četvrtak, 5. ožujka 2015.

bljuzga bluz

razmišljam jutros šta da radim po ovom vremenu, a "ovo vreme" se misli temperature od +2 +3, i sneg koji se na tlu pretvara u bljuzgu. nešto sam kao smislio da ću da se držim asfalta, i što strmijih puteva jer se tuda najmanje zadržava taj užas, dalje, da ću da probam da odem što više uzbrdo jer gore valjda ima više snega a manje bljuzge, i pod tri sam zamišljao što manje prometne asfalte, da me kola ne bi prskala (ako je sneg više Voda) odnosno da ne bih puno smetao autima, ni oni meni (ako je sneg više Sneg).

tu negde mi se javi drug, i kao dogovorimo se da odemo zajedno. on je pak planirao neke off-road varijante, no ipak smo se dogovorili za asfalt, što je sigurno - sigurno. (do kraja se nije znalo ko je koga više zajebao no ako je neka uteha čisto sumnjam da se danas IKO dobro proveo na trčanju). 

kad je video da sam poneo rukavice vratio se 30m do baze da uzme i on svoje, pa je do kraja trčanja njemu bilo lepo i toplo dok su se meni smrzli prsti jer se ispostavilo da ove moje nove tanke rukavice samo dodatno hlade šake kad se nakvase, i nakon što su se natopile praktično sam ih nosio kao ledene obloge.

sigurno je bilo jedino da će da nas kupaju bljuzgom na svakih pola minuta, a dok smo izašli uzbrdo iz grada, tačnije UZVODNO jer je užički put bio jedna omanja reka, već smo bili mokri. ja uzeo neke road patike koje su mi bile prljave, pa ko velim da ih malo operem na trčanju, a on takođe uzeo neke šupljikaste ali iz drugog razloga, njih je prve ugledao pa je valjda pomislio da će usput da grane sunce :-)

i tako šljap-mljac posle 3km skrenemo mi na neki sporedni put, jer je na magistralnom bio užas od bljuzge i saobraćaja. ne lezi vraže. na tom sporednom putu je kanda celo selo, tojest ne jedno, nego deset selâ, svi su se potrpali u aute i krenuli u grad! jebote kola prolaze ko da smo na Slaviji, a jedino što smo dobili izborom manjeg puta je da je umesto 3cm bilo 5-6cm bljuzge, a i pokoji potočić više. baš zanimljivo.


kad nam se i to smučilo onda smo skrenuli na neki makadam koji je bio pola pod snegom pola pod bljuzgom, i tu nam je svanulo. doduše prekasno, jer smo već bili mokri kao da smo pretrčali maraton kroz močvaru. no hajde, gledaš levo gledaš desno (a vidljivost 100 metara, zbog snega koji pada, ali hajde) pa ne misliš na ono što ti je pod nogama. dotle smo već prestali da obraćamo pažnju na teren, ako je bara staneš u baru, ako je blato staneš u blato, bitno je da ti je savest čista a za sve ostalo će se pobrinuti veš mašina.

nakon toga smo opet izašli na asfalt i trebali da se spustimo nazad u grad, a samo je bilo pitanje kojim putem. no ja se setim "neke prečice", pa smo se vratili malo nazad da bi je pronašli, a kad smo je pronašli shvatili smo da DEFINITIVNO nismo u obući prikladnoj za testiranje po ovakvom vremenu. krivine i oštar spust su izgledali kao bob staza na Trebeviću, a mi smo šlajfovali kao dva bambija na blatu, ili kako se već zvaše taj crtani. trebalo je birati između dva potoka koji su skakutali kroz krupno kamenje, pedalj blata po ivicama, ili jednostavno trčati žmurećki čega se uopšte nismo setili, ta ideja neka ostane za sledeći put. 

spustili smo se kod petničke pećine, krenuli onim malim puteljkom ka jezeru i naišli na baru celom širinom puta, a i šire. dok smo pokušavali da pregacamo po ivici, meni se učinilo da na sredini bare vidim asfalt, pa sam pomislio da je tu voda duboka samo par cm, i pokušao da preskočim na to mesto... da bih sekundu kasnije shvatio da stojim u vodi bukvalno 15cm dubokoj, a "toploj" nekih +4 stepena obzirom da smo je zatekli u onom trenutku zgušnjavanja i pretvaranja u bljuzgu.

kažu da je hladna voda dobra za mišiće i tetive. doduše kažu da je to za POSLE treninga, ali dobro, sat ovamo sat onamo ko će baš da sitničari... e sledeća bara je bila samo 7-8cm duboka pa smo zaključili da je puno toplija. ili smo samo malo brže protrčali, nema treće mogućnosti. ostatak treninga je protekao bez velikih uzbuđenja a kad smo došli u grad jedva da smo igde trčali po stazama ili trotoarima, već smo svuda birali travnate površine koje su bile pod nekih 2-3-4 cm mokrog snega, što je još uvek bilo puno bolje od bljuzge i vodurine na svim asfaltnim i betonskim podlogama. 


kao anegdotu moram da zabeležim trenutak kad je Vladi mobilni krenuo da se sâm od sebe uključuje u džepu i da poziva koga god hoće, a kad smo zastali da bi pokušali da isključimo zverčicu, ispostavilo se da se usput povezao i na društvene mreže. "ahahahaha, nešto sam lajkovao!" uskliknu ponosni vlasnik i obojica se presavismo od smeha :-D ... a ja se sledećeg trena zaledih od pomisli da je mogao nešto da lajkuje kod Lole, jer bi me ona bacila pravo s vrata nazad u nabujalu Kolubaru misleći da uopšte nismo na trčanju nego da sedimo u nekoj kafani i zajebavamo se po fejsu.

(kasnije se ispostavio da je telefon čak i video klipove snimao, doduše u mraku džepa, hahaha)


još samo da sam CEO mogao da uđem u centrifugu kad sam se vratio kući, ovo bi bio savršen dan, a obzirom da nije bio baš savršen mogao bi i da bude poslednji od ovakvih dana u martu. jer šalu na stranu ovakvi treninzi zamore noge (i koješta još) duplo više od običnog trčanja po asfaltu, a bogme povećavaju i apetit što potvrđuje moj stomak zbog kojeg sam se toliko odmakao od stola da jedva vrhovima prstiju dohvatam tastaturu. bilo je to nešto malo preko 17 kilometara, nekih sat i po trčanja. mapMyRun kaže 255m uspona, a google earth kaže 315m, dakle kad se to sabere ispadne skoro 600m, nije loše :-P


Nema komentara:

Objavi komentar