pa je došlo krajnje vreme da objasnim par stvari...
dakle početkom marta, nešto mi se dogodilo,
par najbliskijih prijatelja zna šta i hvala im što ćute,
uglavnom život mi se onako poprilično sj***o, da izvinu deca.
i odatle se sve nastavilo nekim čudnim tokom,
a da stvar bude još gora,
nešto kasnije mi se vratila i povreda za koju sam mislio da je postala prošlost.
tako to ide, valjda.
i sad, kako sve povezati u jednu celinu?
pa eto.
pruga.
ta magična linija na karti, koja prolazi kroz kanjon reke Gradac,
preskače je nekoliko puta preko mostova,
u međuvremenu se provlači tunelima kroz brda,
i sve to kroz sasvim netaknutu prirodu (ako izuzmemo samu prugu, naravno)
i izvan svakog nagoveštaja civilizacije.
nema tamo nikoga, i ničega.
samo kamenje, šume, te dve čelične tračnice po kojima idu vozovi,
i pokoja srna, zmija, poneki soko ili zec.
i to je sve.
da, jednom u toku dana tuda prođe neki ludak,
ako ne ja, a onda neki drugi usamljenik koji ne polaže nikakvu nadu da će na putu iz obližnjeg sela uspeti da ikoga autostopira do pijace ili crkve, pa se odluči da se izlomata prugom do ulaska u grad jer je tuda najkraće i najravnije.
i tako...
da pobrojim te detalje koji čine celinu.
1) nakon samo 600m od kuće dolazim u totalnu najtotalniju samoću
nikog, nigde, nikad.
kako god se tog dana osećao, to niko ne može da vidi.
može da se desi da iznenada odlučim da mi se više ne trči.
no problem.
mogu da se šetam prugom do mile volje, nikome neću izgledati smešan.
zamislite scenu kako u hulahopčicama kao neka baletanska pederčina šetam gradskim ulicama.
na pruzi je uvek "smak sveta", ne postoji civilizacija.
uvek sam sâm.
nijedne odluke ni mogućnosti se ne stidim.
nešto najbliže raju, što možeš da zamisliš.
2) trening.
pa dobro, ako sam u takvom fazonu, kao juče ili danas,
prugom može i da se trči.
jeste čupavo kroz tunele, ali nosim lampu.
jeste totalno lomatanje, ali samo dok se ne navikneš.
jednom kad prihvatiš tu činjenicu da trčanje znači neprekidno zadržavanje ravnoteže i beskonačno saplitanje gde je 6 minuta po kilometru "premija", odatle pa nadalje možete sasvim lepo da se družite, pruga i ti.
odnosno, ko trči polumaraton 6'/km, neka to prevede na 8'/km,
shvatili ste poentu.
radi se o krajnje (modernije je reći ekstremno) teškoj podlozi.
u tih 6+6km, recimo, dakle u 12km, ima ukupno oko 2km tunela.
najkraći je valjda 120m a najduži 280m.
obzirom da zbog slabe vidljivosti na nekoliko mesta mora skroz da se zastane, jer se pokušaj trčanja, čak i hodanja, svodi na apsolutnu ludost obzirom da između pragova i onog kamenja negde bude i po pedalj razlike u nivou, može da se računa kako za ta 2km tunela treba nekih 15-ak minuta.
3) koncentracija
ovo je neka kombinacija treninga izdržljivosti i neke, jebemliga, joge?
sva čula su ti izoštrena do krajnjih granica.
postoji tunel u kojem je greškom razmak između poslednja dva ispusta (mesto gde se skloniš ako naiđe voz) nekih 80 metara, a taj kraj tunela direktno izlazi na branu u selu degurić, koja stvara neverovatnu buku i tutnjanje.
pokušajte da zamislite buku od vodopada, koja je jako slična tutnjanju voza, u sred tunela, gde imate 40 metara napred ili nazad do najbližeg skloništa.
(treba biti malko blesav pa da prvo razmišljaš kako da ga uslikaš,
a tek potom gde da se skloniš)
fora je što voz nije auto ili kamion, koji može da ukoči kada te vidi.
voz je isto što i lavina, cunami, vulkan, on jednostavno prođe,
pa sad, pored tebe ili preko tebe, to ne zavisi od njega.
u jednoj ruci baterijska lampa, u drugoj foto-aparat ili telefon,
kačket nabijen do obrva da bi usmerio pogled na 2m ispred,
i sluh izoštren kao žilet, koji u svakom času jednostavno mora da ti kaže sve.
i koliko god puta svuda tuda prošao, znao svaki kamen u svakom tunelu,
kad god čuješ onu tutnjavu iza leđa,
uvek ti krenu žmarci uz kičmu u tom trenutku.
jebiga, grizli je mala maca, ovo čudo ima nekoliko stotina tona.
tojest, lokomotiva ima nekih 150-ak tona,
a jednom kad te ona pregazi sasvim je svejedno da li vuče dva putnička ili 50 teretnih vagona.
4) ono nešto
šta da se lažemo, to jako doprinosi nekom osećaju "kuloće"
svaka cajka može da potrči po adi ili košutnjaku.
ali ajde da vidim ko može da trči po pruzi od valjeva ka moru.
sat vremena ovuda zamori noge i uopšte celo telo, više nego polumaraton.
plus što se i glava totalno iscrpi, od svog tog mentalnog napora.
dođeš kući i narednih 24h si sav isceđen, kao filter vrećica skuvanog čaja.
5) trajanje
ovo je beskonačna video igrica.
svake sekunde po tri puta moraš da paziš gde ćeš da staneš.
kako ćeš da staneš.
svaki korak iznova promeniš, odrediš mu neku novu dužinu.
na pruzi ne postoji automatizam, nema pravila, reda, redosleda.
svaki korak je posebna akcija.
čak i na najgorem trail trčanju to je puno lakše, uhvatiš neki ritam.
na pruzi nema ritma, sve je razbijeno na to korak-po-korak.
i svejedno je da li trčiš pet ili pedeset minuta,
jednostavno sve uvek prođe a da i ne primetiš da je trajalo.
u glavi, naravno, a noge itekako zapamte.
kada nakon 11km po pruzi treba da dotrčim samo 500m do kuće,
svaki korak po trotoarima mi traje kao celih onih 11km.
jer odjednom razmišljaš o tome, koraci postanu realnost.
ko će sad trčati, napraviti još 400 koraka, ajoj, ajme.
pruga, da rezimiram, u mozgu isključi program trčanja.
čak iako trčiš, mozak to ne doživljava kao trčanje, kao trening trčanja.
to je nešto skroz drugo, neka vežba snalaženja, preživljavanja.
tako da, u martu 2014-te, prestao sam da budem trkač, maratonac.
postao sam nešto drugo, bez imena i titule.
jedino ostaje da vidim da li je promena privremena, ili trajna.
Nema komentara:
Objavi komentar