da li je koren problema u depresiji, u stresnim hormonima i bezvoljnosti, u predavanju koje sam počeo da prihvatam kao alternativu borbi i opstanku, više ne znam :-(
celo proleće trčim sa pulsevima od 120 do 140, i zaista mi nije logično da sam za par godina toliko omatorio da mi je maksimalan puls sa 190 spao na 155, to se prosto kosi sa svakom logikom.
nešto se događa, svestan sam mnogih problema kroz koje sam prolazio, svestan sam i svih loših uticaja iz bliske okoline, svestan sam i svoje nevoljnosti da im se odupirem, jer sam u nekom magičnom zatvorenom krugu prosto postao ne-Borac, neko kome je lepše da gleda druge kako ga pobeđuju, umesto da gleda sebe kako se odupire, makar ti drugi nemali nikakav razlog za borbu do puste dosade i manjka drugih prâvih izazova u svom životu...
hteo sam da pišem mega-blog u kojem bih poredio svoj PRVI polumaraton, neki davni trening kad sam u najpunijoj biciklističkoj formi rešio eto da pokušam da trčim, i kad sam sa nekim ludački-visokim pulsevima pretrčao 21km tu po nekim valovitim terenima, za 1h36. tako je to izgledalo, imao sam energije "za izvoz" no svi mišići potrebni za trčanje su mi bili novi, nekorišćeni, i taj pokušaj je ispao jedna jako smešna anegdota. u roku od par meseci to je postalo 1h32 1h29 1h27, a ja sam polako od bicikliste počeo da prerastam u (polu-)maratonca...
juče sam, razmišljajući o Beogradskom Maratonu, koji je za 4 dana, otišao malo da trčim po suncu (+23) čisto da vidim kako se osećam na nekom intenzitetu koji doživljavam kao "napor maratona". pretrčao sam istom stazom (kao iz gornje priče) istih 21km, lagano i bez žurbe, bez napora, za 1h38. pa fino, rekoh, dakle ovo je napor za 3h16 maraton, na stazi koja ima duplo više uspona od Beogradskog.
danas sam pak smislio kako mi nikad nije previše nizbrdica, a većina polu- i maratonaca na Beogradskom završi u grčevima zbog onog spusta od 2-og do 5-og kilometra, kada nošeni adrenalinom pokidaju svoje butine jureći nizbrdo. tako sam zapucao uzbrdo, ali lagano (pulsevi ispod 140) sve do nekog prevoja na 520m nadmorske, a odatle sam okrenuo nazad i spustio se u grad tako što sam sve ravne i uzbrdne (?) delove otrčao lagano, a nizbrdice sam opičio što brže moguće.
no sve to može da bude važno, a i ne mora.
naime upravo sam video da je za BGD maraton promenjena prognoza, i da se umesto dugo najavljivanog sunca i vrućine odjednom pojavila neka kiša i hladnoća! (???) ja sam već u glavi imao nacrtanu kombinaciju, da LAGANO pretrčkaram maraton, nabacim malo pigmenta po tom poludelom suncu, i da odmah sa cilja produžim u prodavnicu ploča u kojoj se održava koncert nekih nama dragih ljudi
no sa ovom prognozom, evo, moraću da razmišljam (umesto do danas) još par dana, doslovno do poslednjeg roka za prijavu. nekako mi se ne trči po kiši i na samo +12, ne vraća mi se iz lepog proleća nazad u zimu.
iako sam rođen upravo u ovo doba godine, oduvek sam se osećao kao "letnje dete", valjda jer su me iz majčinog stomaka prekomandovali u inkubator a ne na svetlost dana. kad sam pitao majku - kada su me to izvadili iz inkubatora, "kada sam se u stvari ZAISTA rodio?" ona mi je rekla - nemam pojma :-(
no neki moj oduvečni osećaj je bio da sam ja dete leta, što donekle potvrđuje i ta inkubatorska težina od kilo i šesto, odnosno, termin prevremenog rođenja "u sedmom mesecu" jasno ukazuje da sam trebao da se rodim negde tamo, bliže letu nego proleću. pa ti sad budi pametan. trening ovaj onaj, maraton, godišnje doba, loši uticaji, ubistva i odsustva. neprisustva. manjkava uputstva. a život prolazi.
Nema komentara:
Objavi komentar