utorak, 31. ožujka 2015.

Lane i Smrt

ko zna šta sam sve ispreskakao,
ovo će biti jedna jako teška i jako duga priča...
sve do kraja života

pre dve i po godine, prvi put sam ga ugledao
teturao se, jedva je hodao
a ja tek pošao na trčanje
nakratko sam zastao, osmotrio ga, to je bilo poodraslo štene koje je očigledno bilo bolesno
stalno se cimao, trzao, jednu nogu (prednju desnu) uopšte nije koristio
kilometar kasnije sreo sam dvoje drugova koji su se šetali uz reku
drugarica je veliki ljubitelj pasa, stalno spašava, udomljava, hrani, i tako
rekao sam im da sam ga video, rekoše da su ga eto malopre videli i oni, dali mu šačicu granula koje ona uvek nosi u torbi
u povratku, istim putem, nisam ga video
tada je krenula potraga
svaki dan sam tuda prolazio peške ili biciklom, tražio ga, i nakon ne znam ni sam koliko dana, našli smo ga, lola i ja
preneli smo ga u grad, negde pored reke, gde imamo neko mesto na kojem tako sklonimo napuštene i nejake psiće
prolazile su nedelje a mi smo ga svaki dan hranili, donosili mu u činijama, mazili ga, navijali da preživi
i preživeo je
počeo da se uspravlja na one svoje 3 upotrebljive noge, da se vuče par metara levo desno
došla je jesen 2012-te, on je već uveliko "prohodao" (čitaj ćopao) na svoje tri nogice, prednja desna je stajala podvijena pod rebra bez ikakve nade da će ikada opet postati NOGA, a ne samo neka viseća smetnja
spontano se preselio na pola puta od prvog prebivališta, prema našoj kući
svaki put kad smo ga nahranili, morali smo da brzo pobegnemo, jer je ludak počinjao već i da trči, sve brže i brže, onako na tri noge
došla je zima
napadao je sneg
a on je onako, tronog, lutao, prečnik kretanja je proširio na čitav kvart, i počelo je da se događa da ga i po par dana ne pronađemo, da bi ga nahranili
kad ga napokon sretnemo to je bila pravo oduševljenje i za nas i za njega, mazili smo se, skakao je po nama, ljubav čista
i onda je došao neki trenutak takozvane ciče zime, mi smo ga tražili, sve dalje i dalje, a njega nigde
počinjao je da nas obuzima očaj, da nije uginuo, da ga nisu uhvatili šinteri...
te neke večeri, ko zna koje po redu, lola mi je rekla da je nekoliko puta pokušala da ga nađe ali bezuspešno, i da probam ja, jer imam više sreće
zaista, to je maltene postalo pravilo, kad god je nestao bez ikakvog traga, meni se posrećilo da naletim na njega na prvom mestu gde krenem da ga tražim
i tako, krenuo sam i te večeri, zimske, već je bio mrak
nakon malo lutanja, zviždukanja, doslovno smo se sudarili oko nekog trafoa
ja odavde, on odande, bum, tras, skinuo sam zimsku jaknu, zgrabio ga, umotao ga i podigao u naručje, i onako hodajući u dukserici a zagrejan tom srećom što sam ga našao, nisam znao šta drugo da uradim nego sam ga doneo kući
smestili smo ga u neki podrum, napravili mu brlog od ćebadi i koječega, i tako je prezimio prvu noć kod nas
eh ali...
bio je slab, bolestan, trzao se svake sekunde, štaviše i malo češće (80-ak puta u minutu, merio sam štopericom dok mi je ležao u krilu), i veterinarka je rekla da bi morao da bude u toplom, stalno, ako mislimo da preživi zimu
smestili smo ga kod loline mame u kupatilo
tamo je spavao, trzao se, stalno nešto pljuckao, to je smrdelo da te bog sačuva pa je to ubrzo postao trademark osveživač celog kupatila
negde u međuvremenu smo ga nazvali LANE
nekako je bio žuto-beo, puno manje braon (smeđ) nego prosečno lane, ali nam se to ime nametnulo samo od sebe, on je jednostavno izgledao kao tek rođeno lane, teturavo na svojim nogicama, slabo i željno nečije brige
2013-ta se uveliko zakotrljala, nakon moje loše i kilave atletske 2012-te nekako sam opet "poleteo"
nikada to nikome nisam rekao, jer niko nije ni morao da zna
ali nekako, svo vreme sam mislio, da (što'no bi rekli) "ako na ovom svetu ima ikakve pravde, ikakve te neke karme i sličnog sranja" smo nas dvojica na neki način povezani
kad god su svi mislili da je izgubljen, nestao, uginuo, ja sam ga pronalazio
u tom nekom sad-ili-nikad trenutku, ja sam ga opet pronašao iako je zvanično bio nestao, i od tada se ta moja stara zimska jakna zvala "lanetova jakna"
dok se on baškario u taštinom kupatilu, ja sam trenirao i sve bolje mi je išlo
znao sam, oh da, naravno da sam već tada uveliko znao da osim svog dobrog na ovom svetu, postoji i zlo
znao sam i da zlo često trijumfuje
no nekako, valjda sam bio neoprezan, slep, ili barem zaslepljen, jer nam je tako lepo krenulo
išli smo u šetnje, on je ćopao ali je sve više koristio onu svoju zgužvanu nogu, pružao je sve više i više, oslanjao se sve čvršće i češće
a ja sam leteo, trčao sam intervale 50x100 metara sa laganim trčanjem između, i u takvom brzo-sporo režimu uspevao da pređem 10 kilometara za 39 minuta što je daleko izvan najluđih snova za maratonca mojih godina
širili smo krila, grlili smo život, moj lane i ja
zvali smo ga žuta buva, ludo žutilo, žutać, žulinjo, lančoni, lanegan, laki, imao je hiljadu imena, i postao je simbol nečeg neuništovog, nečeg jačeg od smrti, jačeg od svakog zla (jer smo ga našli, tada i takvog, upravo jer su ga neki zli ljudi odbacili i zaboravili, servirali ga Smrti na švedski sto)
nizali su se polumaratoni, nisam mogao da verujem kako mi je lako išlo, pobeđivao sam planinske trke, bio prvi na pešteru, treći na sljemenu, prvi na tari, hej na ultri od 58 kilometara
sećam se, u jednom trenutku kada sam kao vodeći došao na kontrolnu tačku toliko brzo da nije ni bilo volontera koji su trebali da nam daju hranu, da sam nakon 4 sata trčanja po teškom planinskom terenu u jednom času rekao sebi, naglas (jer sam bio sâm u šumi) - ajmo lane, ovo je naša godina, ovo je naš novi život, prošle godine smo ćopali, vukli se kao mrcine, hajmo da pobedimo ovu trku
trčao sam za njega, u s njim u srcu i mislima, izvukao mrtav gladan tonu snage niodakle, i stigao do sledeće kontrolne tačke gde su mi rekli kako imam barem pola sata prednosti nad konkurencijom
i tu negde počelo je da se budi i ZLO
počela je Smrt da gunđa, nije joj se sviđalo to uznemiravanje
a moj lale i ja smo se borili, trčali smo sve lepše i brže, već je i u običnom šetuckanju po bašti koristio sve 4 nogice, sve lepše se oslanjao na njih
na jesen sam otrčao i maraton u Podgorici, nakon godine "suše" što se tiče dobrih rezultata, napokon sam uspeo da otrčim još jedan maraton ispod 3 sata
bila je vrućina, ali bila je i njemu, celog leta kad je dahtao i balavio
žuljale su me patike, ja oduvek imam te probleme sa stopalima, i kad god su počela stopala da mi trnu, setio sam se njega, kako je prohodao na onu četvrtu koja mu je bila skvrčena ispod rebara
kad mi je bilo najteže, ne znam ni sâm tačno gde a sve će biti da je to moralo biti negde kad se od albanske granice kroz ono selo Tuzi vraćamo ka Podgorici, nisam osećao levo stopalo ama baš ni trunku
zastao sam nakratko, malo razlabavio pertle na patici, krenuo da trčim dalje i rekao sam sebi - ako može lane, možeš i ti, nemoj da si govno
i trčao sam, trčao, trčao, zamišljao sam da sam ja Lane, i nakon prve polovine maratona od 1h30 drugu sam pretrčao za manje od 1h26 što je prosto nezamislivo u Podgorici po onoj vrućini
te godine svaka moja medalja je bila naša medalja, svaka moja pobeda je bila njegova, jer je on to itekako zaslužio
ali avaj
to je već bilo previše za gospođu Smrt
počela je da divlja, da iskače iz svoje kože
tolika pobeda života je bila neprihvatljiva za sve zle sile
neko je morao da plati za toliki nestašluk, i hvala bogu da sam to bio ja
sve mi je opet krenulo nizbrdo, povrede su se nizale, zadnja loža, koleno, potkolenica, kuk, išijas jedan drugi treći četvrti, pa stopalo pa sam onda pao pa slomio prst i ko zna šta još, ali ne, ne, ne, Smrti nikad nije dosta
ona zna šta hoće
no nije mi bilo žao, sad kad svedem utiske
moj Lale je trčao sve brže, par puta je išao sa Lolom na "trening"
odu tako oko blokova, naprave i po 4-5 kilometara
ja ćopam, kilavim, pešačim, nema veze
on ima 3 godine, on je dete bre!
neka dete trči, ja mogu i da crknem
tako sam mislio, radovao sam se svakom njegovom skoku kao da je moj, a moje skokove sam otpisao
dotle smo došli, ovog proleća, moj lale i ja
predao sam se smrti, jeste to kukavički, nisam ja neko zarđalo govno koje bi tako lako trebalo da se preda, ali šta ćeš, nekad naletiš na ZLO koje je od tebe veće
koliko god se trudio, izdizao, ono je uvek bilo duplo veće, i žešće
trening od pre 10 dana, pre 7 dana, pre 5 dana, 4, 3, 2, danas, sve je to bilo više smrt nego život
krenem, predam se posle par koraka, nastavim melanholično da trčkaram pobeđen tom bujicom i poplavom ZLA koja me neprestano zasipa
i danas je lane umro
moj lane je zatrpan sa pola metra zemlje, sa samo tri godine
meni je u grlu knedla njegove veličine, no bojim se da je još uvek puno manja od onog zalogaja otrova koji ZLO za mene čuva
jer, nemojte da se oneraspoložite što ću vam ovo reći, ZLO uvek pobedi
zlo uvek bude jače od svega dobrog, dovoljno je samo da izgovorite reč "dobro", i shvatićete koliko je sva kilava i unjkava, i da kažete "zlo" i osetićete reskost tog žileta od daha
moj lane se više nikada neće trzati, a svi su govorili da otkako je ojačao, da mu se i trzanje manje primećuje
tri godine, pa to je dete, hej, DETE!
jebem te živote, da te jebem
kao što je zlo jače od dobrog, tako ni ti živote nikad nećeš biti jači od smrti
stojim tako u redu, čekam da i meni neko svojom mržnjom veže ove ruke i noge, da mi ih skvrči kao lanetova prednja desna šapa što je bila, da mi stegne grudi da više ne mogu da udahnem, da mi zaustavi srce sve dok ne zagrizem sopstveni jezik u onom ropcu u kojem većina pasa završi
okej gospođo Smrti, navali, ko te jebe
igrali smo nas dvojica jedno ili ne samo jedno leto, trčali smo, POBEĐIVALI SMO, ostaće zauvek zapamćeno
a ako je ZLU poslednja želja da nakon njega ugasi i mene, neka izvoli
sahranjuj me sotono, i ne, ne želim ti da umreš, jer bi to značilo da ćemo se svi negde dole sresti
ostani da vršljaš po površini ovoga što je sve manje Život a sve više Pustoš, a moj Laki i ja ćemo se juriti negde dole, ili gore, ili ne znam ni ja gde, ali znam da nas nikakvo ZLO neće razdvojiti, nikada, makar danas možda izgledalo da je u tome uspelo
istruli, ZLO, raspadni se, ili mi se unesi u lice i reci mi šta hoćeš, a ja ću ti zubima svu kožu sa lica pokidati, kao što bi ti moj Lane otkinuo, da si umesto njega prvo mene ubilo.
prva slika je mesec dana nakon što smo ga našli, dok nije mogao da se uspravi, a druga je sa naše poslednje šetnje, pre dva dana.
momak moj lepi, sunce moje, oči moje.



Nema komentara:

Objavi komentar