nakon dva meseca sa po milion pretrčanih kilometara, došlo je do neke vrste zasićenja. U KOMBINACIJI sa nekim privatnim problemima, odjednom mi je postalo svejedno da li ću trčati ili sedeti kući i slušati muziku. zatim je usledilo nekoliko dana polu-trčanja polu-pešačenja, a neki kao preokret se dogodio u nedelju kada sam sa društvom otišao na celodnevno planinarenje. jeste da smo vrlo kratko proveli na nadmorskoj iznad 1000m, ali bilo je dovoljno da se vratim među žive. (koji se baš nisu naročito obradovali, heh)
i tada sam nastavio svoju romansu s prugom. treninzi, ako se to tako može nazvati (šta se time trenira?) su izgledali kao 5km trčanja kroz tunele i kroz klisuru reke Gradac, zatim skretanje na neke "kozije staze", pa nakon sat-dva tumaranja povratak trčeći istih onih 5km po pruzi. e sad, ko se šetao tom prugom zna koliko je (ne)moguće tuda trčati, ali eto, uspevao sam. nosio sam JAKU baterijsku lampu (bici model) da bih bio siguran kroz tunele, jer je u trenutku kada čuješ voz koji nailazi najkritičnija ta brzina kojom ćeš da ugledaš i utrčiš u jedno od onih malih "skloništa" koja su raspoređena na svakih 50-ak metara.
kad kažem kozije staze, to im je zvaničan naziv, no te staze su mahom napravile srne, koje sam viđao doslovno svakog od tih 5 dana od nedelje do četvrtka. tako sam u glavi povezao čitav taj lavirint, ukapirao iz kojeg dela sela Kovačice (gore na brdu) se kojom stazom preko koje livade dolazi do kraja te neke nazovi visoravni, i iz koje tačke se može ili ne može kroz kamenjare trnje i šume spustiti na koji tunel ili prugu.
ako još postoji neko tako skandalozno neobavešten da ne zna gde može da pogleda albume slika sa skoro svakog treninga, evo mu ispod link na FB stranicu ovog bloga:
blogoje
naime, ranije sam prugu posmatrao kao nešto skroz zasebno. gore imaš mrežu puteljaka, a dole imaš prugu koja ide preko reke (koja je btw ponornica i većim delom godine suva), i pruga i reka su mi oduvek bile ona druga celina, skroz nevezana za ovo brdo na desnoj obali. postoje TRI kolska puta, od kojih je jedan urastao i praktično je neupotrebljiv, a sva ostala brda su neprohodna za normalan svet. i tako, ta istraživačka akcija je trajala 5 dana, od čega smo prvi put sasvim slučajno zalutali u ta brda, pokušavajući da izbegnemo jedan predugačak tunel (406m). nakon toga sam celim tim krajem prokrstario uzduž i popreko, a čak sam i kroz taj najduži tunel protrčao nekoliko puta.
jedini problem(čić) se pojavio poslednjeg dana, tj tačnije DVA problemčića.
1) mic po mic je toliko otoplilo da sam prvi put trčao u kratkoj opremi, i tek tada primetio koliko su me dugačke helanke štitile prethodnih dana. noge su mi izgrebane kao da me je neko masirao bodljikavom žicom, mašala. usput sam se ogrebao na neko trnje koje mi ne prija alergiji pa se to dodatno iskomplikovalo.
2) tim koji dobija ne treba menjati, jel tako? e zato sam nakon par dana nošenja adidas kanadia patika (i otkidanja 3 krampona na istima) uzeo mizuno gel harrier (valjda se tako piše, mrzi me da silazim niz stepenice, a mrzi me i da googlam) pa se ispostavilo da su dosta tanje ispod prednjeg dela stopala, i solidno sam se nažuljao, skroz sam na granici da ćopam koliko sam nabio taj metatarzalni deo. još jednom mašala.
i sad, trebalo je nečim popuniti dva dana od kraja tog explorer-izma, a popunio sam ih - ničim. juče sam se lepo odmarao, uživao, sunčao, i čekao danas. a danas takođe ne radim ništa :-) tačnije, za sada ne radim ništa, a evo dolazi trenutak kada ću odlučiti da li ću danas otići na nešto slično, ili na neko "normalno" trčanje. u nekoj prethodnoj godini bih bez razmišljanja na ovih +20 seo na biciklu, ali sad mi se to nekako neće. tj imam određene razloge, ali nisu za blog.
i sutra opet na planinarenje s društvom, jedva čekam!
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
usput sam tako ovih dana razmišljao, koliko je iskreno ono kada ljudi kažu da idu na neku trku, recimo maraton, "zbog druženja". ipak, vozim auto 2.5 sata do, recimo, novog sada, pa prijavljivanje, zagrevanje, trka, proglašenje, tuširanje, 2.5 sata nazad... zaista, ako uspem da namaknem JEDAN SAT druženja između svega toga, to je super. a pazi ovo, ideš po planini 6, 8, 10 sati, svo vreme u prirodi, u društvu koje si sam odabrao, pričate, smejete se, uživate. to ja zovem "druženje". nema nikakve veze sa trkama, čak naprotiv. i kome god je do druženja (u prevodu - do drugih ljudi), ja mu preporučujem ovako nešto. kome je do tamo nekih medaljica, tih okruglastih komadića drveta stakla plastike i raznih legurica, preporučujem mu trke. danas ionako medalje dele za sve i svašta, još malo će ih davati na izlasku iz gradskog busa, na kraju svake školske nedelje, za posetu zoo vrtu, za pročitanu knjigu, ceo svet se nekako "medaljizovao". a za ono za šta su se nekad davale medalje, e sad se daju pehari. pobediš trku građana od 2km na festivalu kuvanja sekelj gulaša i odmah dobiješ pehar ko vrata. jebote. a otišao si tamo zbog druženja, ma kako da ne. realno, jedino sam se u životu "nadružio" za vreme zajedničkih treninga, i za vreme svega ostalog što nije takmičenje. više sam se družio s majstorima dok su mesec dana menjali krov na staroj kući, nego što sam se za vreme zadnjih 10 godina otkako trčim maratone družio bilo s kim iz kompletne trkačke populacije. tako da ako vam je ZAISTA do druženja, i/ili ako vam druženje nedostaje, moj savet vam je da ne traćite vikende na trke. nađite nešto lepše.
Nema komentara:
Objavi komentar