utorak, 8. listopada 2013.

tri (3 dana, 3 sata)

puko sam načisto.
počeo da pišem blogove svakog trećeg dana :-(
ovaj put imam opravdanje, tj dva.
juče nisam imao tastaturu,
a danas mi je levi kažiprst u flasterima.
a u reči flaster ga upotrebim tri puta.
čak štaviše, kad malo obratim pažnju, deluje mi da
prilikom kucanja od svih prstiju najviše koristim levi kažiprst :-P
i pokušavam nesvesno da umesto njega više koristim srednji.
zvuči kao naslov nekog dokumentarca:
"zvali su ga - Onaj što je zapostavljao Srednji Prst".
dobro, vikendom se ionako manje pišu blogovi.
dođu gosti, odu gosti, pa koristiš dragoceno vreme da se posvetiš, jel'tako, obitelji, i sličnim draguljima.
a juče sam opet išao na trčanje.
e sad.
treba da počnem da izmišljam novu terminologiju.
šta je to Dužina?
jel to sve preko 3 sata, ili je to "ono što je npr. duplo duže od prosečnog i uobičajenog trčanja"?
jer ja sam opet otišao u neku ekspediciju, zamalo da kažem da sam išao na put.
ima neko selo, koje je (jbg) na 16km odavde, najkraćim putem.
a ako do njega ideš pokušavajući da izbegneš poluprometan asfalt, onda gore po brdašcima nakupiš 18, 19, 20km.
e sad, baš ako bih se zainatio, ja bih mogao sve to peške, mislim od-do plus gore po selu da malo surfujem, jer kao što kaže poznata izreka - što se mora nije teško.
no smislio sam ja plan.
imamo neku city biciklu kojoj se lako diže i spušta sedište, i onda sam ja lepo seo na biciklu dok je Lola trčala, i otrčala 12km od kuće.
u tom pravcu, naravno.
e onda sam joj ja spustio sedište, predao biciklu, ranac sa odećom, ona se fino presvukla i vratila kući, a ja se obreo u podnožju tog sela.
i krenuo je turistički obilazak.
kao što oni japanci nose karte po firenci, tako sam ja nosio telefon po selu zvanom Paklje i kasnije Stubo, a bogme sam stigao i nadomak Sušice.
znam ja za jedan, glavni put između tih sela,
ali to je jedan nepregledan lavirint puteljaka, i sve po brdima, gore-dole, levo-desno, zaselak, šumica, pa se sjuriš u neki potok, pa se popneš nazad na brdo odakle puca pogled na medvednik i povlen, i tako dalje u sličnom maniru.
e sad.
navigacija, i ko je izmisli.
tamo gde piše da ima puta, događalo se da je put urastao u granje i korov i da moraš da ideš pored kroz njive.
a negde gde je delovalo da se dva puta ne dodiruju, ali sam "na pomoz' bože" uspeo da prođem kroz takvu situaciju u dva navrata, jer sam se uzdao u to da se dva dugačka slepa puta moraju makar ovlaš dodirivati vrhom prstiju, otprilike nešto kao ona dva golaća na mikelanđelovoj freski.
i tako, gde god su dva puta bila sastavljena, ja sam tuda zapucao, da bih u par navrata tek kasnije shvatio kako sam išao nekim okolnim putićem koji više niko ne koristi i koji je urastao u travu do ušiju, a da po vrhu brda postoji širok makadam kojim u 500m stigneš tamo gde sam ja potrošio 2km.
eeee ali tog novog puta nije bilo u kartamaaaaa!!!!
da sam se malo pred-pripremio uz pomoć google earth, bilo bi bolje, ali ajde, preživeo sam.
samo sam se džabe pitao zašto me u par navrata tako čudno gledaju ljudi iz njiva, jer sam trčao nekuda kuda stvarno nema potrebe da iko ide a kamoli da trči, osim ako baš tuda vodi trasa nekog trekinga i ako se baš u dnu tog potoka nalazi kontrola sa cvikalicom.
ali ajde ti to njima objasni.
oni gledaju kao da marsovac prolazi, krste se, i nešto mrmljaju.
u nekoj šumi, na jednom od tih slepih puteva za koje sam bio ubeđen da "mora negde da izbije" dvoje ljudi seku drva, on motornom testerom a ona dovlači granje na prikolicu.
je rekoh dobar dan, žena reče bog ti dao zdravlja, ja rekoh hvala, i iza leđa začuh čoveka koji je bio 20-ak metara dalje kako je pita - koji je ovaj?
očigledno nisam poznat u lokalnim zabitima,
moram da poradim na tome.
da uvatim nekog da mi bude pi ar menadžer.
tek da skratim priču, sve sam to obišao peFRektno pogodivši prolaznost i kritičnost svih tih puteljaka, usput sam potvrdio neke sumnje u određene puteve, i na kraju se zamalo izgubio tamo kuda sam prošao bar 5 puta.
NAIME!
uvek sam išao u jednom smeru, i sad kontra mi je nešto delovalo čudno, i kad sam već bio ubeđen da sam omašio, tralalalalala obasja me žuta sreća, ugledah trakicu sa valjevskog izazova!
a fora je, da na telefonu tu uopšte nema puta!
glavni put koji povezuje Stubo i Lelić, postoji samo na dva kraja, a u sredini je jedno veliko ništa.
i tako piljio ja u to ništa, pa onaj rep ka kojem stremim, čas mi ode levo čas desno, nikako da ukapiram da li ćemo se sresti na kraju rokade.
"srećom sretosmo se", kao u nekoj Blogojevoj igri reči.
i na kraju odaberem neku najlomataviju varijantu da se vratim u grad, jer sam imao DVA JAKA razloga:
1) kraće je
2) ako je zanimljivo, neću razmišljati o kilometrima
e ali, kao i uvek, na kraju je gps pokazao da sam trčao isto dugačko kao i da sam išao normalnim putem kuda uvek strčim, a pod dva jedva sam čekao da dođem do Pivare i prestanem da brinem oću li polomiti noge, i zbog toga mi se taj avanturistički dodatak otegao kao gladna godina.
kad rekoh glad.
od polaska do povratka kući je prošlo okruglo 5 sati, a samo sam nakon pola sata (dok je lola trčala a ja vozio biciklu) popio 7 gutljaja vode sa česme, i to je sve.
a pred kraj sam bio solidno i gladan.
pa čim je blog ispao duplo duži od klasičnog bloga posle svake trke, to već dovoljno govori o tome kako i treninzi umeju da mi budu jaaako zanimljivi?
i da se vratim na početak, šta je Dužina?
u subotu sam veselo dotrčkarao kući nakon 30km, a juče sam se vratio podosta umoran nakon 34km, doduše po puno težem terenu.
ili je razlika u tome što ono ispod 3h, tu negde do 2h40 ne može da me zamori, a preko 3h ipak ne trčim tako često pa mi onda 3.5 sata deluju Dužina?
a ko zna, možda i to može da se pomeri, utrenira?
gledam ove podatke, jovica je za 24h prešao 218km.
dakle kad to raščlaniš, dobiješ 20h sati trčkaranja po 6'/km, dobiješ 3h šetanja, i jedan sat odmora, pauza, pišanja, presvlačenja, itd.
to je grubo naravno, jer nema potrebe na početku trčati tako sporo, kad imaš snage teže ti je da trčiš 6'/km nego 5'/km.
možda je ekonomičnije trčati za trunku brže, i hodati u većem procentu.
bilo bi zanimljivo pokušati, u svakom slučaju.
tojest, trebalo bi svakoga naterati da pokuša.
da bude obavezno kao i matični broj.
taj i taj, rođen tad i tad, tu i tu, za 24h prešao toliko km.
zanimljiva tema za razmišljanje.

Nema komentara:

Objavi komentar