nakon onih 5 koje sam zapamtio kao "najnajnaj" ploče (napomena, U TOM ODREĐENOM TRENUTKU, kad sam uopšte počeo da skupljam ploče umesto da razmenjujem kasete i slušam radio), a radi se o ovim albumima
deep purple - machine head (1972)
whitesnake - ready and willing (1980)
scorpions - lovedrive (1979)
van halen - II (1979)
ac/dc - back in black (1980)
ovih dana sam u glavi proširivao spisak, pokušavajući da se što detaljnije moguće vratim u te dane mladosti. sad ceo ovaj blog zvuči kao da treba da riknem pa pišem neki muzički testament.
jako malo je ploča koje sam tako strastveno slušao "na repeat" danima i nedeljama, sve dok ne bih upamtio svaku notu. ali bilo je puno onih koje su me "dojmile", verovatno svaka iz nekog drugog razloga. prvo ove rokerske, klasične:
bad company - bad company (1974)
taste - on the boards (1970)
blue oyster cult - some enchanted evening (1978)
gillan - mr. universe (1979)
Ritchie Blackmore's Rainbow (1975)
do ploča sam dolazio čudnim kanalima, a bio sam ograničen i domaćim izdavačima jer nije sve stizalo u prodavnice redosledom kojim je trebalo. srećom sam bio u odličnim odnosima sa prodavcem u lokalnom jugotonu, pa mi je nekoliko puta čak ponudio na nešto uzmem i vratim ako mi se ne sviđa. takođe, imao sam već tada neki stav o tome šta mi se sviđa a šta ne, iako to nisam umeo niti sada umem da objasnim.
recimo uopšte nisam voleo grupu the who. drug iz ulaza pored ih je obožavao, skupljao njihove ploče, a ja gotovo da nisam znao nijednu njihovu stvar. tek puno godina kasnije, decenija čak, shvatio sam da i nisu baš toliko loši. ali ta fama o ludom bubnjaru koji razlupa sve na kraju koncerta, bila mi je antipatična. poput ovoga sada kada ne možemo da otrčimo nijednu trku kao ljudi, a da oko nas neko ne napravi cirkus. sve se svodi na to da bude "ludilooooooo", ljudima je veoma oslabljeno njihovo Ja i stalno misle da moraju da naprave "nešto", da bi tako bili "neko", a u protivnom se osećaju kao Niko. baš jadno. jednako tako sam se gadio na alisa kupera i grupu kiss, BIG fujjj!
dalje, postojale su i ploče koje nisu bile "rokačina" a koje sam puno voleo. mislim, ko ih nije voleo verovatno nije ni muziku voleo, radi se naravno o stenama-temeljcima rok muzike i jedino je pitanje kad praviš listu GDE ćeš da ih metneš, a ne DA LI ćeš.
pink floyd - wish you were here
eric clapton - e.c. was here (1975)
dire straits - communique, brothers in arms...
ovaj uživo od kleptona, ja mislim da još uvek znam svaki ton svakog sola, koliko mi je ta ploča duboko ušla u dnk. i onaj božanstveni glas Yvonne Elliman, kasnije sam zbog nje nabavio i rok operu isus hrist superstar oduševljen činjenicom da ću nju i jana gilana čuti na istoj ploči. dalje, mnoge grupe sam upoznao preko kompilacija (srećom! jer od čega bih sve to kupio???) jer redovni albumi nisu ni stizali kod nas.
queen - live
wishbone ash - live
allman brothers band - Wipe the Windows, Check the Oil, Dollar Gas (1972-75)
jefferson airplane - best of
cream - best of
little feat - waiting for columbus
lynyrd skynyrd - gold and platinum
recimo lynyrd skynyrd, imao sam od njih street survivors, ali se ne sećam da li pre ili posle ove kompilacije. za little feat nisam bio ni čuo, verovatno sam ga kupio (dupli album uživo) na preporuku onog tipa iz jugotona. bio sam oduševljen činjenicom da mi se svidela cela ploča, a ne pesma ovde pesma onde. cream, dobro, sad više nemam pojma kako je to s njima išlo.
negde u to vreme, obzirom da u društvu baš i nisam imao s kim da pričam o rock muzici, kupio sam onu čuvenu rock enciklopediju, i odatle nastavio istraživanje. "vidiš, ovaj je svirao ovde, pa onde, pa sa onim iz one grupe napravio novu grupu, wow", tako sam dolazio do raznoraznih spektakularnih otkrića.
mada je bilo i nesporazuma između te enciklopedije i mene, tipa naručim iz engleske neku štatijaznam famoznu ploču pa mi se uopšte ne dopadne. da, wishbone ash su mi isto bili novost, sećam se da sam imao kasetu "argus" sa onim konjanikom, vitezom, šta li je. bile su smešne i te kasete, sećam se da sam maltene do izlizanja vrteo physical graphiti od cepelina, naravno bile su dve kasete jer je bio dupli album a ti "kasniji cepelini" su mi se puno više svideli od onih sa prvih albuma. nerviralo me je što plant onoliko vrišti i mora da upropasti svaki blues.
eh da, i kvin. oni su za mene oduvek bili neki pičkast bend, valjda zbog boemske rapsodije. i kad sam uzeo ovaj dupli uživo, sećam se da sam se zapanjio kad sam čuo tie your mother down, i sheer heart attack, pomislio sam vauuu jebote pa jel to sve onaj isti bend, šta im bi? kasnije sam se opet u njih razočarao kada su napravili onu rep-disko stvar "another one bites the dust", to sam pola godine slušao u disku i stalno se pitao šta će ta glupost na kraju večeri kad je "rock block" a uopšte nisam prepoznao vokal. kad sam na kraju ukapirao da je to queen, mom užasu nije bilo kraja.
recimo sećam se da sam (svaki put govorim o tom Trenutku "nabavka nove ploče", i sledećih nekoliko dana) kada sam nabavio i ove sledeće stvarčice. i sve sam vrteo dok mi ne dosadi, nešto brže nešto sporije, ali pamtim ih po jačini (napisah "po intenzitetu" pa rekohh čekaj bre znam ja i srpski) tog prvog utiska.
motorhead - ace of spades
nazareth - razamanaz
csny - deja vu
rolling stones - exile on main street
soft machine - triple echo (3 LP)
sa stonsima sam se nekako prekasno sreo. jednostavno su mi bili previše rano u rock muzici, nešto na pola između elvisa i čak berija i litl ričarda (sve stvari od kojih mi se povraćalo i tada, a ni sada nije ništa bolja situacija, i kad sam u jednom intervjuu pročitao da je gilan kao naj album naveo neki havaji-nešto od elvisa, smučio mi se i gilan, ahahaha) i ovih modernih (tada) bendova tipa dip parpl. ustvari je ceo taj trenutak bio "postoje dip parpl, i ostali". na motorhed sam se palio ali kratko, kad tad shvatiš da se kvalitet ipak ne meri samo decibelima, a nekako paralelno sa njima sam kupio i svoj prvi album od majlsa dejvisa "workin and steamin" i počeo da razmišljam o muzici na raznoraznije načine.
sve što sam napisao za stonse, naravno važi i za animalse i beatles, od kojih je prvo što sam uspeo da svarim bio "beli album". mada mi je makartni bio nekako antipatičan, ali ajde, kao, u jednoj pesmi je klepton svirao gitaru i šta ćeš, moraš da kupiš dupli album samo zbog toga.
who, yes, genesis, thin lizzy, black sabbath, bowie...
to su sve stvari koje me nisu zanimale. kad mi kažu kako idu kod nekog druga da slušaju genesis, on kao ima neke zvučnike do bola velike, trese se kuća, meni je to bilo bljak. mislim kupiš nove zvučnike i pustiš genesis, jadan dečko.
blek sabat isto, onaj ozijev vokal žene na ivici nervnog sloma, ko normalan to može da sluša? ajd jedna dve stvari, čisto reda radi, paranoid i tako to, ali ništa više od toga. bouvi mi je bio i ostao neki nedorečeni pederčić, nikad mi se od njega ništa nije ono BAŠ svidelo, eventualno ona plutajuća stvar "we could be heroes, just for one day", valjda zbog tih reči/poruke u refrenu, ali kad pogledaš ostatak teksta vidiš da ga je napisao totalni retard.
da, padao sam na woodstock i ceo taj album, mislim da sam onaj "goin home" od alvin lee-ja znao napamet, iako je stvar najobičnijih deset minuta drnde-drnde, ali ajde, tada sam i ja bio jedno veliko Drnde (kao karakterna osobina, inače sam bio Malo Drnde jer verovatno nisam imao ni 50 kila) pa sam imao pravo da mi se takve stvari sviđaju. da nije bilo tog vudstoka ne bi smo ni čuli za mnoge stvari, mada realno, dobar deo tih izvođača je i završio na jednoj pesmi. mislim ko normalan je ikada kupio neki album od kantri džo end d fiš?
ali sam zato tu čuo za canned heat i odmah naručio dupli album sa john lee hookerom, mada me je to što sam dobio blago razočaralo, nezgodno je kad unapred previše očekuješ.
zanimljivo je i kako su me odbijale ove neke grupe koje su mi izgledale preterano narkomanske. recimo ni dorse nisam obožavao. jedino roadhouse blues, to kad puste u disku svi smo skakali, ali nešto preko toga, nemam pojma. jebeš pesmu koja bolje zvuči kad je otpeva bili ajdol, mislim stvarno...
takođe i grateful dead, kako da počneš da slušaš grupu koja ima 200 ploča i 500 butlega, zdravije je da se uopšte ne upuštaš u to. tada nisam znao da oni uvek sviraju jedne iste pesme i da je prvi-s-reda butleg sasvim dovoljan. kad sam u tom fazonu, pustim nešto uživo od njih i to je to, super glazbica. šteta što postoji internet jer sam kasnije nakrkao jedno 7 GB materijala od njih i džeri garsije solo, a sad mi žao da to poništim. ne toliko zbog muzike jer rekoh da je to sve jedno isto, nego zbog mog truda da sve to sakupim...
jedan od filmova koji mi je proširio vidike je bio poslednji valcer. sećam se da sam se oduševio nečim što do tada baš i nisam slušao, a odmah sam prepoznao da je to odlična muzika. verovatno je onaj album deja vu sa jednog od gornjih spiskova došao nakon tog filma/koncerta, a naravno da sam odmah pohitao da kupim i trostruki album sa kompletnom muzikom iz filma.
steely dan - aja, gaucho
traffic - mr. fantasy
tada sam počeo da slušam i muziku uz koju ne mora neminovno da se skače do plafona, mada sam se naravno gotovo uvek vraćao hard rocku. nakon što nisam iscrpeo ni 1/10 od svega raspoloživog već sam odlepršao dalje, nekako mi je bilo zanimljivije da kupim ploču koju niko nije čuo, nego da stalno nešto nadoknađujem i vraćam onoj enciklopediji neke dugove.
karthago - live at the roxy
paice ashton lord - malice in wonderland
spirit - (2 LP, I & III)
stray - suicide
colosseum - live
doobie brothers - what were once vices, are now habits
birth control - live (2LP)
to su recimo ploče koje sam voleo gotovo isto kao i sve one ranije pobrojane, a koje nisu tako popularne. naročito grupa stray, u kojoj je kao teški rocker sa masnom kosom do pojasa počeo steve gadd, kasnije jedan od najboljih studijskih jazz bubnjara na svetu.
od domaće muzike ne mogu bog zna čega da se setim, jer je u odnosu na inostranu ponudu gotovo sve domaće izgledalo kao neki jeftini pop-ić. sećam se prvog albuma grupe tajm, to jest imao sam kasetu, u onom odvratnom omotu boje ratluka. to mi je bilo sasvim ok, čak i kao klincu. da, i drugi način je bio posebno kul, u to vreme. i pop mašina, naravno. malo kasnije, išlo se na koncerte skloništa samo da bi se čula devojka broj 8, a nešto se baš i ne sećam da sam tako ginuo za ostalim stvarima. ovo je nekako bilo najrokerskije, po tome sam ih zapamtio na prvu loptu. u to vreme me je nerviralo ono recitovanje, ili pevaj ili idi drži književno veče u nekoj biblioteci, mani me tih kombinacija kad imam ovolicno godina.
i tu negde se završava priča o rock-u. kasnije sam slušao sve i svašta, u vojsci sam godinu dana hteo ne hteo morao da slušam hej moja dušice, dodirni mi kolena, a to neminovno ostavi trajne posledice na mozak. osećao sam se kao džek nikolson u letu iznad kukavičjeg gnezda kad ga rokaju elektrošokovima. kasnije sam čak u jednom trenutku rekao da postoji neka stvar od zane koja "i nije toliko loša" pa su mi pipali čelo da vide da možda nemam temperaturu. a i dan danas se povremeno s nekim posvađam pokušavajući da ga ubedim da oni malo tvrđi albumi od osvajača mogu da se svrstaju u hard rock. to su sve garantovano posledice pipkanja onog kolena u vojsci, nešto kao kad su adam i eva probali jabuku sa zabranjenog drveta. jbg.
Nema komentara:
Objavi komentar