petak, 2. ožujka 2012.

februar, možda ne

možemo reći i da je danas 31. februar?

našao sam zanimljiv izraz "Leapling", za one koji su rođeni 29 februara
naravno "leap" je preskok, a u engleskom svaka 4-ta godina nije prestupna nego preskočna
dakle taj izraz bi kod nas bio nešto poput "čedo preskoka" ako ćemo da pozajmimo ideju od balaševića (čedo proseka), odnosno ako ćemo da se inspirišemo imenom Skočko (po igri iz nacionalnog tv kviza), ovo bi bio Preskočko :-)

blog sam hteo da nastavim štiklirajući jednu po jednu od onih "teza" od pre par dana, no naišlo mi je nešto novo. pre par dana smo na keju (polu-uređeni travnato-zemljani deo obale reke, između malog korita i nasipa) sreli jednog tipa, čiju sliku neću staviti ovde nego na FB, kasnije u toku dana kad poskidam slike iz telefona. e taj tip je pre par godina imao nadimak Moj Projekt. a projekt je bio u tome da sam ga sretao skoro svakodnevno kako puhće po keju napred-nazad, a autonomija trčanja mu je oko kilometar, pa tako svaki čas zastaje da se "izduvava". uvek u istoj trenerci (dole) i istom šuškavcu (gore), i zimi po snegu i leti po žarkom suncu. i jednom rekoh ja njemu u prolasku (što bi reko Radovan III "u mimohodu") zdravo, on me pogleda po Lolinoj definiciji "volovski tupo", i prođe dalje. zaintrigiran takvom reakcijom, počnem ja da mu se sve srdačnije obraćam :-) sledeći put je bilo nešto u smislu "duva vetar, biće lakše kad okrenemo" no taj pogled je bio sve tuplji i tuplji, a da je ikad išta rekao - nikad! i kažem ja Loli, ima jedan tip, postao je moj ovogodišnji projekt, a po tome je dobio i ime - Moj Projekt. i tako sam se ja njemu ljubazno javljao pola godine, nije baš da smo se previše često sretali ali otprilike nekih 15-20 puta za to vreme. i nijednom nije ništa rekao, svaki put me samo pogleda i prođe dalje. na šta li ja njemu ličim dok trčim, pitam se i ne nalazim odgovor. i nakon što ga neko vreme nisam sretao, kažem Loli - znaš šta, mislim da ću da završim eksperiment sa Mojim Projektom, sa zaključkom da se najverovatnije radi o gluvonemom čoveku... čak sam možda tokom ove cele godine ogrešio dušu misleći da je glup, tup, čudan, autističan, introvertan, mada ove poslednje osobine obično ne idu uz nekog takvog, građenog kao pit-bulčić. šta bi se taj plašio da otpozdravi komarcu u gaćama, da ne kažem - meni? kad pre par dana, eto ti ga opet Moj Bivši Projekt puf-puf-puf protrupta kejom, i nakon samo par stotina metara naravno zastade da se nešto presamićuje i oporavlja od tog samokažnjavanja. 

od najkonstantnijih joggera imamo još dvoje u gradu. jednu curicu tanku kao slani štapić koja istrči negde na sred keja u gradu, otrči travom do parka Pećina i vrati se nazad, a par puta sam je viđao i ujutru i popodne. trči možda nekih 15-ak minuta, jako sporo, jako lenjim usporenim koracima, a kad je hladno trčala je i sa rukama u džepovima, i obavezno nosi slušalice.

treći (i poslednji) od tih joggera koje iole redovno srećem "hefta" krugove po Pećini. pešačkom stazom od 1270m vrti do iznemoglosti, a nekad malo i skrati krug na oko kilometar jednom jako strmom prečicom kuda ja nikada ne trčim jer sam navikao da trčim u takvom smeru da bi mi ta prečica bila nizbrdo a nakon nje bih morao pod uglom od samo 30 stepeni da zalomim levo-unazad što je gotovo nemoguće ako je vlažno i prašnjavo, a bogme bilo bi teško i po idealnoj podlozi. tog tipa ređe viđam da deluje odmoran, tada onako "maže", a uglavnom sam ga viđao skroz iscrpljenog kako se uopšte ne odiže od zemlje nego ide nekakvom tehnikom na pola između brzog hodanja i jogginga, uvek sa jako spuštenim rukama, laktovi gotovo ispravljeni + vrlo mali hod u ramenu. taj ide i po kiši i po vrućini, svaki dan, kao da je u pitanju neka opklada sa životom. mislim da njega nemam uslikanog, a jednom sam slikao onu klinku, mogao bih možda i to da pokušam da pronađem mada će biti težak zadatak.

eto tako mi se namestila tema Lokalni Džogeri, slučajno. šteta što ne živim u nekom većem gradu, bio bi mi dovoljan samo jedan dan na beogradskoj Adi, na zagrebačkom Nasipu ili u Maksimiru, da se napunim analizama i utiscima za čitavu knjigu a ne za jedan blogić.

Nema komentara:

Objavi komentar