zvečke

pođoh da napišem svanuo je i greškom otkucah "svenuo je" neki crno-beli oblačnjikav dan. slova A i E uopšte nisu blizu na tastaturi, svašta. sad mi je žao što sam pobacao neke prastare tastature još iz vremena 486 i 586 kompjutera, jer sam mogao da ih rastavim i ispremećem dugmiće pa da ispadne kako na tastaturi nešto piše. to bi čak moglo i na zid da se okači, kao neka polu-umetnička zajebancija.

ili npr napišeš nekom čestitku tako od slova tastature i pošalješ mu kao poklon, s tim da ne mogu da se ponavljaju dva ista slova, iz prostog razloga što ih nema. moralo bi neko debilno "hepi rođus" umesto srećan rođendan, i tome slično. eto gde me odvede samo jedna mala greška: u šetnju tastaturama :-)

a hteo sam da kažem da je svanuo taj najavljivani siv dan, pa razmišljam kako nije loše, iz neke vaspitne perspektive, da ne bude odjednom i nedelja, i sunčan dan. treba naučiti da se zadovoljiš i polovičnim stvarima, da ne čezneš uvek za kompletnim naj ugođajem. jel toplo, jeste, jel pada kiša, ne pada, dakle sve pet. ostavi tu dlaku u jajetu, i pravi se da je ne primećuješ.

planirao sam da jednog dana, kad se slože okolnosti, isprobam onu traku za puls zajedno sa android aplikacijom za crtanje karata i beleženje trčanja (ili kakvog već kretanja) jer me zanima koliko bi izdržala baterija telefona. naime zbog te puls-trake bi morao da bude uključen bluetooth, zbog navigacije bi stalno trebao da bude uključen GPS, a zbog učitavanja karata bih morao da omogućim i prenos podataka. i preko svega toga bih verovatno nemilosrdno trošio bateriju tako što bih svaki čas palio ekran da bih pratio da li sve radi onako kako bi trebalo.

no sve to mi deluje previše komplikovano da bih se već jednom odlučio da je "došao taj dan". kako su mi nezgrapne rečenice jutros, slabo sam spavao...

i na temu te komplikovanosti, sve te zezancije sa telefonima i androidima i opcijama, to je sve izmišljeno za ljude koji po ceo dan nemaju pametnija posla, pa mogu da bulje u telefon 24/7. to su postale zvečke za odrasle. kao što beba odnosno malo dete neće da pusti nešto, igračku ili cuclu, nemam pojma, i vrišti kad joj to uzmeš iz ruku, sad smo došli u situaciju da gledamo ljude od 40 godina koji po ceo dan ne znaju šta će s mozgom i s rukama, pa se tako zabavljaju tim zvečkama sa tač skrinom.

i još su toliko nesvesni svoje situacije, da usput čak kritikuju decu koja rade to isto. kažu "šta će deci mobilni? igraju se po ceo dan!". pa jbt deca i treba da se igraju, ako ćemo već da polemišemo, a ne matori konji koji očigledno imaju nekog drugog da za njih radi i da im napuni želudac, da ih opere i obuče, da bi oni mogli da ostanu bebe. sad mi je pred očima slika one skalamerije što se razapne iznad kolica pa kad se beba probudi onda bulji u onih 5 šarenih loptica koje se okreću u krug. kad napuniš 30 ili 40 godina to se onda zovu tviteri i fejsovi i lajkovi i čekiranja, pa igrice, farme, kendi nešto, sage neke, pojma nemam, sve mi je to bilo blokirano dok sam imao fejs da te bebe od 40 godina ne bi mogle da me nepristojno zatrpavaju sugestijama kako bih i ja trebao da se igram s njima.

ukratko, pre par dana sam izašao ispred kuće, popalio po telefonu sve što se popaliti može, čekao minut dva, gledam u neke pokazatelje kako ova aplikacija traži gps signal a ona traži da se upari preko bluetooth-a sa drugim uređajem, čekao sam dva minuta i samo spustio telefon na prozor, rekao mu "vidimo se u nekom sledećem životu", uključio štopericu i otišao na trčanje. jeste sve to šareno i zabavno ako imaš višak vremena za zvečke, a izgleda da ga ja do sada nisam našao. taj višak, mislim. a iskreno, ni zvečke mi ne nedostaju.