utorak, 10. ožujka 2015.

tri- (ali nije -atlon)

nakon onog epski opevanog zajedničkog treninga i ronjenja kroz bljuzgu, odmah sutradan sam se zaleteo na sledeće trčanje, pa sam ga odložio za pola sata, pa još malo, pa čekaj da napišem ovo pa ono, i na kraju mi se više nije trčalo, i tako je od euforičnog jutra stiglo neko kljok popodne a meni je dan prošao u odmaranju. što je verovatno dobra stvar za noge, koliko god se glava tome čudila i ostala željna novih uzbuđenja.

dan odmora je doneo naravno samo dobro, kao i uvek, a u subotu je umesto najavljenog razvedravanja počeo opet da promiče sneg. odustali smo od putovanja u beograd na koncert, a ionako me ti koncerti uvek totalno izbace iz ritma jer mi poremete i stanje nogu (višesatno stajanje, u vreme kad obično uveliko ležim i spavam) a u zagradi sam već objasnio nastavak tog poremećaja obzirom da se u par dana prešaltam po nekoliko vremenskih zona napred-nazad.

obzirom na buđavo vreme a naslućujući da su mi noge u dobrom stanju, otišao sam na jedan od default krugova koje trčim kao Brdski Tempo. početak marta je uveliko "krajnji čas" da se promeni brzina, i ja sam iz celozimskog boravka u II pokušao da se odmah prebacim u IV. gore u brdima je bilo dosta magle, sneg je čas prestajao čas se opet pojačavao ali se nije zadržavao na putu, a sreo sam i grtalicu. na 6.5km od kuće sam shvatio da ne mogu da napravim KRUG, jer je drugi (stari) put celom dužinom ispod 10cm snega koji niko nije čistio i kuda ama baš niko nije prolazio, a spuštati se 4km u "road" patikama kroz takav sneg bi bilo sve samo ne tempo trčanje. avantura mi je bilo dovoljno, ranijih dana. 

produžio sam dalje uzbrdo glavnim putem do mesta na kojem sam izračunao da se nalazi na tačno 8km od kuće i koje je ujedno prevoj iznad manastira Lelić, nešto malo iznad 500m nadmorske, dakle 330m iznad grada tj polazne tačke. prosto je izgledalo neverovatno da gore uz put ima toliko snega, na mestima i smetova, a da ga u gradu nema uopšte. tako je umesto kružnog trening postao "do gore i natrag", umesto 14km je ispao 16km, a poslednja ravna 4km sam zamenio sa skoro isto toliko brdâ na tom neplaniranom "produžetku". celokupni prosek je ispao 4'48''/km što je neka treća i po, a ne četvrta brzina, dakle tolika mi je razlika do onog što zovem "pristojna forma"...

popodne smo se ipak predomislili i otišli na koncert, a sve u nadi da ću usput svratiti u jednu radnju da kupim onog Polara M400, no na naše opšte čuđenje i nevericu sam saznao da u beogradu postoji prodavnica koja subotom radi do 15h, izgleda da je palanački mentalitet počeo kao moljac da nagriza i filozofiju tog velegrada-u-pokušaju. kući smo se vratili u 01:15 što je još i dobro jer se često događalo da zaginemo i do 03 ujutru.

nedelja je počela malo zbunjeno, jesam umoran nisam umoran, jesam se probudio nisam se probudio, a na trčanje sam krenuo sa idejom da ću tek da vidim da li će biti neki tempić, ili rastrčavanje, ili još jedna od mojih izmišljotina, ono takozvano "tempo-rastrčavanje". iznenadno, odlazak uzbrdo je bio u polu-tempu, a plan je bio da odem samo 6km i okrenem nazad, jer sam u džepu poneo nešto slanine za onu kuju na brdu koja se vuče na dve-i-po noge, jer je i njoj Osmi Mart. planirano - obavljeno, stajao sam samo desetak sekundi, istresao joj desetak kockica slanine na sneg i opet uključio štopericu. povratak je bio čista najčistija jurnjava, a kratkoću tog treninga sam iskoristio da isprobam neke nove budget Nike patike namenjene za off-road, no obzirom da su lagane ispod 300g poslužile su i za (pretežno) asfalt. jesu pola broja veće ali za te pare neka mi posluže za deset trčanja i već se više isplate (po jednom treningu) od odlaska u bioskop. total 12km za 1h01', ovaj put samo do 400-tinak metara nadmorske.

treći dan u nizu sam iskoristio za istraživačku ekspediciju. seo sam na bicikl pony (što ga milijana gony) i otišao 6km izvan grada, u prvoj kući se raspitao kuda kroz šumu idu putevi za ono selo na vrhu, planirao da napravim jedan krug a onda napravio tri skroz druga kruga, i vratio se na početnu tačku. izrešetao ruke i uši trnjem, video dve srne ali nisam uspeo da ih slikam, riljao kroz sneg do kolena i blato do članaka, prolazio kroz bare kao da imam gumene čizme jer sam ionako bio sav mokar a stopala su mi pola treninga bila oduzeta od hladnoće jer sam pametnjaković u žurbi zgrabio prve s reda i obuo pamučne čarape. ovo mi je bilo jako važno jer će se sneg vrlo brzo istopiti, pa pogled s jednog brda na drugo više neće pokazati kuda idu staze jer će se izjednačiti boja išća drveća i zemlje. samo dok ovako ima snega lepo se ocrtavaju sve ali baš sve staze, i puno je lakše ugledati te puteljke kojima bi voleo da prođeš. a sad kad sam ih "pohvatao" i zapamtio, osećam se bogatiji za još jedan delić tog puzzle-a oko grada, dakle ako se zarati niko me neće ni naći ni uhvatiti, brale znam skoro svaku šumu kao svoj džep. što reče brega, grickaćemo grožđe, čekaćemo rat da prođe. a onda ćemo da se vratimo u grad da se upoznamo s turcima.

a sad na biciklu. 

- dokle idemo? pita Lola. 
- do kiše i nazad, kao i obično. rekoh filozofski.

Nema komentara:

Objavi komentar