četvrtak, 31. listopada 2013.

raznorazna (ma)tematika

Često čujem kako se neko žali da mu teško pada "povratak kući" nakon neke trke, putovanja, letovanja... Sećam se onih godina kada smo išli na duuuuugačke pripreme, zimi na more. I uvek sam nakon toga bio nekako slično uzbuđen kad se vratim kući, kao što sam i kad stignem na more. Tipa zanima me koliko ću brzo sad voziti (tada se radilo samo o bicikli) "onom stazom", i kako će to izgledati nakon što je nisam video par meseci. Praktično je svaki Put (asfalt) bio neki drug, kojeg vidim nakon dugo vremena. Pa mu se valjda zbog toga obradujem, nemam pojma. 

Meni lično nije bilo naročito fantastično ni na moru, pa mi je povratak kući došao kao olakšanje. Jer smo otišli u zadnji čas, a obzirom da nas je bilo troje, i da smo znali da ta Treća kad krene na trku svaki put ponese toliko stvari kao da se zauvek preseljava, onda nismo poneli bicikle. A u brzini nisam poneo ni laptop, ni onaj mali što ga ja zovem laptopičić, tako da mi je već prvog dana posle maratona postalo dosadno. Dve šetnje po dva sata, ok, ali ostatak dana sve nešto blenem i nemam šta da radim. Mogao sam da pišem blog, a da sam imao biciklu umesto samo patika, mogao bih da se vozikam puno duže od ona dva sata u cugu. 

E posle kad sam stigao kući, tu se vraćamo na početak ovog škrabanja, i na to ponovno sretanje sa stazama, predelima, raznim prijateljima u obliku brda prevoja pravaca i krivina. Gle pojavila mi se prva seda, mala i tanka, štrči negde sa uveta. Mislim ko je još farbao uši u narandžasto, nema šanse. Nema veze, drži se tematike. To je bio onaj unutrašnji glas. To jest ne jedan, nego najglasniji iz gomile. I tako, znajući da je maraton ipak maraton, pa ma koliko delovalo da si se brzo oporavio, juče rekoh da ne moram da trčim. Čudna mi čuda. Ionako sam morao nešto da proverim, biciklom, da vidim da li je sve tamo gde je bilo pre 8-9 dana. Ustvari evo o čemu se radi. 

Gore na brdu pored jedne česme živi ta kujica koju hranimo već sezonu i po, i koja sada ima 2 ćerke. I tu se povremeno priključi još neki džukac, i po pravilu su svi poludivlji i ne možeš ni da im priđeš ni da ih pohvataš. I kad smo se vraćali autom s mora, ne videsmo niti jedno od njih, i eto, taman se namestilo da prvi dan po povratku kući bude bici vožnja. 

Dan nakon toga, tj danas, konačno je svanuo taj Dan Prvog PostMaratonskog Trčanja. Obzirom da sam juče odvozao Jak Tempo i da mi je baš prijao, jutros sam bio onako :-/ , rekoh daj baš da vidim koliko sam smlatio noge tom divljom vožnjom. I da vidiš čuda, ništa strašno. Otrčao sam jedan krug od 14km, sa 120m uspona, za okruglo 1h. Ako mislite da 120m uspona "nije ništa strašno", računajte da tri ovakva kruga čine Maraton, koji bi imao 360m uspona, što znači da bi imao 60% od svih uspona Plitvičkog maratona. Dakle uzmete svoje vreme na ravnom maratonu, oduzmete ga od vremena na Plitvicama, i od te razlike izračunate 60 posto. Eto. Eventualno taj dobijeni iznos u minutima podelite na 3 dela pa vidite koliko je ovaj moj krug sporiji od ravnih 14km. 

Sad ja znam da je Onaj, što u Slagalici u proseku namakne 157 poena, sve ovo odmah ukapirao, ali znam i da je većina koji ovo čitaju ladno preletela očima preko ovog dela sa previše matematike i sad čeka neku anegdotu za kraj. Sveti Luka, sneg do kuka. Malo morgen ove godine. Uglavnom kao što rekoh, nisam stigao da pišem blog o maratonu, što je možda i bolje. Nekad čoveka uvati onaj aNdrenalin pa se nalupa koječega. Verovatno bih bio previše euforičan, pa bih posle to brisao jer bi me bilo sramota što sam se toliko da izvinete kurčio. 

Na primer. To što sam stigao malkice ispred Neše Milenkovića, to je bilo sasvim slučajno jer je dečko imao problema sa stomakom pa ga praktično nisam ni stizao, nego sam ga odmah stigao, u trenutku kad je iz žbunja iskočio nazad na asfalt. To što sam stigao Kseniju koja me je proletos na Adi odrala za minut na samo 7 kilometara, to je bilo zato što nije htela da me sluša i da krene lakše po onoj enormnoj vlazi i kasnije vrućini. Inače je mogla da istrči bar 5 minuta bolje. I to što sam u cilju imao skoro isto vreme kao Zdravko u NS dve nedelje ranije, ni to ne znači ništa jer njemu ove godine nešto baš i ne ide, pa mi nije nikakvo sad tu neko zadovoljstvo da se kao bajagi jurim sa poluživim čovekom. Jedino moram da napomenem da je njega u NS celim tokom trke pratila Dragana, e to je bitan momenat. Jer da je mene u Podgorici pratila Lola, išao bih bar minut-dva brže, a dobro, tek Dragana da me je pratila, glat bih išao pet minuta brže. Tako vam je to u životu, manje više, hihihii. 

Nego bio mi je zanimljiv onaj rus, Kot. Krenuli smo zajedno, pa je malo otišao, pa sam ga stigao čisto da ne trčim sâm, pa smo tako rame uz rame išli nekih desetak kilometara i pokušavali da se sporazumemo. Zanimljivo je da je u grupi ispred trčala njegova sestra, koja "ima lični 3h12 ali su joj treninzi dobro išli pa je odlučila da malo maže". Ja ga malo onako belo pogledah ali nisam ništa hteo da prokomentarišem. Dosta je bila rastegnuta ta grupa ispred, i vrlo tipična za današnje maratone. To vam je znate GG, garmin grupa, iliti po srpski golo govno. Desetak ljudi sa deset garmina, i svi non-stop pilje u te napravice i svi pokušavaju da istrče maraton ispod tri sata. I svaki čas neko od njih izgovori onu mantru "to je taj ritam!". Ma da. Tako su oni svi trčali sa idejom da provuku Pocu za 1h28, pa uz malo rezerve za ne daj bože da se uteturaju u cilj negde oko 1:59:30. E od svih njih uspeo je samo jedan, sestra je odustala, a ostali su se isporaspadali kao oni kosturi po preriji. Samo se vi držite svojih garmina i svojih snova, oni će vas dovesti do cilja. Ali u vozilu Hitne, ne u patikama. 

I gde sam ono stao. Da, rus. Reče on u nekom trenutku "ovo je tempo za tri-nulj-nulj" i totalno mi sjeba koncepciju. Ja sam se nadao da je ovo malo brže, jes da sam ono nešto kao fušerio, vozio se u nekom ritmu koji zovem "tempo rastrčavanje", ali jbg, ipak sam se nadao da je ovo tempo za 2h58, recimo. One oznake pored puta možeš da okačiš mačku o rep, a ja sam pametnjaković jutros menjao bateriju u Polaru pre nego što sam skinuo podatke tako da više nemam taj fajl. Uglavnom znam da sam svo vreme držao isti ritam, a da su mi prolasci na svakih 5km frljali od 20 do 22 minuta što je previše i za najdrvenijeg početnika, tako da nema nikakve šanse da sam jedan Ja toliko fartlekovao. 

Bilo mi je zaista zanimljivo da se s njim uporedim, s Kot-om. A evo zašto. Ja sam na Tari pobedio trku na 58km, a on je bio drugi na 105km i to tako što je pred kraj prošao pored Ukija kao vetar i u završnici mu odmakao minut po svakom kilometru! I rekoh, ajde, maraton, trka na 3 sata, to ipak liči na trku od 6 sati i 13 sati, mislim, nisam ja sprinter pa da se poredim sa ultrašima na atletskoj stazi. A obzirom da sam bez nekih bitnih teškoća pretrčao preko tih 58km Tare, prvi put sam i sebe počeo da gledam kao sposobnog za Ultra trčanje. Vidim ja da on ne diše baš glatko, ali ko će ga znati, imaš ljudi poput Profe koji celu trku dahću ali do kraja zadrže isti ritam. Međutim kad sam malo ispred ugledao Nešu ja sam pojačao jer mi je on bio bolje društvo, pa je tako rus kolateralno nastradao i ostao iza. Kasnije sam saznao da je stigao negde oko sat (???) iza mene, što me je dodatno zagolicalo jer se baš pitam kad bi sutra opet napravili Ultru na Tari, kako bi on to mogao da trči 10 sati sa mnom po vrućini, ako ne može ni 3 sata po ravnom. A meni je ravno slaba tačka.  

Ko će ga znati. I dok sam jurio Nešu, bezuspešno, jer sam nekoliko kilometara išao na 50m iza njega a nisam hteo tako rano u trci da pravim neke jake promene, razmišljao sam opet o tom rusu. Ako sam ja na Tari prešao 58km za 5.8 sati, to naravno ne znači da bi mi za 105km trebalo 10.5 sati nego ipak dosta više. Ali ako sam imao prosek 10 km/h, to znači da bi mi za razliku od 58 do 105km (47km) trebalo ne 4.7 sati, nego ajde, da na to dodam 50% (!!!), nek bi mi trebalo 7 sati. Mada je to takav pad kakav uopšte ne mogu da zamislim, ali ajde, da dobijem i žuljeve i proliv i da se izgubim 9 puta i da hramljem sve do kraja na 4 noge, tako nekako. I tako dođem tu negde ispod 13 sati, koliko je išao onaj neki makedonac ili bugarin, nemam pojma, a ovih dvojica (uki i kot) su stigli sat i po iza njega. Tako da mi je tu nekih par km maratona prošlo u računanju i pokušajima da provalim gde sam se prevario u matematici, i nikako nisam uspevao da nađem grešku. Eh da, postoji razlika u stazi, ali i ova trka na 58km je bila dovoljno teška a gledao sam i kuda su oni išli tako da znam da smo one tehnički najkomplikovanije delove zakačili i jedni i drugi. 

Ništa. Ako me to baš toliko zanima, mogu sledeće godine da se prijavim na Ultru pa ću vrlo lako saznati u čemu sam pogrešio kad sam ovo računao. Ali u svakom slučaju, pričajte vi šta hoćete, ja odrah rusa za sat vremena, što je puno bolji argument za ovu gornju matematiku nego da je odrao on mene, heh heh. To je bio onaj smeh kao pas Draguljče. I kao poslednja fora ide ona da je meni to na Tari bila prva ultra trka, nakon koje sam shvatio da 6 sati trčanja nije ništa, nego je čak štaviše lakše od maratona jer na maratonu stalno trčiš a ovamo malo trčiš malo pešačiš i puno se sporije zamaraš. Pa sam posle toga u toku leta još jedno dvadesetak puta ladno na treninzima pretrčao po 3 sata brdskih profila i uvek mi je bilo još lakše nego prethodni put. Zanimljivo. Eto tako. 

Ako je neko očekivao da ću da pišem o ovim "protivnicima" (sačuvaj bože al ovo odvratno zvuči) koji zanimaju lokalnu trkačku populaciju, ja prosto za to nemam materijala. Nekog stigneš slučajno, nekog neplanirano, sve se to uvek događalo i događaće se. A ja sam stvarno tih dana posle maratona najviše razmišljao o tom rusu i o ultra trčanju. Da, minut pre mene je utrčala Marija, koja ima 7h37 lični na 100km. A pazi foru da npr. ovaj dečko što je pobedio na Pešteru 100km, ispred istog ovog Rusa, da taj dečko ima na ravnoj 100-tki vreme preko 10 sati!!?? Dao bih gajbu piva da saznam kako bi on prošao pre 4 dana u Podgorici, čisto eto da vidimo, kad sam već ja počeo da se guram na njihov teren, kako bi se svi oni pokazali na mom. Evo sad nađoh da Uki ima prošle godine u Ljubljani 2h51, s njim sam trčao samo jednom u životu neku planinsku trku i dobio me je 5 minuta na trci od 2 sata, mada se s njim zaista nisam nikada ni poredio, nekako sam oduvek zamišljao da je duplo brži. 

Ma ovo ti je luda kuća, gubljenje vremena. Dođeš na trku pa vidiš ko je brži, ovako možeš ceo život da protraćiš u šta bi bilo kad bi bilo, i na kraju nikad ne bude to što je kao trebalo da bude. Ali nije loš osećaj kad vidiš da si "tu negde blizu" i kada ti uopšte pada na pamet da se upoređuješ sa najboljima apsolutno, a ne samo po penzionerskim kategorijama. Još sat vremena pa sledi Ono Drugo Trčanje, mislim da ću opet da odem u brda jer mi se nakon ova dva maratona u 15 dana ne opterećuju previše zadnje lože. Naročito što sam između ta dva maratona (zbir dva rezultata je 5h58'40'') bio 8 dana bolestan pa je oporavak bio katastrofalan. Šta ćeš, život teče dalje. Što bi rekla ona maloletna fejsbukovska čeljad, idemooooooo :-)

Nema komentara:

Objavi komentar