petak, 21. ožujka 2014.

dobre i loše vesti

dobra vest je da evo prolazi i mart, i to u obliku jednog vrlo lepog aprila. svaka čast. sažaljevam poljoprivredu i ostale koji zavise od količine padavina, ali ova zima je izgledala kao da nas je neko sve zajedno poslao na neke pripreme, u toplije krajeve.

loša vest je da sam u istom tom martu maltene skroz prestao da "treniram". tj nije baš da sam ja nešto "trenirao" ni tokom zime, jednostavno sam redovno odlazio na trčkaranja i uživao u tom zimskom proleću. i to sve se završilo prvog Marta, sa jednim lepim Tempićem od 22km, preko nešto manje brda od prosečnog trčanja.

i odatle, skroz nevezano sa trčanjem, neke katastrofe kao domine, jedna za drugom, popadaše mi sve preko leđa i ode ceo taj sportski život u pičku materinu. posle toga sam imao dva polu-uspešna pokušaja trčanja, i još nekoliko neuspelih, mislim tih istih pokušaja. i tako. sad sam u onoj fazi svejednoće. nit mi se trči, nit mi se trenira, niti me je više zbog toga briga.

odem prošetam se prugom, malo se spustim na reku, ili se popnem na neko brdo, usput uslikam par vozova, tišina, samoća, milina. ono kad znaš da u naredna tri sata nema šanse da ikoga sretneš. šta ćeš više od života? ko još ima takvu mogućnost? neko ko živi u velikom gradu valjda jedino može da ode sa čeonom lampom da trči kroz tunele od metroa. nema šanse da se nekuda šetaš 3-4-5 sati i da nikoga ne sretneš, čak ni iz daljine da ga ugledaš ili on tebe.

napraviš situaciju, kao da je ceo svet rezervisan samo za tebe. eh da, nemaš ni mobilni signal. inače sve to nema previše smisla. dobro ja ionako uključim "airplane mode", za svaki slučaj. ne daj bože pojaviće mi se signal na samo pet sekundi i već će da mi stigne poruka o pet propuštenih poziva od ovoga ili onoga, fuj.

e sad, da bi loše vesti pobedile, pobrinulo se stopalo. 



nakon planinarenja u nedelju, u ponedeljak reših da odem da se malo provozam biciklom, i bilo je dovoljno samo 1h40' da već osetim nešto loše tamo negde dole, a trčanje po ravnom asfaltu u utorak ga je izgleda dokrajčilo. juče sam se jedva i prošetao, a sad vidim da mi se otok vidi skroz odozgo na stopalu. svašta.

kao neka maglovita ideja je bila da postoji dovoljno vremena da se zaletim 2-3 puta na neko malkice brže trčanje, da otrčim sad u nedelju trku na Adi (7650m), da nakon toga otrčim polumaraton u Osijeku, i odatle da se ozbiljno prihvatim posla i u naredne 4 nedelje doteram noge u pristojno stanje za beogradski maraton. od te tri trke su prve dve upravo pale u vodu uz gromoglasno BUĆ!, a nekako sam u glavi već precrtao i onu treću.

naročito što ovo sad znači da me to stopalo nije prošlo, kako sam verovao do skoro. gledam u dnevnik treninga, bio je 15-ti novembar kada sam ujutru izguglao taj problem kao "metatarsalgia", a danas je 21-vi mart, dakle to se vratilo posle više od 4 meseca i to u još težem obliku!? svašta. bedan osećaj. mislim, preko svih ovih drugih problema, da ću da ostanem i bez tog jedinog utočišta u trčanju i pešačenju, nekako baš nije fer. ali ajde. preživljavali su ljudi i veće probleme.

Nema komentara:

Objavi komentar