na spratu onog londonskog autobusa, kad me je odjednom stigla poznanica, u ne baš naročito blistavom izdanju
pitam je kako je, kaže da nema Dužine i da joj je ovo prva Dužina u godini, i da joj je jako teško
pffffffff, šta da radim, otkud sad ovo
i tako spontano, rekoh daj da budem bilo kome od bilo kakve koristi
lenjost je prokleta, to je najgora ljudska osobina, oduvek i zauvek
prešaltam ja iz druge i po u treću i po, i krenem s njom
tojest nastavim pola koraka ispred nje, zbog vetra a i zbog motivacije
i tako skroz neplanirano i ne razmišljajući stignem do cilja
usput shvatim da su igrom slučaja preostala dva penzionera bili iza mene u trci, i ispostavi se da sam sa tom trči-sedi-izuj se-obuj se-trčkaraj-trči taktikom stigao do prvog mesta u kategoriji
a jbg, i ona baba je na belom krosu pre mesec dana "trčala" kilometar sat i petnes minuta pa je pobedila u kategoriji u kojoj je bila jedina, rekao bi čovek da je u međuvremenu zalutala, izgubila se, vratili je vatrogasci na stazu, na kolicima je ugurala ambulanta nazad u cilj, i sve to samo za sat i po, da ne poveruješ
a ja eto prešao 21km za vreme za koje je ona prešla 1km, ali meni ravno i asfalt, a njoj blato i uzbrdice, dakle to je praktično isti performans
sve što ste želeli da znate o Paliću a niste smeli da pitate
u atačmentu,
slika kako ulazim u cilj,
svež i sa osmehom, kao i uvek
Nema komentara:
Objavi komentar