utorak, 28. travnja 2015.

nešto se događa

nakon onog Maratonskog Vikenda kad su u subotu polu- i maratonci trčali po kišnom Beogradu a ja u nedelju otrčao svoju "privatnu Dužinu" od 42.2km, kao da su stvari krenule nabolje.

već i pre toga, tokom aprila, osećao sam kako polako izlazim iz onog svog večnog trčkaranja, pa mi se ovde-onde omaklo da otrčim nešto što sam ranije zvao Tempo, ili u blažoj varijanti Tempić.

nakon maratona, pak, kao što sam uvek i voleo da tvrdim da se organizam pomakne za jedan stepenik više, taj Tempić mi je postao uobičajeni ritam na treningu, i praktično sam izgubio volju za laganim trčkaranjima. da se ne radi samo o utisku potvrđuju i prosečni pulsevi na kraju treninga, mada vas sada neću ugušiti brojkama. samo hoću da kažem da to nije "utisak" koji često ume da prevari, nego su to statistički podaci.

tu je u par situacija došlo do zanimljivog spoja rekreativnog i onog "atletskog" pristupa trčanju. recimo, bilo bi uobičajeno da neku "trčeću istraživačku ekspediciju" obavim malodušnim ritmom ne razmišljajući toliko o naporu i ne pokušavajući da "treniram", nego da jednostavno provedem par sati uživajući u otkrivanju novih stazâ.

ali ne, ja sam u nekoliko navrata seo na biciklu pony (što je Milijana gony) i odvezao se do periferije ili još dalje, da bih izbegao trčanje ovim utabanim stazama kroz grad koje mi uvek pojedu prvih i poslednjih pola sata treninga, a nakon toga sam te neke istraživačke ekspedicije trčao kao klasični tempo trening, a ne kao izlet. naravno da sam virio levo-desno i pamtio kuda vodi koji put, oko kojeg brda zaobilazi koja staza, no svo vreme mi je jedno oko bilo na štoperici i pažljivo motrilo na puls, brzinu, nagib, i sve ostalo od značaja za trenutnu procenu napora.

bilo je tu i asfaltnih i onih skroz suprotnih, kamenito razrovanih podloga, ali osećaj je uvek bio isti: noge nisu "teške", ne zamaram se čim prođe sat i po trčanja, uprkos vrućini (uglavnom sam uklapao prema poslu a najmanja gužva je oko podne, na sunčanih +20° do +24°) i tome što na trčanje ne nosim vodu.

(btw, jako me zabavi kada se recimo vraćam s treninga nakon 3 sata (bicikla + trčanje + bicikla) i kad u gradu primetim nekog momka koji je pošao do banke ili se vraća kući s posla, a u ruci nosi flašicu vode kupljenu na trafici.
... a ja strpljivo okrećem pedale i čekam da dođem kući, i napijem se vode. bože moj, zaista ne pamtim da sam u vestima pročitao da je u sred grada neko umro od žeđi na putu od posla do kuće.
što bi rekao Đoni Štulić
"čini mi se rođače,
da je standard pokvario ljude,
jedu g.... i sanjare")

danas sam pre treninga stao na vagu i pokazala je 68.3, što je puno manje od zimus uobičajenih 70.3, obzirom da ja volim da se dobrano "natankam" pre treninga.

no ponavljam, ako sam kilo-dva lakši, to se može očitavati u većim brzinama PRI ISTOM PULSU, ali to što naprasno treninge završavam sa prosečnim pulsevima ZNATNO VIŠIM nego tokom cele zime, govori nešto drugo. prosto me je nešto (?) prebacilo u "brzinu više", a nisam svestan šta je to.


i eto, nakon što sam otrčao... (ma više nemam pojma ni šta sam otrčao ovih zadnjih desetak dana, silu nekih planinskih ili "samo" brdskih treninga), danas sam opet bio stisnut satnicom (u pogrešno vreme! jer evo sada, čim pišem ovoliki blog, očigledno imam solidno vremena "viška"...) (auf bre ova rečenica je više u zagradama nego u stvarnom lajfu), i odjurio na "sat i malko" nekog regenerativnog, ili kako se to kaže po naški, OPORAVLJUJUĆEG trčanja. 

mada sve nešto mislim da će ovi polupismenjaci koji vode domaće trkačke portale da izmisle nešto kretensko, tipa "RIKAVERIŠUĆI TRČ"? e to mi baš zvuči idealno, glede tog modernog fensi beogradskog mentoliteta. sad ovo već postaje previše zahtevno za čitanje, moram malo da smanjim ambicije...

elem, današnji, u ideji "lagani" trening, trebao je da izgleda ovako: odoh da optrčim nekih 15-ak kilometara, ali neću da sve idem LAGANO jer se ne osećam mrtav ni premoren, treba mi samo neki dan polu-predaha, pa ću sutra valjda već biti svežiji. dakle umesto da trčim 15km lagano, ja ću tih 15km osmisliti tako da ću svaki kilometar pretrčati kao 800m lagano, pa 200m brzo. 

rečeno-učinjeno, pred kraj svakog kilometra sam napravio ubrzanje od 200m, i takva kombinacija mi je donela prosek (prosečnu brzinu) od nekih 13 km/h, odnosno stručno-trkačkim rečnikom 4'39''/km, što hoće da kaže da mi je za svaki kilometar u proseku trebalo nešto malo više od četiri i po minuta. 

da, znam da auto na autoPutu pređe kilometar za pola minuta, ali ja ipak imam nešto malo manje konjskih snaga od Njega, tačnije, imam ih negde 300-tinak puta manje, a eto trčim samo desetak puta sporije. obrni-okreni, ja pobedio :-P

nešto mi se puno rasplinuo ovaj blog, ali ajde, NEMA VEZE...
https://www.youtube.com/watch?v=epRQyGasG84

Nema komentara:

Objavi komentar