iznova

ima tih morbidnih momenata kada jedva čekam da prođe vikend, da bih mogao da se VRATIM U SVOJ RITAM.

OMILJENI.

a ritam omiljeni mi je da radnim danom ustanem kao pevac, umesto kukurikanja da doručkujem, i da odem na što dužu vožnju, već prema mogućnostima, i da se vratim što kasnije, a opet dovoljno rano, da stignem da se istuširam i užinam, i da uletim na posao u minut do dvanaest.

tako se kaže.

jer radimo od deset.

i eto.

napravio sam jedan krug tu po krvoločnim brdašcima, garmin je pokazivao čak i 14% nagiba, a ja sam bio srećan, jer na mtb-u su takozvano sitni prenosi i ne bole noge, ne bole kolena, sve ide tako fluidno da ne kažem tečno, teče, rođen sam u gradu koji teče, mutna rijeka, podignut je hotel u kojem građani ubijaju vreme, ili vrijeme, nikad neću zapamtiti razliku između sekundi i oblaka, doduše kad na HRT posle tončice ćeljuške krene prognoza, valjda piše vrijeme, dakle vrijeme je prognoza a vreme je ovo što prolazi dok trabunjam o glupostima.

elem napravio sam neki krug i stigao na vreme, ne na prognozu, i bio sam zadovoljan.

skontao sam da sam nakon bojažljivog spusta i nekoliko izletanja na totalno neprikladnoj bicikli uleteo u top 3 na najstrmijem spustu u grad, pa braćo mila čega se plašite?

jedva čekam da sa nekim mesnatim gumama zalegnem po krivinama i ošišam što više od tih desetak sekundi zaostatka za kraljem segmenta, za početak.