srijeda, 7. ožujka 2012.

auto ima 5 brzina, bicikla 15-ak, a čovek?

prekjuče mi se na bicikli dogodilo nešto što me je potsetilo na određena stanja i razmišljanja iz prethodnih godina. naime, kada sam tzv "u formi", onda mi ništa nije teško, pa čak i umoran i premoren izvučem pristojan trening. nekako mi je istovremeno i teško zato što sam umoran (takvim danima) a istovremeno mogu da "odradim" puno više od očekivanja obzirom na zamor ili dodatne nepovoljne okolnosti (zima/vrućina/prejak vetar). u takvim danima se dogodi da od kuće krenem sa teškim nogama, i da to kasnije polako postaje podnošljivije, pa još bolje, da bi do kraja treninga sve bilo kao da sam pošao na vožnju relativno odmoran. to je bilo dok sam samo vozio biciklu.

i zatim, kada sam počeo da trčim, nije bilo govora da bih mogao umoran. svaki put sam morao da se odmorim od prethodnog trčanja, da bih krenuo na sledeće, tako sam funkcionisao. pa se i to malo po malo menjalo, pa sam se odlučivao na novo trčanje polu-odmora, polu-umoran, skoro-skroz-umoran, i tako dalje, sve dok jednog dana nisam mrtav umoran pošao na dugačko trčanje od 3 sata, i shvatio da mi se događa ono što sam mislio da je na trčanju nemoguće. slično iskustvu iz biciklizma, porvih pola sata sam se jedva pokretao i razmišljao na koliko da skratim trčanje, na pola ili na trećinu. no noge su se polako navikavale na taj rad, desetine minuta su tekle, ja sam zaboravio na skraćenje staze i nastavio do kraja, završivši nekom neverovatnom progresijom u poslednjih pola sata. tada sam pomislio - vidi, vidi, čak je nakon nekoliko godina treniranja i na trčanju moguće krenuti umoran a vratiti se odmoran, i to sa najdužeg treninga?

i toga sam se setio pre 2 dana, kada sam imao nešto manje vremena za biciklu pa sam požurio na kraću jurnjavu, a istovremeno u danu nakon dugačke vožnje, i uopšte nakon nekoliko dana jurnjave na bicikli. isto tako sam krenuo neodlučno i sa teškim nogama, razapet između umora i želje da pređem što više kilometara za što manje vremena. na kraju je ispao odličan tempo-trening, a u drugoj polovini (tj u povratku jer sam išao do jednog grada 30-ak km udaljenog, i istim putem nazad preko maleckog brdašca od par kilometara) sam se odlično osećao, vozio puno teže prenose nego u odlasku, i uopšte su mi noge bile u puno boljem stanju. tako sam se setio i tog osećaja koji se prvo pojavio baš na bicikli, a kasnije se klonirao i na trčanju.

jednom je kolega mat ficdžerald pisao podugačak esej o tome kako prilikom svakog tempa (tempo kao vrsta treninga, odnosno oznaka intenziteta) organizam samo-odabira idealan napor, koji je nekakva zlatna sredina između 1) najbržeg vremena da se dođe do cilja, i 2) najmanje štete koju organizam pretrpi na tom putu. tada smo se nakon tog članka dugo dopisivali i razmenjivali ideje, jer sam ja toj temi godinama posvećivao sate razmišljanja na svojim blogovima, i došao do mnogih zaključaka sličnin onima koje je i on izveo.

a tako mi se po paroli "snađi se" ove godine nastavlja trčanje, i sada objašnjavam onu zabunu od juče na fejsbuku "jeste tempo, nije tempo, nije lagano, ili nije polulagano". naime kad god nemam plan treninga (a retko sam ga imao) ja sam uglavnom istrčavao iz kuće u nepoznato (dugo vremena mi je podnaslov bloga bio naziv pesme od Osvajača "lutati je najbolje što znam") i određivao ad hoc dnevne zadatke svojim nogama. događalo se i da imam unapred ideju da li će to biti 21km tempa, brdsko trčanje sa elementima krvničkog fartleka, a znao sam i da po unapred pripremljenom planu uzmem najlakše patike i odem baš na recimo 5x2km jurnjave. no da se držim teme, kada tako krenem "u nepoznato", onda je to pretpostavljalo "par sati, umerenog ritma" i to je znalo da varira od recimo 1h40 pa do 2h30, i tu je bilo svakakvih terena i podloga. a intenzitet je ipak varirao, od laganog preko srednjeg do čak jakog tempa kad primetim da su mi noge "podivljale".

ono što je tada bilo drukčije, bilo je da sam MOGAO DA BIRAM intenzitet, a sada ne mogu. jer zbog problema u kuku i loži uvek "gađam" najjači ritam pri kojem me ništa ne boli, i oprezno se povučem kad god osetim da bi mi neka malo veća brzina pogoršala problem. tako se desilo i juče, pošao sam na trčanje od oko 1h50', računajući da će mi toliko trebati za nekih 20-21km laganog trčanja nakon svih onih dna na bicikli. no noge su same "odabrale" nešto veću brzinu, a ja sam zadovoljan pretrčao planiranih 21km i vratio se kući 10 minuta ranije od očekivanog. osim par kilometara gde sam svesno "popustio" u ritmu, ostatak napokon nije izgledao kao trčkaranje, nego kao sasvim normalno trčanje. sporo, ali ipak trčanje, osećaj je da se svo vreme nešto "radi" nogama, a ne da se bez ikakvog ulaganje energije samo premeštam sa jedne petne kosti na drugu :-) znao sam ranije i da se šalim za taj intenzitet, pa sam govorio kako uopšte ni ne koristim mišiće, nego "trčim na kostima" kao da je neko poterao na jogging onaj skelet iz laboratorije za biologiju u srednjoj školi.

ostaje pitanje koliki li bi mi bio maksimalan ritam na 21km, da me ništa ne boli, da nemam nijedan problem. zimus sam uglavnom pešačio, i ponekad trčkarao nizbrdo u zadnjih pola sata, nakon što poslednji put uspuzim na neko brdo iznad grada. biciklu nisam vozio, trenažer samo jednom. mislio sam da sam "u dupetu" od forme, no nakon samo par dana na bicikli sam primetio da sam vrlo (ali VRLO) blizu onim brzinama koje sam prošlog leta smatrao za odlične. imajući u vidu da je to silno pešačenje i trčkaranje puno bliže trčanju nego biciklizmu, bilo bi logično da bih nakon nekog kraćeg vremena "prâvih treninga" trebao da se nađem u pristojnoj formi i za trčanje, zvuči mi logično. no na žalost neću to tek tako moći da proverim, nego ću pratiti stanje kuka i lože i postepeno slediti taj osećaj u nogama, pa ako me sledeći put iznenade još jednom "brzinom više", tim bolje, a ako se nakon koraka napred vrate i korak nazad, pa bože moj, imam biciklu, a to famozno proleće (kada mogu da je više vozim) sam evo napokon dočekao.

još jedan pomak u odnosu na dosadašnja iskustva je bio taj umor-premor. na sve ono ranije napisano, došla je nova nijansa umora, jer trčati bilo kako i bilo kuda, nakon 4 sata planinarenja kroz dubok sneg, e to je skroz poseban osećaj :-) i sutra krenuti na trčanje od samo sat vremena, na takvim nogama, i to je sasvim specijalan zamor. često sam pomislio - pa sve ono što sam ranijih godina kukao, te umoran te premoren, te trte-mrte, pa to nije ništa u odnosu na ovo. bilo je dana kada je već postajalo hladno na brdima, meni su noge bile skroz mokre, a imao sam još 8-9 km do kuće pa osim trčkaranja nije bilo ni drugog izbora osim da promrznem i razbolim se. noge u komi od tog silnog prćenja snega i šlajfovanja na strmim usponima, i kada počnem da trčim prema kući, bez obzira što je veći deo puta spust, imao sam osećaj da doslovno sa svakim korakom noge žele da prohodaju, i da to tako traje nekoliko hiljada koraka. svaki put kažu stani, dosta, ne možemo više. tada sam mislio, pa čoveče, poslednji kilometri maratona su u odnosu na ovo mala beba, ako je ponekad korak i kraći za par cm, nikada me ništa nije ovoliko bolelo, nije mi svaki pokret zahtevao da ga cedim iz sebe atom po atom, i tako unedogled. posle takvih dana, prosto mi se dodatno pomerila ta granica kada je čovek dovoljno umoran da mu se više ne trči. trčao sam par puta i po železničkoj pruzi (!), i kroz bljuzgu, blato, po ledu, kroz dubok sneg, baš kroz svašta moguće i nemoguće.

tako sam i juče ujutru požurio da otrčim što više u tih 1h50-ak koliko sam imao fore pre posla, ne razmišljajući previše o tome šta je bilo prethodnih dana. definitivno nije bio (kao što nije ni danas) jedan od onih dana, kada se probudim sav usporen, trom, polumrtav, i kad kažem sebi "sve su šanse da će mi ovo biti dan odmora, pa došao po planu ili van plana, jednostavno ne osećam da bih išta mogao danas da uradim a da ne nanesem neku štetu svojem imunitetu, mišićima, tetivama, i ostalim sporednim organima" :-) pa sad, šta je juče ispalo, ispalo je, da li je bio tempo, ili nije, ko će ga znati, jer ne znam koliki mi je maksimum. ako mogu da trčim 16km/h, onda tih 12.5 km/h sigurno nisu nikakva mazačina, a ako sam u formi za 13 km/h onda je ovo bio jak tempo :-)

idem li na dalek put, ko to može znati?
samo neki šofer ljut što me prstom prati...

Nema komentara:

Objavi komentar