četvrtak, 26. ožujka 2015.

ovaj krug sam smislio, ovaj krug...

ovo sam "obećao" pre dva dana ali eto, dva dana prođoše a obećane reči me zaobiđoše. ovo sam tako fino sročio da zvuči kao da nije moja krivica, to je sad tako vrlo moderno, znate. mislio sam i da bi tema mogla da se vrti oko toga kako nešto, što sam smislio, "ne liči na mene". međutim ni to nije istina. jer taj nazovi Kratak Trening koji sam smislio ima tu neku (svaka treća reč mi je neki neko nešto nekakav, zvuči kao da se moje rečenice čude same sebi) takmičarsku notu, a to je oduvek bilo jedno od mojih sportskih lica. jedan je onaj lutalica koji bi po ceo dan zunzao levo desno po brdima, a drugi je, možda malo manje napadan zadnjih godina, upravo taj tip koji voli da sve izmeri, uporedi, koji voli da sebi postavlja zadatke i koji je u voli-me-ne-voli-me odnosu sa svim tim zadacima, jer kao što znamo nemoguće je svakog dana biti sve bolji i bolji a upoređivanja postoje upravo da bi nam to pokazala. 

trčao sam tako bez ideje i cilja, pre nekoliko dana, i našao taj jedan kratak ali jako težak krug. nazovi krug, jer više je neka ćoškasta osmica, poput zgužvane limenke. i došao sam do par varijanti, zavisno od toga da li je poenta držati se uvek istih stazâ (jer one su dostupne preko cele godine), tada ima negde oko 12km, ili je fora ići najkraćim putem, kada ima 10.7km ali šta ću recimo kad jednog dana preoru neku njivu kuda ja udaram dijagonalu? dakle ta najkraća varijanta ponekad može da bude neizvodljiva.

recimo da se u prvih par kilometara staza penje 200m nadmorske, onda se u sledećem kilometru spušta 100m, pa zatim u sledećih par km imam puno malih gore-dole zezalica uz reku, i onda nakon prelaska klimavog mostića preko reke, u čileanskom stilu, dolazim na jedno brdo, uspon, liticu, ne znam ni kako to nazvati, i to je najteži deo treninga. naravno da je nemoguće trčati uz nagib gde se na tri metra dužine popneš metar visine, koji pritom nije ni pravilan poput stepenica, ni ravan poput nagnute livade, nego je sav grbav od kamenja i stenja pa se na puno mesta treba popeti četvoronoške i raskrečiti se u korake od pola metra visine. nakon toga sledi spust od par kilometara koji se može trčati koliko god neravan i opasan bio, pa pretrčavanje preko železničkog mosta od 200-nak metara, poslednji uspon od kilometar i poslednji spust koji je ujedno i onaj prvi uspon, dakle povratak istom stazom na početak.

I SAD, SVE OVO ŠTO STE PROČITALI, MOŽE DA SE OTRČI I KONTRA SMEROM. tako se izbacuje onaj kilometar vertikalnog puzanja, svi usponi su na granici nit da trčiš nit da pešačiš (zato ovo nije trening za dane kad si umoran, nego za one dane u kojima imaš snage da zagrizeš i otrčiš sve teške deonice) e ali jedino preostaje opet taj greben, ta litica, kojom treba strčati nizbrdo, gulp! no dobro, to sam već nekoliko puta izveo tako da već mogu da kažem da imam minimalnog iskustva u takvim zadacima, s tim da sam zadnji put uspeo da malo promašim stazu i očas posla odoh negde, ne znam ni sâm gde. sad će da ide malo više matematike pa nastavak ne moraju čitati oni koje baš ne zanimaju atletski rezultati.

prvi put sam taj "krug" (tako zovemo sve staze kojima je početak i kraj na istom mestu, iako skoro nikada nemaju veze sa kružnicom) otrčao za 1h28 bez žurbe, čak sam pred kraj napravio mali zaobilazak da ne bih imao zbir od 11.5km nego od 12km, što mi je lakše da upišem u dnevnik treninga. već samih tih 1h28 deluju "smešno" obzirom da je i sat vremena predugačak za 12 laganih kilometara po ravnom. prosto nisam imao pojma gde sam potrošio toliko silno vreme, čak iako sam na nekoliko mesta zastajao, da bih zaobišao par poplavljenih delova staze, ili da bih se provlačio ispod/oko izvaljenih stabala, a na jednom mestu sam opet malkice omašio pa sam se vraćao kroz šumu na pravi put. 


e kad sam pre nekoliko dana napravio tu "skraćenu varijantu", ispalo je ispod 11km dužine a vreme 1h18. prvi i poslednji kilometar su umesto po makadamu bili po travi, a dva puta sam izgubio po minut trčkajući levo-desno i pitajući se gde beše staza, što je potvrda da ceo krug još uvek nemam "u malom prstu". usput mi je par puta palo na pamet pitanje da li bi neko to mogao da otrči za sat vremena. jer 10.7km zvuči zaista smešno kratko, a za ovih 1h18 sam nekoliko puta u životu pretrčao Polumaraton, koji je skoro duplo duži (21.1km). pa sam onda to morao sebi logički da objasnim, da ga raščlanim na svaku nemogućnost pojedinačno. 

da bih, recimo, spustio svoje vreme za 11 minuta, dakle na 1h07, to bi značilo da treba SVAKI kilometar da otrčim za minut brže. u ovoj sadašnjoj formi, očigledno je da NIJEDAN kilometar koji je uzbrdo, ne mogu da otrčim ni pola minuta brže, a kamoli minut, jer zamislite kako bi nekome eksplodiralo srce ako bi uzbrdo (pri istoj frekvenciji) pravio korake od 80, umesto 70cm (!!!). to je više naučna fantastika nego razmišljanje o sportskom učinku. nizbrdo, pa dobro, moglo bi da se sleti, što su noge u boljoj formi i što se više trči ovim brzinama, nizbrdo zaista može puno da se nadoknadi. takođe, i kada ne bude ovoliko vode, brže će se trčati i manje preskakati potočići neposredno uz reku, a i ako bi do leta neko isekao i odneo sva ona oborena stabla, samo nedostatak svih tih provlačenja i preskakanja bi ošišao bar minut. i par zalutavanja manje, još minut... i obrni-okreni dođem negde do granice od 1h15, možda 1h13 ako bih se vratio na onu idealnu težinu pa i na uzbrdicama smakao ovde pola a onde frtalj minuta. i to je otprilike to. koliko bi svetski prvak u planinskom trčanju bio brz na ovakvoj stazi mogu samo da nagađam, NAROČITO jer se sa brzinom trkača vreme ne skida proporcionalno, upravo zbog tih prepreka na stazi. i najbrža planinska koza na planeti ne može da se sjuri "sto na sat" stazom kroz džinovsko kamenje, koja krivuda između drveća pod nekim naglavačke nagibom. tu je puno važnija veština, elastičnost, i donekle ludost da stalno trčiš malo brže od onoga koliko si siguran da nećeš pasti, pa pomoz bože.

juče sam krenuo na taj krug, na težu (UZ greben) i kraću (kroz livade) ali strmiju varijantu. parkirao bicikl pony (što ga milijana gony) pored reke, otrčao prvih 500m uzbrdo, shvatio da su mi noge preumorne da bih bio sposoban da pretrčim više od pola uzbrdica, okrenuo nazad istih 500m, upisao u svesku 1km trčanja za taj dan i otišao biciklom na trening oporavka. operacija nije uspela, pacijent crko. ali, danas je novi dan.

evo vam i slike tih vuko... da ne izgovorim baš, ovo je ona polovina staze koja je udaljenija od grada.


Nema komentara:

Objavi komentar