raznorazna (ma)tematika

Često čujem kako se neko žali da mu teško pada "povratak kući" nakon neke trke, putovanja, letovanja... Sećam se onih godina kada smo išli na duuuuugačke pripreme, zimi na more. I uvek sam nakon toga bio nekako slično uzbuđen kad se vratim kući, kao što sam i kad stignem na more. Tipa zanima me koliko ću brzo sad voziti (tada se radilo samo o bicikli) "onom stazom", i kako će to izgledati nakon što je nisam video par meseci. Praktično je svaki Put (asfalt) bio neki drug, kojeg vidim nakon dugo vremena. Pa mu se valjda zbog toga obradujem, nemam pojma. 

Meni lično nije bilo naročito fantastično ni na moru, pa mi je povratak kući došao kao olakšanje. Jer smo otišli u zadnji čas, a obzirom da nas je bilo troje, i da smo znali da ta Treća kad krene na trku svaki put ponese toliko stvari kao da se zauvek preseljava, onda nismo poneli bicikle. A u brzini nisam poneo ni laptop, ni onaj mali što ga ja zovem laptopičić, tako da mi je već prvog dana posle maratona postalo dosadno. Dve šetnje po dva sata, ok, ali ostatak dana sve nešto blenem i nemam šta da radim. Mogao sam da pišem blog, a da sam imao biciklu umesto samo patika, mogao bih da se vozikam puno duže od ona dva sata u cugu. 

E posle kad sam stigao kući, tu se vraćamo na početak ovog škrabanja, i na to ponovno sretanje sa stazama, predelima, raznim prijateljima u obliku brda prevoja pravaca i krivina. Gle pojavila mi se prva seda, mala i tanka, štrči negde sa uveta. Mislim ko je još farbao uši u narandžasto, nema šanse. Nema veze, drži se tematike. To je bio onaj unutrašnji glas. To jest ne jedan, nego najglasniji iz gomile. I tako, znajući da je maraton ipak maraton, pa ma koliko delovalo da si se brzo oporavio, juče rekoh da ne moram da trčim. Čudna mi čuda. Ionako sam morao nešto da proverim, biciklom, da vidim da li je sve tamo gde je bilo pre 8-9 dana. Ustvari evo o čemu se radi. 

Gore na brdu pored jedne česme živi ta kujica koju hranimo već sezonu i po, i koja sada ima 2 ćerke. I tu se povremeno priključi još neki džukac, i po pravilu su svi poludivlji i ne možeš ni da im priđeš ni da ih pohvataš. I kad smo se vraćali autom s mora, ne videsmo niti jedno od njih, i eto, taman se namestilo da prvi dan po povratku kući bude bici vožnja. 

Dan nakon toga, tj danas, konačno je svanuo taj Dan Prvog PostMaratonskog Trčanja. Obzirom da sam juče odvozao Jak Tempo i da mi je baš prijao, jutros sam bio onako :-/ , rekoh daj baš da vidim koliko sam smlatio noge tom divljom vožnjom. I da vidiš čuda, ništa strašno. Otrčao sam jedan krug od 14km, sa 120m uspona, za okruglo 1h. Ako mislite da 120m uspona "nije ništa strašno", računajte da tri ovakva kruga čine Maraton, koji bi imao 360m uspona, što znači da bi imao 60% od svih uspona Plitvičkog maratona. Dakle uzmete svoje vreme na ravnom maratonu, oduzmete ga od vremena na Plitvicama, i od te razlike izračunate 60 posto. Eto. Eventualno taj dobijeni iznos u minutima podelite na 3 dela pa vidite koliko je ovaj moj krug sporiji od ravnih 14km. 

Sad ja znam da je Onaj, što u Slagalici u proseku namakne 157 poena, sve ovo odmah ukapirao, ali znam i da je većina koji ovo čitaju ladno preletela očima preko ovog dela sa previše matematike i sad čeka neku anegdotu za kraj. Sveti Luka, sneg do kuka. Malo morgen ove godine. Uglavnom kao što rekoh, nisam stigao da pišem blog o maratonu, što je možda i bolje. Nekad čoveka uvati onaj aNdrenalin pa se nalupa koječega. Verovatno bih bio previše euforičan, pa bih posle to brisao jer bi me bilo sramota što sam se toliko da izvinete kurčio. 

Na primer. To što sam stigao malkice ispred Neše Milenkovića, to je bilo sasvim slučajno jer je dečko imao problema sa stomakom pa ga praktično nisam ni stizao, nego sam ga odmah stigao, u trenutku kad je iz žbunja iskočio nazad na asfalt. To što sam stigao Kseniju koja me je proletos na Adi odrala za minut na samo 7 kilometara, to je bilo zato što nije htela da me sluša i da krene lakše po onoj enormnoj vlazi i kasnije vrućini. Inače je mogla da istrči bar 5 minuta bolje. I to što sam u cilju imao skoro isto vreme kao Zdravko u NS dve nedelje ranije, ni to ne znači ništa jer njemu ove godine nešto baš i ne ide, pa mi nije nikakvo sad tu neko zadovoljstvo da se kao bajagi jurim sa poluživim čovekom. Jedino moram da napomenem da je njega u NS celim tokom trke pratila Dragana, e to je bitan momenat. Jer da je mene u Podgorici pratila Lola, išao bih bar minut-dva brže, a dobro, tek Dragana da me je pratila, glat bih išao pet minuta brže. Tako vam je to u životu, manje više, hihihii. 

Nego bio mi je zanimljiv onaj rus, Kot. Krenuli smo zajedno, pa je malo otišao, pa sam ga stigao čisto da ne trčim sâm, pa smo tako rame uz rame išli nekih desetak kilometara i pokušavali da se sporazumemo. Zanimljivo je da je u grupi ispred trčala njegova sestra, koja "ima lični 3h12 ali su joj treninzi dobro išli pa je odlučila da malo maže". Ja ga malo onako belo pogledah ali nisam ništa hteo da prokomentarišem. Dosta je bila rastegnuta ta grupa ispred, i vrlo tipična za današnje maratone. To vam je znate GG, garmin grupa, iliti po srpski golo govno. Desetak ljudi sa deset garmina, i svi non-stop pilje u te napravice i svi pokušavaju da istrče maraton ispod tri sata. I svaki čas neko od njih izgovori onu mantru "to je taj ritam!". Ma da. Tako su oni svi trčali sa idejom da provuku Pocu za 1h28, pa uz malo rezerve za ne daj bože da se uteturaju u cilj negde oko 1:59:30. E od svih njih uspeo je samo jedan, sestra je odustala, a ostali su se isporaspadali kao oni kosturi po preriji. Samo se vi držite svojih garmina i svojih snova, oni će vas dovesti do cilja. Ali u vozilu Hitne, ne u patikama. 

I gde sam ono stao. Da, rus. Reče on u nekom trenutku "ovo je tempo za tri-nulj-nulj" i totalno mi sjeba koncepciju. Ja sam se nadao da je ovo malo brže, jes da sam ono nešto kao fušerio, vozio se u nekom ritmu koji zovem "tempo rastrčavanje", ali jbg, ipak sam se nadao da je ovo tempo za 2h58, recimo. One oznake pored puta možeš da okačiš mačku o rep, a ja sam pametnjaković jutros menjao bateriju u Polaru pre nego što sam skinuo podatke tako da više nemam taj fajl. Uglavnom znam da sam svo vreme držao isti ritam, a da su mi prolasci na svakih 5km frljali od 20 do 22 minuta što je previše i za najdrvenijeg početnika, tako da nema nikakve šanse da sam jedan Ja toliko fartlekovao. 

Bilo mi je zaista zanimljivo da se s njim uporedim, s Kot-om. A evo zašto. Ja sam na Tari pobedio trku na 58km, a on je bio drugi na 105km i to tako što je pred kraj prošao pored Ukija kao vetar i u završnici mu odmakao minut po svakom kilometru! I rekoh, ajde, maraton, trka na 3 sata, to ipak liči na trku od 6 sati i 13 sati, mislim, nisam ja sprinter pa da se poredim sa ultrašima na atletskoj stazi. A obzirom da sam bez nekih bitnih teškoća pretrčao preko tih 58km Tare, prvi put sam i sebe počeo da gledam kao sposobnog za Ultra trčanje. Vidim ja da on ne diše baš glatko, ali ko će ga znati, imaš ljudi poput Profe koji celu trku dahću ali do kraja zadrže isti ritam. Međutim kad sam malo ispred ugledao Nešu ja sam pojačao jer mi je on bio bolje društvo, pa je tako rus kolateralno nastradao i ostao iza. Kasnije sam saznao da je stigao negde oko sat (???) iza mene, što me je dodatno zagolicalo jer se baš pitam kad bi sutra opet napravili Ultru na Tari, kako bi on to mogao da trči 10 sati sa mnom po vrućini, ako ne može ni 3 sata po ravnom. A meni je ravno slaba tačka.  

Ko će ga znati. I dok sam jurio Nešu, bezuspešno, jer sam nekoliko kilometara išao na 50m iza njega a nisam hteo tako rano u trci da pravim neke jake promene, razmišljao sam opet o tom rusu. Ako sam ja na Tari prešao 58km za 5.8 sati, to naravno ne znači da bi mi za 105km trebalo 10.5 sati nego ipak dosta više. Ali ako sam imao prosek 10 km/h, to znači da bi mi za razliku od 58 do 105km (47km) trebalo ne 4.7 sati, nego ajde, da na to dodam 50% (!!!), nek bi mi trebalo 7 sati. Mada je to takav pad kakav uopšte ne mogu da zamislim, ali ajde, da dobijem i žuljeve i proliv i da se izgubim 9 puta i da hramljem sve do kraja na 4 noge, tako nekako. I tako dođem tu negde ispod 13 sati, koliko je išao onaj neki makedonac ili bugarin, nemam pojma, a ovih dvojica (uki i kot) su stigli sat i po iza njega. Tako da mi je tu nekih par km maratona prošlo u računanju i pokušajima da provalim gde sam se prevario u matematici, i nikako nisam uspevao da nađem grešku. Eh da, postoji razlika u stazi, ali i ova trka na 58km je bila dovoljno teška a gledao sam i kuda su oni išli tako da znam da smo one tehnički najkomplikovanije delove zakačili i jedni i drugi. 

Ništa. Ako me to baš toliko zanima, mogu sledeće godine da se prijavim na Ultru pa ću vrlo lako saznati u čemu sam pogrešio kad sam ovo računao. Ali u svakom slučaju, pričajte vi šta hoćete, ja odrah rusa za sat vremena, što je puno bolji argument za ovu gornju matematiku nego da je odrao on mene, heh heh. To je bio onaj smeh kao pas Draguljče. I kao poslednja fora ide ona da je meni to na Tari bila prva ultra trka, nakon koje sam shvatio da 6 sati trčanja nije ništa, nego je čak štaviše lakše od maratona jer na maratonu stalno trčiš a ovamo malo trčiš malo pešačiš i puno se sporije zamaraš. Pa sam posle toga u toku leta još jedno dvadesetak puta ladno na treninzima pretrčao po 3 sata brdskih profila i uvek mi je bilo još lakše nego prethodni put. Zanimljivo. Eto tako. 

Ako je neko očekivao da ću da pišem o ovim "protivnicima" (sačuvaj bože al ovo odvratno zvuči) koji zanimaju lokalnu trkačku populaciju, ja prosto za to nemam materijala. Nekog stigneš slučajno, nekog neplanirano, sve se to uvek događalo i događaće se. A ja sam stvarno tih dana posle maratona najviše razmišljao o tom rusu i o ultra trčanju. Da, minut pre mene je utrčala Marija, koja ima 7h37 lični na 100km. A pazi foru da npr. ovaj dečko što je pobedio na Pešteru 100km, ispred istog ovog Rusa, da taj dečko ima na ravnoj 100-tki vreme preko 10 sati!!?? Dao bih gajbu piva da saznam kako bi on prošao pre 4 dana u Podgorici, čisto eto da vidimo, kad sam već ja počeo da se guram na njihov teren, kako bi se svi oni pokazali na mom. Evo sad nađoh da Uki ima prošle godine u Ljubljani 2h51, s njim sam trčao samo jednom u životu neku planinsku trku i dobio me je 5 minuta na trci od 2 sata, mada se s njim zaista nisam nikada ni poredio, nekako sam oduvek zamišljao da je duplo brži. 

Ma ovo ti je luda kuća, gubljenje vremena. Dođeš na trku pa vidiš ko je brži, ovako možeš ceo život da protraćiš u šta bi bilo kad bi bilo, i na kraju nikad ne bude to što je kao trebalo da bude. Ali nije loš osećaj kad vidiš da si "tu negde blizu" i kada ti uopšte pada na pamet da se upoređuješ sa najboljima apsolutno, a ne samo po penzionerskim kategorijama. Još sat vremena pa sledi Ono Drugo Trčanje, mislim da ću opet da odem u brda jer mi se nakon ova dva maratona u 15 dana ne opterećuju previše zadnje lože. Naročito što sam između ta dva maratona (zbir dva rezultata je 5h58'40'') bio 8 dana bolestan pa je oporavak bio katastrofalan. Šta ćeš, život teče dalje. Što bi rekla ona maloletna fejsbukovska čeljad, idemooooooo :-)

za sada bez boljeg prevoda

Hi ________ ,

Podgorica se nalazi između planinama stjenovitim
na rijeci ili tri , tako da je bilo guste magle u jutarnjim satima ,
a dani su jako vruće , na vikend je bio najtopliji grad Balkana .
Dodaj promjenu sata tog jutra , a 10 -13h je ono što je 11 - 14h
za cijelo ljeto . Ljudi koji su vozili automobile Organizacije
s utrka rekao je da automobil termometri pokazivali su 31C , na
kraj utrke.

Počela sam ugodno s jedini cilj da imam jedan < 3h ove godine ,
jer sam trčao jako samo brdski maratoni
i jogged kroz jedina 2 ravne maratoni ,
tako da je sramotno da mi ostane 3h02 Season's Best  :-P

Prošli pola u 1h 29' something , a zatim je podigao tempo
i uhvatiti desetak mučenika , završio samo 1min iza prijatelja
Maria Vrajic koji morate znati na talijanskim utrkama ,
ona ima 7h37' PB na 100 km
a ove godine osvojila je Passatore s 8h08 '

Boh , vikend je bio prilično sjedeći razdoblje mog života ,
Gotovo sam mogao proglasiti ga za godišnju pauzu !

Petak u automobilu ,
Subota preseljenje od jednog apartmana u hotelu ,
zatim 11km lagano ( sa 10 x 110-120m skoro maksimalno) ,
zatim 2 putovanje od mora do Podgorice za plaćanje
utrke-paket i pokupiti brojeve ,
Nedjelja je bila ista 2 transporta u autu, plus maraton ,
onda čekao 2 sata pokupiti nagradu i nećeš vjerovati
Nisam bio prvi mačka
(ovako google prevodi "cat. 1st", prvi u kategoriji)
jer neki tajanstveni rus rođ. 1963 trčao 2h44 ( ? ? ? ? )
pa sam samo dobio 2. nagradu , koja ( nakon 9 % porez
! ? oduzimanje ) je nezamislivo bogatstvo od 27,3 eura :-D

Ako si primjetio , ja sam trčao u Pegasus 29 ( 290g )
i još uvijek se borim pronaći neke lagane-ali-udobne cipele za maraton .
Ali ovaj rezultat me iznenadio , stvarno .
Ako sam mogao ispod 2h56 na toplom vlažnom sunčan dan ,

nakon godinu dana ludog off - road MTN trči ,
i možda samo desetak " pravih treninga " u toku leta,
a trčao većinu utrke sami ili povremeno rame-by-rame s nekim ,
možda i postoji nada da će nakon mjesec ili dva od pametnog treninga ,
a na nekim Većim maratonu, uz nove cipele
i trčanje u grupi za neki razumni % od maratona ,

možda još uvijek imam sub 2h50 u mom tijelu ?
Ali stvarno sam odustao misliti na to prije nekoliko godina .
I sada je to me muči ponovno. Boh ...

Šteta da su svi ti "veliki" maratoni su tako ozbiljni s prijavama ,
inače bih se odlučiti za , recimo , Firenze , u zadnji čas , i pokušaj
da trčim brže od ovoga . No, treba platiti puno unaprijed ,
rezervirati hotel, bla-bla, i onda bih mogao uhvatiti neke manje
ozljede i morati se odreći svega toga ...

Naviknut sam razmaženo razmišljati i trčanti "male" maratone ,
gdje se može predomisliti u petak , ispuniti prijavni list
Subota na večeri i platiti pet ili 10E , i trčati maraton u nedjelju .
Nema šanse da ću ikada vidjeti Berlin s ovim pristupom :-D

Ciao ,
Sasha

Laneganica

ove moje pripreme će da postanu ko Big Brader.
ono, live update, blog stream, podcasti, i tako dalje.
ionako pola od toga ne znam šta znači, dakle mora da je to.

nakon preživljavanja Juče-a, ili treba JUČE-ta?,
na red je došlo da preživim Danas. ili Danas-oa?
počelo je zatezanjem u ložama, na vrhu, odmah pod dupetom.
kao što je stadion pod Goricom, tako je moj bol pod Dupetom.
i gde ću, šta ću, rekoh, beži od ravnog.
otišao ja u brdašca, nagibi 25% i tako to.
i da vidiš čuda, popustile lože.
jeste me malo zabolela leva peta, 
ali to je jer sam puno sporo trčao.

i posle toga, nekako u sred dana, pojavio se trenutak.
reče lola da ima slobodno, pa da se provozamo.
rečeno-učinjeno, skočili mi na bicikle i odzujali malo u brda.
vrteo sam najsitnije prenose, najbrže moguće.
noge se okreću kao turbina.

pita lola - gde su ti noge, ne vide se uopšte?
a ja je smirujem - tu su negde, ne vidim ih ni ja, ali ih osećam.
doduše, to što sam osećao, bolje da nisam.
i tako. ubedio ja sebe da me je bicikla odmorila.
poterao sam krvna zrnca kroz vene, isprao mišiće.
ono, dubinsko pranje, kao kad oteraš auto da ti oribaju sedišta.

jedini problem je bio što sam nakon toga bio mrtav gladan.
a vidi. nije ni to loše.
mrtav gladan čovek se uglavnom najede ko stoka.
i zatim, što duže puhće, više će se odmoriti.
ovde će za pola sata da bude mrak, a ja još uvek ne nameravam da se maknem iz stolice. želudac mi je tu negde visoko, osećam ga, češka mi štitnu žlezdu. lep osećaj. šta da se lažemo.

dakle nakon nekoliko godina, opet ću trčati po mraku.
neki to stalno rade, ali ja nikad.
ja više volim ujutru 40 kilometara, 
nego ujutru 5 i uveče po mraku još 5.
meni je samo važno da bude po danu.
da se vide planine.
da sa brda vidim klisuru.
da slikam kad se na nebu ukrste tragovi od 4 aviona,
pa naprave ono #.

šta bi dali za ovakav status
"ono kad se na nebu vide i zvezda i taraba"? ;-)

a vidi sad, ovo će da bude lajt šou.
upaliću MapMajRan, i pustiću muziku.
mrak i muzika, wow, kao na koncertu.
još ako stignem da u telefon prebacim Lanegana
(koji je sinoć svirao u Beogradu), biće super.
pa kad u mraku upalim telefon, drukčije će svetleti.
mislim da će da bude jaaaaako izbudljivo.
jedva čekam.

što se tiče brzine i dužine, naravno da nemam pojma.
nakon jučerašnjih ubrzanja 100/100/100, danas kuliram.
jutros laganica, može i večeras da bude laganica.
odnosno ako pustim Lanegana, biće Lanegan-ica.

za neupućene: MarkLanegan

dakle, taktika:
svakog dana trči kao da ti je pretposlednji.
nikad ne razvali svoje noge, kao kauboj vrata od saloon-a.

a sutra?
eeeee, čekajte prvo da dođe sutra.
jer kako sam krenuo, Sutra se možda uplaši, sakrije, pobegne...
možda poželi da sačuva živu glavu, da se ne petlja sa ludakom.
don't mess with Aries!
jel tako Dragice? :-)

i broj Dva

bože, nemam snage
kakav buđav, tužan osećaj
kao da jedino mogu da se odvučem do kreveta
znam
sve je išlo naopačke
prekasno prvo trčanje, prerano ovo drugo trčanje
ali jbg
nisam profi
imam u životu i drugih obaveza
plan, jedan i jedini, je bio napraviti maximalnu pauzu
između dva treninga
znam da je potrebno bar 6h od trčanja do trčanja
a tek prvog dana nakon virusa, dok si još uvek kljok...

i kao one domine od jutros, kreću nove domine
osećao sam se kao da stojim na raskrsnici domina
jedna ulica se ruši sleva, druga zdesna
i čekam da se oko mene sklope kao školjka mesožderka

prvi sat mi je pojela neka isporuka materijala
odjednom, umesto slobodne večeri,
moram da sam spreman upravo u tom zadnjem satu dana
nekako simultano dogovaramo zajedničko trčanje
ali lola pak, mora da se vrati JOŠ sat ranije
zabezeknut shvatam da se već u 15h spremam,
a ideja je bila da to bude što bliže 18h :-(

imam sve skupa pred sobom 9km prostora
krećem sa dva kilometra lagano
zatim bez zastajanja prelazim u "trening"
idem onu moju izmišljotinu 100/100/100m
lagano, pa tempić, pa ubrzanje
s tim da su danas ubrzanja jaaako spora, smešna
ali nema veze
znam da je prvi dan nakon bolesti, pa ništa ni ne očekujem

tako kroz promene sam išao 6km
i još 1km rastrčavanja za kraj
total 42 minuta
uz jutrošnjih 59 minuta za 12km, 
danas sam pretrčao polumaraton za 1h41 :-P
prosto da ne poveruješ

pa mislio sam da sam jedva poluživ,
a danas imam prosek za 1h41 + 1h41 = Maraton 3h22
fenomenalno :-D
sa nestrpljenjem iščekujem sutrašnji dan
poučen današnjim iskustvom,
već pazim na greške koje se ne smeju ponoviti
pa da vidimo
da li je čovek "sutra pametniji nego danas"
makar se taj čovek zvao i Ja

domine

Ne vredi, dogorelo je do kraja. Mora da se obavi i ovaj posao. Blog. Opet trećeg dana nakon prethodnog javljanja. Jbg. Bolest se odužila. Jedan drug koji je lekar, nam je rekao da je "takav virus, nema temperature a osim toga ima sve ostale simptome gripa". Eh da, i ne traje baš 4-5-7 dana kao normalan grip nego traje 7-10 dana. E baš fino. Obzirom da sam nadrljao u sredu, ponadao sam se da će danas da mi bude koliko-toliko bolje. Vikend sam maltene prespavao, ajd, prekunjao sam ga. Jaaako buđav osećaj. Jedna lagana vožnja od sat i po, i jedan dan tumaranja po dvorištu, šišanje trave, i tako koješta slično. Btw naši vrapci tamane grožđe, a bogme i od 4 psa bar 2 mogu da smotaju po ceo grozd za užinu. S tim da vrapci ne biraju, a kučići samo tuku po belom :-) Ako je verovati da je ono ulje iz koštica grožđa tako dobro, imaćemo najdugovečniji čopor vrabaca na svetu. A kerovi to i ne sažvaću pošteno nego ga samo mljac progutaju, tako da nemaju pojma šta propuštaju. Niti umem da im objasnim šta treba da rade.

I sad, poznat po tome da i moji razumni planovi odišu nekim ludilom, pitao sam se kako će ovaj polu-Grip da podnese jedan totalno ludački plan. I odgovor je naravno – nikako! Naime nakon jučerašnje vožnje ka planinama nam se činilo (ključna reč u ovoj rečenici će garant da ispadne baš ova "činilo", jel oćete da se kladimo?) kako "kao da, možda, malkice, za trunku, imamo više snage i elana nego u petak...". Pa shodno tome ja proglasih kako ću danas najverovatnije moći da se uputim na prvo trčanje nakon one tamo neke davne srede, koja sad ima neku čudnu aromu kao da dopire iz nekog prethodnog, ili drugog, ili tuđeg života. Rečeno-učinjeno, uz jednu malu kvačicu.

Danas sam imao u planu dva kratka trčanja, da se ne bih premorio. Jedno je trebalo da bude rano ujutru, da bih drugo stigao da utrpam po danu, jer se sada već smrčuje u 6 popodne. Ovo je kao u onoj anegdoti gde pitaš gejaka da li je ispravno reći smrčava, ili smrčiva, a on ti ponosno odgovori - pa nijedno od ta dva, nisam ti ja, buraz, nepismen, nego se kaže smrčuje. E baš tako. Elem, bežeći od tog Smrčeta u veče, mene stiže jedno drugo Smrče u podne. Ovo je pak iz onog vica gde je neki deda bio teško bolestan i pred krajem života, pa kad mu je čika Smrt dolazio u goste, on ga je ljubazno preusmeravao "pređi Smrče na unuče". Dakle ja sam u svoj toj priči unuče? Svašta će čovek shvatiti ovako pišući blog. A koliko buncam, ne bi me čudilo ni da je ovo onaj običan grip i da sad imam povišenu temperaturu, tipa nekih 50-ak stepeni, ko uljni radijator. Ukratko, jutros je Svekrvi bio rođendan, pa sam umesto u 7-8 na trčanje išao u 11-12, a i to je bilo na vrat na nos, i na kraju sam se istopio kao ledena kocka na suncu. Ne kockica leda, nego onaj kolač. Metneš ga na vreo asfalt i još par sekundi izgleda kao kolač, a već dok naiđe sledeći prolaznik on ga oprezno preskoči misleći da je govno. Eto kako to izgleda posle samo pet minuta. A ja sam trčao sat vremena. Pa vi vidite.

Znači ništa. Plan je bio boza. Utorak sreda četvrtak, 5 trčanja u tri dana. Petak bicikla, subota putovanje, nedelja maraton, dobro taj taper petak-subota je već uhodana stvar. Problem je što sam jutros trčao kao čaplja, a čaplje su poznate po tome da najviše vole da stoje u plićaku, pa još na jednoj nozi. Eto tako. I uopšte je sve ovo sad ispalo malo glupavo. Jer sam imao plan koji je puno duže zahvatao. Ne da složim kockice, nego da složim domine. Prvo je trebalo da naiđe nekoliko treninga, pa zatim par dana odmora, pa polumaraton, pa ove nedelje još jedna turica treninga. Ništa spektakularno, ali dosta onako sitnih kratkih brzih zezancija, da malo istresem iz gaća sve one dužine koje sam natrpao u dupe tamo negde u septembru.

Dalje, patike. Tehnika. Sve je to povezano. Trebalo je da ceo ovaj period trčim u ravnim patikama, za trku. Da bih navikao listove i ahilove i stopala na to, i da bih u Podgorici pokušao da istrčim maraton u malo nižim patikama od uobičajenog, jer ja maratone uvek trčim u patikama za dužine a nikad u onima za trke. I bio sam ubeđen da su mi dve nedelje dovoljne za to, a zadnja stvar je ta da kraći brži treninzi utiču drukčije na apetit pa bih se tako do maratona rešio bar jednog od ova dva kilograma viška.

Sećajući se one godine kada sam bio zec za 3h u Zagrebu, isto ovako kao sad u Novom Sadu nekako prekilavio maraton (jer sam u oba navrata bio preumoran), i dve nedelje kasnije u Podgorici istrčao 2h51 kroz one poplavljene puteve i vodu do guše, verovao sam da bih i ove jeseni mogao uz lepo vreme (a prognoze kažu da će biti upravo onako kako je meni odgovaralo i po kakvom vremenu sam istrčao svoje najbrže maratone) da smaknem nekoliko minuta od ovog Novog Sada, koji je ionako bio neka čas neozbiljna čas apatična fartlek-dužina. A i svaki put kad sam tako otrčao lagani maraton kao pripremu za maraton, ja sam onaj drugi bukvalno razvalio. 

Sada se pak zbog bolesti slaganje domina pretvorilo u padanje domina. Prvo je propala prva tura treninga, to je oborilo i onu drugu koja se zvala promena apetita (a i količina treninga mi je spala na gotovo Nulu) i onu treću koja se zvala prilagođavanje na ravnije patike. Tako dolazim na evo 4 dana pred maraton još uvek bolestan, slab, sa izgledima da će mi propasti i ova druga tura treninga, plus bih opet morao da trčim u običnim mesnatim patikama za dužinu, a nisam se rešio ni tog kilograma viška. Pa kad fino sabereš sve to, i samopouzdanje mi je umesto u plus otišlo buććććć niz vodu.

Ali nema predaje, sve dok ne shvatim da je sto posto gotovo. Večeras ću pokušati da se otisnem na još jedno trčanje, ono pred-smračno, pa ćemo videti šta noge kažu. Ili će one dokusuriti mene, ili ću ja njih.

Ovo je borba na život i trt!

(navijam za život, ali ću za svaki slučaj uvek imati pakovanje maramica u zadnjem džepiću)

jok

jesam lepo reko da ne treba praviti planove?
jesam reko?
jesam!
(e neka si im reko!)

sve je fino krenulo,
i oporavak od maratona je trajao celu noć.
ponedeljak utorak sreda, tri treninga.
i cap carap, virus :-(
u četvrtak je krenulo neko grebanje u grlu,
očas posla se spustilo u bronhije, i eto gaaaaa...
umesto na planirano trčanje, otišao sam u šetnju.
šetnja se pretvorila u pešačenje od 25km :-P
kišica je taman malo utanjila, ja sam imao neku jaknicu.
vratio sam se blatnjav kao krmača.
čak sam pronašao i jednu novu prečicu!

petak je prošao u mrtvačkoj vožnji biciklom.
subota, tj danas, pa biće opet pešačenje, valjda.
nadam se da ću u nedelju biti sposoban za trčkaranje.
još jedna od onih bespotrebnih predugačkih dužina.

jbg, dužine nikad dosta.
bolje da kupiš baget od dva metra,
pa da pola ostaviš za sutra,
nego da kupiš pola bageta i da sve pojedeš na putu do kuće.
posle pitaju de je lebac, ti kažeš nesto lebac.
ne valja.

dakle od planova ništa,
apatin, kragujevac, vikend polumaraton, nemaaaaaaa...
sedi kući, piši blogove, piši mejlove, poruke.
popni se svima navr glave.

vidiš nisam odavno pravio novi profil na fejsu.
taman će možda da mi se ukaže dovoljno vremena.
a treba i prozori da se obrišu, ova kiša baš ostavila tragove.
pogled iz trpezarije mi je kao da sedim u gradskom busu.
eto kaki su nam prozori.
da ne kažem windowzi.

ja mislim da će ovaj spell-checker na bloggeru 
zbog mene da dobije nervni slom :-D
samo mi je tri reči ostavio kao ispravne :-P
pa zacvili - oćeš da ispraviš bar nešto, molim te?
a ja ono, ladno, surovo, ko klint istvud - jok.

Uputstvo za Upotrebu

Pre nego što sam počeo da išta pišem (ovakav početak uopšte nema logike), da odmah napomenem da neću pisati o nekome, čak ni između redova. Nego o pojavi. A pojava je sledeća. Za takmičarsko ili strastveno-rekreativno trčanje je potrebno šta? Staza, i odmah primećujem da sam krenuo odozdo, od tla ka vrhu, a ne kontra. Dakle rekao sam staza, pa idu patike, pa idu čarape, pa idu noge, pa ide telo, pa ide oprema, pa ide štoperica na ruci, pa ide glava, na glavi oči uši nos i usta, pa preko glave ide kapa ako je loše vreme, pa iznad kape ide to pomenuto vreme, zvalo se sunce kiša ili magla. Plus, uz opremu nije loše imati vazelin ako ti šorc struže uz butine, uz štopericu treba imati softver ako je neka moderna, uz noge treba imati neku kremu ili gel ako nešto boli, uz telo treba imati nešto hrane i nešto tečnosti, uz oči treba imati naočari, i na kraju u glavi, tu treba imati koješta. Iskustvo se može zameniti entuzijazmom uz šarenolike rezultate, a znanje osim što može da se stekne čitanjem i posmatranjem, može da se pozajmi i od trenera ili ukrade od protivnika. 

I sad kad pogledate taj dugačak spisak svega što je potrebno za trčanje, a u brzini sam sigurno koješta i preskočio, za nešto od toga treba uputstvo, a za nešto ne treba. Na trkačkom forumu ćeš naći savete kako da se pertle ne razvežu u sred trke, a nakon par isprobavanja ćeš shvatiti koji kačket upija znoj a koji ti ga samo prosledi u oči u vidu slapa. Jednom kad se nažuljaš, sledeći put ćeš kupiti patike pola broja veće, pa kad shvatiš da nije bilo do veličine jer je ovako još gore, e onda ćeš shvatiti nešto treće. Gle ovo zadnje je zamalo ispao neki prostoprošireni stih. I sad, da ne filozofiram puno jer je i ovaj uvod već postao predugačak, da pređem na stvar. 

Sa pojavom garmina koji se masovno uvukao u svet trčanja i zamenio nekadašnje jednostavne štoperice, rekreativci su shvatili da je dovoljno samo to jedno uputstvo za korišćenje, to od garmina. I pogrešno su shvatili da im više ne treba uputstvo za korišćenje nogu. A ako ćemo pošteno, uvek će pobediti onaj sa duplo jačim tj bržim nogama, a nikada onaj debeljko sa najskupljim garminom. I sav taj garminitis, došao je do nekog apsurda, došao je dotle da kod nekih ljudi direktno utiče na to da postaju lošiji trkači. Jer garmin nikada ne može da zameni glavu i noge, koliko god mu dobro poznavao uputstvo za korišćenje. Garmin može da dođe tek na kraju, nakon što napamet naučimo uputstvo za korišćenje nogu, a to znači da treba da nadogradimo softver u glavi. E to garmin ne može. I mora da stoji u redu, i da čeka. Ali ne. Marketing ne kaže tako. Marketing kaže da kupiš garmina. Poželjno svake godine novi model. 

Marketing ne kaže da možeš i bez garmina. Danas ljudi nose garmina čak i na stadionu. Zagorčavaju sebi život. Umesto da na svakih 100m blicneš na štopericu i proevriš ritam, pa ako treba da otrčiš krug od 400m za 1'20'' dakle prolasci treba da su ti 20 40 60 i u cilju 80, ili da proveriš na 200m da li si tu negde sekundu ispod/iznad 40sec, KAO ŠTO SE ODUVEK RADILO I SVI SU BRZO TRČALI, eeee sada moraš doslovno na svakih 30 metara da pogledaš u garmina i proveriš ritam. Eto dokle je kod nekih to došlo. A garmin ti pokaže jednom jednu jednom drugu brzinu, pa onda pokušavaš da pogledaš što češće da bi skontao koji je prosek između sve te gungule od brzina i greškica. 

A noge, gde su u svemu tome ostale noge? Jel to mene neko nije obavestio, da je trčanje postalo najobičnije dodavanje i oduzimanje gasa kao u autu, a noge nek se snađu? Poznato je da je i do juče samo 5% ljudi imalo osećaj za trčanje, i od prvog metra maratona znalo kojim ritmom može da stigne do kraja. I bilo je još nekih 20% koji su bili nesigurni ali su na pomoz bože uspevali da se dokotrljaju do cilja. Čini mi se da se sada taj broj smanjio. Garmin je ljudima popio mozak, i pomogao da zaborave i ono malo što su nagađali o uputstvu za korišćenje sopstvenih nogu. Sad ljudi treniraju toliko napamet, koliko kasirka u metrou ima potrebe da zna matematiku. Ona samo provlači skener preko bar kodova i na kraju ti kaže 6000 dinara. To što si u kolicima proterao televizor, njoj ništa nije sumnjivo, tako kaže kasa. 

E tako danas mnogi ljudi trče maratone. Njima je neki "šestomesečni plan i program" izračunao da će da pretrče maraton ritmom od 5'/km i doviđenja, tu više nije potreban ni mozak ni noge, samo garmin i oči. Gledaš u onu peticu i trčiš srećno ka cilju, odnosno ako ćemo pošteno, trčiš do mesta gde će nešto da krene naopačke. Sad u nedelju je u novom sadu bila tolika sparina, da je svako sa trunkom mozda mogao da zna da se na 10.5km još i može provući, ali na maratonu, da će tu trebati da se trči "pametno". A pametno ne znači da dodaš pet ili deset sekundi na planirani ritam i da i dalje trčiš kao navijeni robot, nego naprotiv, pametno trčanje je ono što sebi mogu priuštiti samo oni koji znaju to tajno uputstvo za korišćenje nogu. Oni koji imaju u glavi nadograđenu verziju softvera. I nema tog garmina koji će to nadomestiti. Pitam se šta bi bilo da je napadalo metar snega, tako u sred oktobra. Ustvari džabe se pitam. Svi oni sa garminima, oni bi zapucali svojim ritmom ka cilju, kao da osim njih i garmina više ničega nema. Kao neka zaljubljenost, ono, njih dvoje, i ne postoji ostatak sveta. 

I kad ti neko na kraju kaže kako mu nije išlo, nemaš pojma šta da mu kažeš. Nogama bez odgovarajućeg uputstva (čitaj glave) nikad neće "ići", mislim na ove komplikovane zadatke. Lako je na treningu otrčati pola sata ovim i onim ritmom, napraviti pet ovakvih i onakvih promena. Ali maraton je po pravilu uvek izvan domašaja te sreće koja može da te obasja na kraćim trkama. Čak i na polumaratonu, dobro društvo, slučajno uboden idealan ritam, dva red bula, vreme ni pretolo ni prehladno, i eto ličnog rekorda! Ljudi kao ljudi, svi smo samoljubivi, odmah poverujemo da to ima veze s nama, da smo jednostavno pokidali, razvalili, i tako to. Pa jeste, lepo je to, ali maraton nije samo trčanje, nije samo biranje pravog ritma kao što biraš veličinu čarapa u intersportu. Dođeš kući, probaš, ono taman. Super. A ovamo dođeš, probaš, pukneš. I na kraju ide ono najsmešnije. A to je da nikome, ali ama baš nikome, nije palo na pamet da upravo tog garmina okrivi za svoj neuspeh. 

Ajmo u drugu krajnost. Zamislite pripreme bez garmina. Danas idemo da trčimo deset puta hiljadu. Na kraju ćemo pogledati štopericu, i pratiti da li vremena padaju ili stoje ista. Idući put ćemo da trčimo 15km tempa. Bez štoperice. Niko ne nosi, samo ja. Pa kad sednemo posle treninga da se odmaramo, ja ti kažem koliko si išao prvih 5km, koliko drugih, koliko zadnjih. Pa će sledeći trening da nam bude dužina 3 sata. Kakav crni garmin. Ideš i trčiš. Nemaš u šta da zaviruješ, nemaš tu mogućnost da se s nekim držiš za ruke u mraku, nego moraš kroz taj tunel od 3 sata da prođeš sâm. Pazi, svako bi se kad-tad snašao. Jbg, nemam garmina, dobro. Prošli put sam hodao zadnjih pola sata dužine, dakle ovaj put moram da krenem laganije. Ja mislim da bi svakome osim totalnom retardu bilo dovoljno dva meseca ovakvih treninga, i došao bi do tog magičnog uputstva za korišćenje sopstvenih nogu. 

Ljudi koji žive u ravnici bi trebali da odu na pripreme u planine. Jedan kilometar trčiš 8 minuta, pa sledeći 5 minuta, možeš da gledaš ceo dan u tog garmina kao tele u šarena vrata i opet ti ništa neće biti jasno. Ali ako treba preko istog brda da pređeš 3 puta, i ako pri put preletiš, drugi put se prevučeš, a treći put prehodaš, noge će zapamtiti 100 puta jasnije poruku tog brda i pouku tog treninga. Sad će neko reći kako je moguće to isto uz pomoć garmina, proveriti ritam, pa zapamtiti tih 6'/km u prvom, 6'30 u drugom i 7'45 u trećem krugu, pa idući put krenuti odmah ritmom od 7'/km i tako otrčati sva tri puta taj uspon. Ali to je isto kao kad bi rekli zašto da učimo za ispit ako možemo da prepišemo? Jer šta ako sutra ne odemo na to brdo, nego na neko drugo. Ovde je bio ravnomeran uspon od 2km, tri puta, a sutra će biti desetak kratkih uspončića i svaki će imati drukčiji nagib. Prrrcccc! Jel kapirate poentu? 

Trčanje je nepregledna enciklopedija znanja, i uopšte se ne radi o nekom dosadnom štivu, o nekom ispitu za koji ti treba 8 knjiga koje ćeš odmah da zaboraviš čim u indeks upišeš tu 6-icu. Ne. Bilo bi dosadno ako bi MORAO da se koristi garmin. I ako bi MORAO da zapamtiš svaki ritam, za svaki uspon, svaki spust, za svaki vetar, svaki makadam i asfalt, i za svaku dužinu trke jer ne ideš isto na trci od 3km i od 30km. A umesto da pokušaš nemoguće, da zapamtiš milion raznih brzina i okolnosti, možeš da nadogradiš softver u glavi. Da malo razmišljaš dok trčiš. Da osetiš ono što ti noge svo vreme govore. Da im dozvoliš da te nauče. I kad sledeći put staneš na start maratona, da ti je skroz svejedno da li imaš garmina ili nemaš. Napraviš prvih 20 koraka i u sebi kažeš "ovako mogu do cilja". I nastaviš. Usput razmišljaš, osećaš. Ako deluje lako, ima vremena, pojačaćeš pred kraj. Ako deluje jako, brzo, odmah povlačiš ručnu, usporavaš, vraćaš se u onu zonu pod šifrom "za ovaj ritam sam siguran da mogu da ga zadržim do kraja, a maraton je najgluplje mesto na kojem treba čačkati mečku i zinuti više nego što možeš da progutaš". 

Tužno je to što postoji čitava škola "maratonskih idiota". Mislim poput onoga kad kažu "ja sam tehnički idiot". E ovi M.I. imaju tu filozofiju, da je maraton po definiciji nešto preteško, što se ne može pretrčati. Ovo je naravno dijametralno suprotno od definicije maratona koja glasi da je to TRČANJE na 42.2km. Ovi pak M.I., oni kažu kako će trčati dok mogu, a posle, pomozi bože. "To je maraton" – uglavnom je njihovo opravdanje. Oni nikada nisu doživeli to da uspeju da dotrče do kraja ritmom, bar približnim onom ritmu kojim su započeli trku. I nikada im nije palo na pamet da pokušaju da krenu malo slabije. Ne. Jer vidi, na početku su sveži. I mogu da trče brzo. Zašto se sad odreći toga, tog jedinog sata kad uživaš? Tog adrenalina, tog startnog juriša? Pa zbog toga se dolazi na maraton. Da se sanja, da se zamišlja "ih kako bi bilo lepo kad bih ovako mogao do kraja". A kraj, pa ništa, on je ionako predaleko. 

I sad bi normalan čovek rekao – pa eto pravog tržišta za garmine! Upravo ovi M.I., pa njima bi trebalo da svane sa garminima. Ako do pola možeš da držiš 5'/km pa se onda raspadneš, pa to je već do pola naučena lekcija. Sledeći maraton kreneš po 5'20''/km i eto gaaaa, ulećeš u cilj zadovoljan i garmin se napokon isplatio! Ali ne. Čak ni oni nisu dobro tržište za garmina. Pa jel znate nekog ko se tako preko noći "opametio"? Ja ne znam. Naprotiv. Njihovo trčanje je dobilo novu dimenziju samo utoliko, što sada osim redovnog pucanja i hodanja imaju novu zabavu, a to je merenje staze. Napokon se i M.I.-i osećaju kao neko i nešto. Oni po pravilu prelaze liniju cilja sa pokličem "bio je duži za 250 metara!!!!". I eto ga, logično objašnjenje! Planirao si 3h45, završio si za 4h45, ali sada bar znaš zašto. Zbog tih mučki dodatih 250 metara. Živeo garmin!