srijeda, 9. listopada 2013.

san i java

osam dana oktobra, 6 trčanja.
172 km, prosek 29km :-P
kad odbiješ jedno trčkaranje s Lolom,
ostane 5 trčanja po prosečnih 32km.
unutar toga, nešto preko 2000m uspona.
ne znam šta mi bi?

i danas odmor, tj evo upravo odoh na pešačenje,
pa ako odlutam puno daleko i puno uzbrdo,
nije isključeno da dotrčim nazad kući.

pre neki dan sam sanjao maraton, beogradski.
neke čudne svlačionice, ja trčim napred-nazad,
i nikako ne mogu da pronađem svoj boks.
ne znam gde su mi stvari, gde da ostavim ranac,
gde da promenim patike, istrčavam i...
primećujem da nikog nema, poslednji trkači su već 300m daleko.
a prvi su verovatno već kilometar ispred.
krećem u lov, i primećujem da sam u najstarijim patikama.
imam neke asics kayano koje koristim samo
za farbanje i betoniranje po dvorištu.
i pertle su im pokidane, spadaju mi.
stajem na prvu okrepu koja je, vidi čuda,
na samo 200m od starta, dakle još uvek sam poslednji u trci.
tražim od dva momka neke vezice, kanape, bilo šta,
nekako uspevam da vežem patike da mi ne spadaju.
i dalje se gubim u toj masi trkača koje polako dostižem,
više se ne sećam sna. baš bzvz.
sreća da nisam neko ko je uvek na trkama među zadnjima,
mogu misliti kolika je tek njima trauma kad sanjaju nešto slično.
em si najsporiji, em zakasniš na start, užasss.

što je najzanimljivije, u snu mi nije išlo kao u stvarnosti.
ili možda jeste, možda sam ovo prebrzo napisao,
bez promišljanja.
naime, sad mi je prvo palo na pamet da ne bih ni potrčao.
zakasnio, doviđenja. jebo maraton.
ali u snu, imao sam neku motivaciju. rekoh, 

aj' da vidim šta može da se uradi, sa ovim hendikepom.
da vidim koliko ću ljudi prestići,
koliko će me držati ta početna groznica.


tojest, pazi ovako.
u normalnim situacijama, pre par godina,
kada mi je jedino rezultat bio važan,
najverovatnije ne bih ni krenuo na maraton 5' kasnije.
ali danas, verovatno bih.
boli me dupe za rezultat.


možda sam sve to baš zato i sanjao,
jer sam razmišljao o Novom Sadu, za 4 dana.
ustvari više Lola razmišlja o tom mom maratonu, a ne ja.
ja sam ga odavno otpisao, prestao da treniram,
prestao da planiram i da ga nešto očekujem.
pa ako bih ga i startovao, za 4 dana,
e pa verovatno bi bilo baš tako kao u snu.
bolelo bi me dupe za rezultat, išao bih da se zavitlavam.
pa šta ispadne.
pa bih onda mogao i da zakasnim na start,
to ništa bitno ne menja u ideji zajebancije.


eto, ko će ga znati,
možda sam upravo zbog toga sanjao takav san?
san koji mi je poručio kako maraton ustvari i nije važan.
ili ćeš određenog dana trčati ili nećeš,
ili ćeš 32km ili 42km, koja je tu bitna razlika?
jedino ta, što sam navikao da svaki dan pretrčim 32km,
pa mi 42 možda bude malo neobično.
i to što u subotu verovatno ne bih trčao...

kad opet pomenuh treninge, 

kombinacija zadnja dva je bila, hmmm, zanimljiva?
ponedeljak sam već ranije opisao na blogu,
34km raznovrsne (ni lagane ni teške) dužine,
a utorak 30km klasične tempo dužine.
sve po asfaltu, dosta gore-dole, i gazi.
popio dve kafe oko podne, uspeo da krenem tek u 15h.
već posle pola sata me uhvatila gorušica,
bio sam ozbiljno zabrinut kako će to sve proći.
srećom sam tačno na polovini imao česmu (Babina luka),
i kada sam napokon izašao na šabački put,
već mi je delovalo da stižem kući, iako sam imao još 10-ak km.
nekako, kad jednom prelomiš da je sve ispod 35km "malo",
zaista ti postane svejedno da li si na 15-om ili 25-om km,
i da li na 20-om km imaš još 5, 10, ili 15 do kuće.
trčiš i uopšte ne razmišljaš o kilometrima.

neki sledeći maraton bi verovatno mogao da mi bude čudan,
upravo zbog toga što sam u zadnje tri nedelje otrčao,
brat bratu, 11 Dužina!
zamišljam situaciju na maratonu, kada nakon prvih sat trčanja
pomisliš kao imaš još samo 28km do cilja.
to odjednom deluje smešno.
čak iako bih to sve otrčao sporije nego uobičajeno,
nema nikakve veze.
jer je mentalno trostruko lakše trčati lagane maratone,
po 3h10, nego trčati tempo maratone za 2h55.
čuj "mentalno", pa lakše je u svakom pogledu :-P
eto nalupah svašta, u svom prepoznatljivom stilu.

Nema komentara:

Objavi komentar