nedjelja, 5. travnja 2015.

krepao kotao

ovako je to bilo:
kao za danas su bili najavljeni neki silni pljuskovi, i trebalo je otići što ranije na trčanje. to je bilo pod 1)
pod 2) je da sam juče iz meni nepoznatog razloga otrčao preterano jakih 10km na tromim nogama i sa nenaspavanom i smućenom glavom, što naravno nema baš neke logike ako sam dan kasnije planirao Dužinu

no kad sabereš 1) i 2) dobiješ da ništa pametnije nisam ni mogao da smislim
pod 3) sam smislio da ću da odem na jedan od omiljenih treninga Dužine koji sam trčao svakog proleća ili leta, radi se o jednom krugu od 36km koji ima nešto malo preko 600m uspona što je jednako Plitvičkom Maratonu, s tim da su svi usponi od ona 43km ovde sabijeni u 36km pa je dakle prosečan nagib staze oštriji za 15%.
a pod 3a) sam mislio da napišem još jedan od onih mix blogova o trčanju+psima, jer me je jednom na tom krugu skroz neplanirano pratila jedna ostavljena (od vlasnika) lovačka keruša, koju smo kasnije usvojili

e sad, taj plan je eksplodirao kao bivša jugoslavija, iz više razloga:
pod 1) krenuo sam zajedno s Lolom pa smo otišli iz grada na malo čudan način
pod 2) najavljena jaka kiša nije još uvek bila počela, pa sam gledajući u nebo ugledao najsvetlije površine negde izvan tog kruga, i nakon odvajanja od Loline putanje sam nastavio nekim drugim putem, sa kojeg sam, doduše, nekim polukrugom mogao da se vratim na "onu moju" Dužinu iz uvoda, a što mi je odmah i postao "plan be"

no da plan ne bi skroz propao, pobrinuo se neki ludak od žutog psa, rasa domaći, dlaka čupava, nijansa braon negde na pola od lisice ka medvedu, ili obrnuto. negde na 6-7-om kilometru sam ga video pored puta, dobacio mu - 'de si žućo, on je počeo da skakuće oko mene i par puta me zamalo sapleo, onda sam mu vikao beži kući ludače gde ćeš sa mnom no nije me šljivio ni pet posto i tako smo nastavili zajedno. 

tu sam počeo da smišljam gde i kako, pa sam osmislio neke polukrugove kojima mogu da se lagano vratim ka brdima i onoj "mojoj" stazi, po najmanje moguće prometnim putevima. tako sam umesto planiranog asfaltnog treninga zabazao na polu-makadamski, što na kraju nije ništa smetalo, naprotiv. naime kiša je ubrzo počela pa su svi asfalti postali "skroz" mokri, dok su ovi zemljano-kamenčićasti putevi kroz sela bili puno suvlji, a čak i kad se kiša pojačala uvek je imalo kuda da se stane a da nije skroz mokro kao na asfaltu.

gde god ih je bilo izvan dvorišta, uz put, žuća je pored kokošaka protrčavao nezainteresovano, što mi je olakšalo putovanje jer bi mi zaista samo falilo da me neko juri s puškom obzirom da je delovalo da je pas moj i da me prati u stopu na treningu. upoznavanje sa kozama je bilo vrlo zanimljivo i njemu a i kozama no niko se nije uplašio, a sa ovcama je trčao zajedno nekih sto metara, saterao ih u dvorište, malo se prošetao i izašao napolje, dok nas je neka babuskara obojicu proklinjala sve u 16.

sa ono malo auta što smo sreli, nismo imali nikakvih problema, sklanjao se na bankinu svaki put, čak i bolje od pola pešaka.

kiša je bila sve jača, nakon nekih 18km sam bio u ozbiljnom dvoumljenju da li da skratim plan i vratim se najbržim asfaltom kojim bi mi trebalo 13.5km do kuće, no taj put je najprometniji u kraju pa sam ostao pri onom poslednjem (da ne kažem prvobitnom nego drugobitnom) planu i opet skrenuo na sporedni putić. žuća se par puta otresao i napravio oblak vode oko sebe no srećom sam svaki put bio barem par koraka udaljen pa me nije dodatno pofajtao. šake su mi bile već utrnule od hladnoće i vetra, a duks sam zavrnuo do laktova jer mi je bilo toplije da mi kiša pada po podlakticama, nego da na istom mestu držim ledene obloge od dukserice, one sintetičke za trčanje, naravno. imao sam neki prsluk, nepromočiv spreda i odozgo a rupičast na leđima, pa sam barem bio bezbedan što se prehlade stomaka tiče, i to mi je davalo dovoljno samopouzdanja da mogu da trčim koliko hoću.

no zato su mi natopljene tanke helanke napravile problem gde ga nisam očekivao. neke punije bi bile puno bolje na +5 ili +6, ko zna koliko je bilo "toplo" gore u brdima, a ove tanke kad su se jednom natopile, uz podršku hladnog vetra i kiše su bogme solidno počele da mi se svete za nešto a da nisam znao za šta tačno. na nizbrdicama sam osećao male grčeve u butinama što mi se skoro nikada ne događa, osim (gle slučajnosti) na par brdskih maratona koje sam trčao u kratkoj opremi po hladnoći i kiši. poslednji spust je bio kao crtani film, nabadao sam nizbrdo već sav u grčićima, puls 118 (??) a osećaj da ne mogu jače.

da stvar bude još gora, ovo sam preskočio, u jednom selu sam se malo zbunio jer sam tuda ranije prošao samo jednom, pa sam čisto zbog provere pitao neku devojčicu koja je upravo nailazila s kišobranom, i ona mi je fino "objasnila" da treba da se vratim pola kilometra nazad "jer tuda se ide kolima za Valjevo". poslušah dete i umesto da produžim kuda sam planirao (i dođem tamo gde sam hteo), ja se vratih na taj neki drugi put i nakon nekoliko kilometara shvatih da sam se vratio na isti onaj glavni put koji sam pola sata ranije hteo da izbegnem. sve što sam dobio tom "proverom" je bilo 20 minuta ili 4km dodatnog trčanja. 

nekako smo se skotrljali u grad, izvijugali sporednim uličicama do kuće, ja sam utrčao u dvorište ostavivši žuću zarobljenog između dve kapije, da ne zbriše, uleteo u kuhinju i povikao Loli - brzo uzmi nekoliko viršli i trči do kapije, jedan ludak je sa mnom pretrčao okruglo 30 kilometara, nahrani ga ali mu zadnji komad izbaci na trotoar i zakvači kapiju, pa će otići. rečeno - učinjeno, žuća se nabokao i otišao, a kako je samouvereno svuda prolazio, uopšte ne sumnjam da se već vratio u svoje selo tu nadomak grada. 

tako je ispalo da sam pod 1) hteo na jedan krug, napravio skroz drugi krug ali potpuno iste dužine (36km), pod 2) hteo sam po asfaltu ali sam dosta pretrčao i po makadamima, a pod 3) planirao sam da se trčeći onaj prvi Krug prisetim treninga sa tom kerušom i da ga usput opišem, a trčeći ovaj drugi Krug sam proveo dan sa nekim skroz drugim psom. pa ti posle reci kako planiranje nečemu pomaže...


obzirom da gore desno piše "MORE", ja sam docrtao more, čisto da vas ne zbunjuje ona plava žvrljotina.

eh da, prosečan puls od 130 govori koliko sam bio umoran i još uvek poremećen onim silnim nespavanjima, jer sam ovakve Dužine uvek trčao kao "tempo dužine". evo baš gledam u dnevniku treninga, taj trening sa Lovaćušom sam tog 16.02.2010. završio sa prosečnim pulsom 150.

Nema komentara:

Objavi komentar