još jedna izmišljotina. dva sata pred koncert, koji je trebao da nam bude šlag na torti tog petka 13-og, otišao sam da trčkaram Beogradom, onako turistički. ulice na periferiji su nekako lakše za trčanje i uklapanje prema saobraćaju, dok su ove u centru zanimljivije, naravno, ali proporcionalno komplikovanije zbog neprohodnosti. trotoarima uvek neko ide i trčanje bi se svelo na non-stop zastajanje, propuštanje, preticanje ili nedajbože sudaranje sa pešacima. tako sam sasvim spontano otkrio "dobitnu kombinaciju" a to je trčanje granicom između kolovoza i trotoara. vozila skoro nikada ne koriste tih krajnjih pola metra, a idealne su ulice kojima idu tramvaji jer tek oni prolaze više nego retko. mimoilazak s tramvajem traje deset sekundi i onda sam opet miran baren pet minuta, a svo vreme mi je puno zabavnije nego da trčim trotoarom, jer je pogled na ulicu puno otvoreniji, praktično je osećaj podosta sličan trčanju pored reke ili mora. jedino na šta treba obraćati pažnju na ovom mestu, je na vozila koja ulaze/izlaze na parking mesta jer je nekome ko u rikverc izlazi na ulicu verovatno poslednja stvar na pameti da očekuje pešaka na tom mestu, no uz malo pažnje svaki bliski susret takve vrste se može na vreme predvideti i izbeći, bar je to moj utisak. idealan način za upoznavanje grada, ili za podsećanje, ako se radi o nama koji ne prolazimo baš često svakom bogovetnom uličicom. trčanje je, nasuprot biciklizmu i vožnji auta, opet probudilo anarhistu u meni pa sam maltene na sve semafore pretrčao na crveno, iz prostog razloga što izgleda da su u beogradu svi semafori uvek crveni pa nisam ni imao izbora. naravno nisam prolazio kroz uši automobilima, to su bila bezbedna pretrčavanja uvek u situaciji kada najbliži auto nije u rangu od 20-ak metara. no ako ne trčiš u špicu saobraćaja, čini mi se da se osim kroz onih nekoliko ključnih avenija sa po 6 traka, praktično celim beogradom može trčati uzduž i popreko bez stajanja, odnosno eto neka prva statistika bude da sam zastao 3 puta u sat i po vremena, dakle zanemarljivo. mogla bi čak da se napravi i takva gerilska trka, na sopstvenu odgovornost. prva trojica preživelih dobijaju medalje, a onih nekoliko koji nisu stigli do cilja, dobijaju spomenike, bog da im sporost i trapavost prosti.
Nema komentara:
Objavi komentar