četvrtak, 17. listopada 2013.

Uputstvo za Upotrebu



Pre nego što sam počeo da išta pišem (ovakav početak uopšte nema logike), da odmah napomenem da neću pisati o nekome, čak ni između redova. Nego o pojavi. A pojava je sledeća. Za takmičarsko ili strastveno-rekreativno trčanje je potrebno šta? Staza, i odmah primećujem da sam krenuo odozdo, od tla ka vrhu, a ne kontra. Dakle rekao sam staza, pa idu patike, pa idu čarape, pa idu noge, pa ide telo, pa ide oprema, pa ide štoperica na ruci, pa ide glava, na glavi oči uši nos i usta, pa preko glave ide kapa ako je loše vreme, pa iznad kape ide to pomenuto vreme, zvalo se sunce kiša ili magla. Plus, uz opremu nije loše imati vazelin ako ti šorc struže uz butine, uz štopericu treba imati softver ako je neka moderna, uz noge treba imati neku kremu ili gel ako nešto boli, uz telo treba imati nešto hrane i nešto tečnosti, uz oči treba imati naočari, i na kraju u glavi, tu treba imati koješta. Iskustvo se može zameniti entuzijazmom uz šarenolike rezultate, a znanje osim što može da se stekne čitanjem i posmatranjem, može da se pozajmi i od trenera ili ukrade od protivnika. 

I sad kad pogledate taj dugačak spisak svega što je potrebno za trčanje, a u brzini sam sigurno koješta i preskočio, za nešto od toga treba uputstvo, a za nešto ne treba. Na trkačkom forumu ćeš naći savete kako da se pertle ne razvežu u sred trke, a nakon par isprobavanja ćeš shvatiti koji kačket upija znoj a koji ti ga samo prosledi u oči u vidu slapa. Jednom kad se nažuljaš, sledeći put ćeš kupiti patike pola broja veće, pa kad shvatiš da nije bilo do veličine jer je ovako još gore, e onda ćeš shvatiti nešto treće. Gle ovo zadnje je zamalo ispao neki prostoprošireni stih. I sad, da ne filozofiram puno jer je i ovaj uvod već postao predugačak, da pređem na stvar. 

Sa pojavom garmina koji se masovno uvukao u svet trčanja i zamenio nekadašnje jednostavne štoperice, rekreativci su shvatili da je dovoljno samo to jedno uputstvo za korišćenje, to od garmina. I pogrešno su shvatili da im više ne treba uputstvo za korišćenje nogu. A ako ćemo pošteno, uvek će pobediti onaj sa duplo jačim tj bržim nogama, a nikada onaj debeljko sa najskupljim garminom. I sav taj garminitis, došao je do nekog apsurda, došao je dotle da kod nekih ljudi direktno utiče na to da postaju lošiji trkači. Jer garmin nikada ne može da zameni glavu i noge, koliko god mu dobro poznavao uputstvo za korišćenje. Garmin može da dođe tek na kraju, nakon što napamet naučimo uputstvo za korišćenje nogu, a to znači da treba da nadogradimo softver u glavi. E to garmin ne može. I mora da stoji u redu, i da čeka. Ali ne. Marketing ne kaže tako. Marketing kaže da kupiš garmina. Poželjno svake godine novi model. 

Marketing ne kaže da možeš i bez garmina. Danas ljudi nose garmina čak i na stadionu. Zagorčavaju sebi život. Umesto da na svakih 100m blicneš na štopericu i proevriš ritam, pa ako treba da otrčiš krug od 400m za 1'20'' dakle prolasci treba da su ti 20 40 60 i u cilju 80, ili da proveriš na 200m da li si tu negde sekundu ispod/iznad 40sec, KAO ŠTO SE ODUVEK RADILO I SVI SU BRZO TRČALI, eeee sada moraš doslovno na svakih 30 metara da pogledaš u garmina i proveriš ritam. Eto dokle je kod nekih to došlo. A garmin ti pokaže jednom jednu jednom drugu brzinu, pa onda pokušavaš da pogledaš što češće da bi skontao koji je prosek između sve te gungule od brzina i greškica. 

A noge, gde su u svemu tome ostale noge? Jel to mene neko nije obavestio, da je trčanje postalo najobičnije dodavanje i oduzimanje gasa kao u autu, a noge nek se snađu? Poznato je da je i do juče samo 5% ljudi imalo osećaj za trčanje, i od prvog metra maratona znalo kojim ritmom može da stigne do kraja. I bilo je još nekih 20% koji su bili nesigurni ali su na pomoz bože uspevali da se dokotrljaju do cilja. Čini mi se da se sada taj broj smanjio. Garmin je ljudima popio mozak, i pomogao da zaborave i ono malo što su nagađali o uputstvu za korišćenje sopstvenih nogu. Sad ljudi treniraju toliko napamet, koliko kasirka u metrou ima potrebe da zna matematiku. Ona samo provlači skener preko bar kodova i na kraju ti kaže 6000 dinara. To što si u kolicima proterao televizor, njoj ništa nije sumnjivo, tako kaže kasa. 

E tako danas mnogi ljudi trče maratone. Njima je neki "šestomesečni plan i program" izračunao da će da pretrče maraton ritmom od 5'/km i doviđenja, tu više nije potreban ni mozak ni noge, samo garmin i oči. Gledaš u onu peticu i trčiš srećno ka cilju, odnosno ako ćemo pošteno, trčiš do mesta gde će nešto da krene naopačke. Sad u nedelju je u novom sadu bila tolika sparina, da je svako sa trunkom mozda mogao da zna da se na 10.5km još i može provući, ali na maratonu, da će tu trebati da se trči "pametno". A pametno ne znači da dodaš pet ili deset sekundi na planirani ritam i da i dalje trčiš kao navijeni robot, nego naprotiv, pametno trčanje je ono što sebi mogu priuštiti samo oni koji znaju to tajno uputstvo za korišćenje nogu. Oni koji imaju u glavi nadograđenu verziju softvera. I nema tog garmina koji će to nadomestiti. Pitam se šta bi bilo da je napadalo metar snega, tako u sred oktobra. Ustvari džabe se pitam. Svi oni sa garminima, oni bi zapucali svojim ritmom ka cilju, kao da osim njih i garmina više ničega nema. Kao neka zaljubljenost, ono, njih dvoje, i ne postoji ostatak sveta. 

I kad ti neko na kraju kaže kako mu nije išlo, nemaš pojma šta da mu kažeš. Nogama bez odgovarajućeg uputstva (čitaj glave) nikad neće "ići", mislim na ove komplikovane zadatke. Lako je na treningu otrčati pola sata ovim i onim ritmom, napraviti pet ovakvih i onakvih promena. Ali maraton je po pravilu uvek izvan domašaja te sreće koja može da te obasja na kraćim trkama. Čak i na polumaratonu, dobro društvo, slučajno uboden idealan ritam, dva red bula, vreme ni pretolo ni prehladno, i eto ličnog rekorda! Ljudi kao ljudi, svi smo samoljubivi, odmah poverujemo da to ima veze s nama, da smo jednostavno pokidali, razvalili, i tako to. Pa jeste, lepo je to, ali maraton nije samo trčanje, nije samo biranje pravog ritma kao što biraš veličinu čarapa u intersportu. Dođeš kući, probaš, ono taman. Super. A ovamo dođeš, probaš, pukneš. I na kraju ide ono najsmešnije. A to je da nikome, ali ama baš nikome, nije palo na pamet da upravo tog garmina okrivi za svoj neuspeh. 

Ajmo u drugu krajnost. Zamislite pripreme bez garmina. Danas idemo da trčimo deset puta hiljadu. Na kraju ćemo pogledati štopericu, i pratiti da li vremena padaju ili stoje ista. Idući put ćemo da trčimo 15km tempa. Bez štoperice. Niko ne nosi, samo ja. Pa kad sednemo posle treninga da se odmaramo, ja ti kažem koliko si išao prvih 5km, koliko drugih, koliko zadnjih. Pa će sledeći trening da nam bude dužina 3 sata. Kakav crni garmin. Ideš i trčiš. Nemaš u šta da zaviruješ, nemaš tu mogućnost da se s nekim držiš za ruke u mraku, nego moraš kroz taj tunel od 3 sata da prođeš sâm. Pazi, svako bi se kad-tad snašao. Jbg, nemam garmina, dobro. Prošli put sam hodao zadnjih pola sata dužine, dakle ovaj put moram da krenem laganije. Ja mislim da bi svakome osim totalnom retardu bilo dovoljno dva meseca ovakvih treninga, i došao bi do tog magičnog uputstva za korišćenje sopstvenih nogu. 

Ljudi koji žive u ravnici bi trebali da odu na pripreme u planine. Jedan kilometar trčiš 8 minuta, pa sledeći 5 minuta, možeš da gledaš ceo dan u tog garmina kao tele u šarena vrata i opet ti ništa neće biti jasno. Ali ako treba preko istog brda da pređeš 3 puta, i ako pri put preletiš, drugi put se prevučeš, a treći put prehodaš, noge će zapamtiti 100 puta jasnije poruku tog brda i pouku tog treninga. Sad će neko reći kako je moguće to isto uz pomoć garmina, proveriti ritam, pa zapamtiti tih 6'/km u prvom, 6'30 u drugom i 7'45 u trećem krugu, pa idući put krenuti odmah ritmom od 7'/km i tako otrčati sva tri puta taj uspon. Ali to je isto kao kad bi rekli zašto da učimo za ispit ako možemo da prepišemo? Jer šta ako sutra ne odemo na to brdo, nego na neko drugo. Ovde je bio ravnomeran uspon od 2km, tri puta, a sutra će biti desetak kratkih uspončića i svaki će imati drukčiji nagib. Prrrcccc! Jel kapirate poentu? 

Trčanje je nepregledna enciklopedija znanja, i uopšte se ne radi o nekom dosadnom štivu, o nekom ispitu za koji ti treba 8 knjiga koje ćeš odmah da zaboraviš čim u indeks upišeš tu 6-icu. Ne. Bilo bi dosadno ako bi MORAO da se koristi garmin. I ako bi MORAO da zapamtiš svaki ritam, za svaki uspon, svaki spust, za svaki vetar, svaki makadam i asfalt, i za svaku dužinu trke jer ne ideš isto na trci od 3km i od 30km. A umesto da pokušaš nemoguće, da zapamtiš milion raznih brzina i okolnosti, možeš da nadogradiš softver u glavi. Da malo razmišljaš dok trčiš. Da osetiš ono što ti noge svo vreme govore. Da im dozvoliš da te nauče. I kad sledeći put staneš na start maratona, da ti je skroz svejedno da li imaš garmina ili nemaš. Napraviš prvih 20 koraka i u sebi kažeš "ovako mogu do cilja". I nastaviš. Usput razmišljaš, osećaš. Ako deluje lako, ima vremena, pojačaćeš pred kraj. Ako deluje jako, brzo, odmah povlačiš ručnu, usporavaš, vraćaš se u onu zonu pod šifrom "za ovaj ritam sam siguran da mogu da ga zadržim do kraja, a maraton je najgluplje mesto na kojem treba čačkati mečku i zinuti više nego što možeš da progutaš". 

Tužno je to što postoji čitava škola "maratonskih idiota". Mislim poput onoga kad kažu "ja sam tehnički idiot". E ovi M.I. imaju tu filozofiju, da je maraton po definiciji nešto preteško, što se ne može pretrčati. Ovo je naravno dijametralno suprotno od definicije maratona koja glasi da je to TRČANJE na 42.2km. Ovi pak M.I., oni kažu kako će trčati dok mogu, a posle, pomozi bože. "To je maraton" – uglavnom je njihovo opravdanje. Oni nikada nisu doživeli to da uspeju da dotrče do kraja ritmom, bar približnim onom ritmu kojim su započeli trku. I nikada im nije palo na pamet da pokušaju da krenu malo slabije. Ne. Jer vidi, na početku su sveži. I mogu da trče brzo. Zašto se sad odreći toga, tog jedinog sata kad uživaš? Tog adrenalina, tog startnog juriša? Pa zbog toga se dolazi na maraton. Da se sanja, da se zamišlja "ih kako bi bilo lepo kad bih ovako mogao do kraja". A kraj, pa ništa, on je ionako predaleko. 

I sad bi normalan čovek rekao – pa eto pravog tržišta za garmine! Upravo ovi M.I., pa njima bi trebalo da svane sa garminima. Ako do pola možeš da držiš 5'/km pa se onda raspadneš, pa to je već do pola naučena lekcija. Sledeći maraton kreneš po 5'20''/km i eto gaaaa, ulećeš u cilj zadovoljan i garmin se napokon isplatio! Ali ne. Čak ni oni nisu dobro tržište za garmina. Pa jel znate nekog ko se tako preko noći "opametio"? Ja ne znam. Naprotiv. Njihovo trčanje je dobilo novu dimenziju samo utoliko, što sada osim redovnog pucanja i hodanja imaju novu zabavu, a to je merenje staze. Napokon se i M.I.-i osećaju kao neko i nešto. Oni po pravilu prelaze liniju cilja sa pokličem "bio je duži za 250 metara!!!!". I eto ga, logično objašnjenje! Planirao si 3h45, završio si za 4h45, ali sada bar znaš zašto. Zbog tih mučki dodatih 250 metara. Živeo garmin!

Nema komentara:

Objavi komentar