Pre nego što sam počeo da išta pišem
(ovakav početak uopšte nema logike), da odmah napomenem da neću pisati o
nekome, čak ni između redova. Nego o pojavi. A pojava je sledeća. Za takmičarsko
ili strastveno-rekreativno trčanje je potrebno šta? Staza, i odmah primećujem
da sam krenuo odozdo, od tla ka vrhu, a ne kontra. Dakle rekao sam staza, pa
idu patike, pa idu čarape, pa idu noge, pa ide telo, pa ide oprema, pa ide
štoperica na ruci, pa ide glava, na glavi oči uši nos i usta, pa preko glave
ide kapa ako je loše vreme, pa iznad kape ide to pomenuto vreme, zvalo se sunce
kiša ili magla. Plus, uz opremu nije loše imati vazelin ako ti šorc struže uz
butine, uz štopericu treba imati softver ako je neka moderna, uz noge treba
imati neku kremu ili gel ako nešto boli, uz telo treba imati nešto hrane i
nešto tečnosti, uz oči treba imati naočari, i na kraju u glavi, tu treba imati koješta.
Iskustvo se može zameniti entuzijazmom uz šarenolike rezultate, a znanje osim
što može da se stekne čitanjem i posmatranjem, može da se pozajmi i od trenera
ili ukrade od protivnika.
I sad kad pogledate taj dugačak spisak svega što je
potrebno za trčanje, a u brzini sam sigurno koješta i preskočio, za nešto od
toga treba uputstvo, a za nešto ne treba. Na trkačkom forumu ćeš naći savete
kako da se pertle ne razvežu u sred trke, a nakon par isprobavanja ćeš shvatiti
koji kačket upija znoj a koji ti ga samo prosledi u oči u vidu slapa. Jednom kad
se nažuljaš, sledeći put ćeš kupiti patike pola broja veće, pa kad shvatiš da
nije bilo do veličine jer je ovako još gore, e onda ćeš shvatiti nešto treće. Gle
ovo zadnje je zamalo ispao neki prostoprošireni stih. I sad, da ne filozofiram
puno jer je i ovaj uvod već postao predugačak, da pređem na stvar.
Sa pojavom garmina
koji se masovno uvukao u svet trčanja i zamenio nekadašnje jednostavne štoperice,
rekreativci su shvatili da je dovoljno samo to jedno uputstvo za korišćenje, to
od garmina. I pogrešno su shvatili da im više ne treba uputstvo za korišćenje
nogu. A ako ćemo pošteno, uvek će pobediti onaj sa duplo jačim tj bržim nogama,
a nikada onaj debeljko sa najskupljim garminom. I sav taj garminitis, došao je
do nekog apsurda, došao je dotle da kod nekih ljudi direktno utiče na to da
postaju lošiji trkači. Jer garmin nikada ne može da zameni glavu i noge, koliko
god mu dobro poznavao uputstvo za korišćenje. Garmin može da dođe tek na kraju,
nakon što napamet naučimo uputstvo za korišćenje nogu, a to znači da treba da
nadogradimo softver u glavi. E to garmin ne može. I mora da stoji u redu, i da
čeka. Ali ne. Marketing ne kaže tako. Marketing kaže da kupiš garmina. Poželjno
svake godine novi model.
Marketing ne kaže da možeš i bez garmina. Danas ljudi
nose garmina čak i na stadionu. Zagorčavaju sebi život. Umesto da na svakih
100m blicneš na štopericu i proevriš ritam, pa ako treba da otrčiš krug od 400m
za 1'20'' dakle prolasci treba da su ti 20 40 60 i u cilju 80, ili da proveriš
na 200m da li si tu negde sekundu ispod/iznad 40sec, KAO ŠTO SE ODUVEK RADILO I
SVI SU BRZO TRČALI, eeee sada moraš doslovno na svakih 30 metara da pogledaš u
garmina i proveriš ritam. Eto dokle je kod nekih to došlo. A garmin ti pokaže jednom
jednu jednom drugu brzinu, pa onda pokušavaš da pogledaš što češće da bi
skontao koji je prosek između sve te gungule od brzina i greškica.
A noge, gde
su u svemu tome ostale noge? Jel to mene neko nije obavestio, da je trčanje
postalo najobičnije dodavanje i oduzimanje gasa kao u autu, a noge nek se
snađu? Poznato je da je i do juče samo 5% ljudi imalo osećaj za trčanje, i od
prvog metra maratona znalo kojim ritmom može da stigne do kraja. I bilo je još
nekih 20% koji su bili nesigurni ali su na pomoz bože uspevali da se
dokotrljaju do cilja. Čini mi se da se sada taj broj smanjio. Garmin je ljudima
popio mozak, i pomogao da zaborave i ono malo što su nagađali o uputstvu za
korišćenje sopstvenih nogu. Sad ljudi treniraju toliko napamet, koliko kasirka
u metrou ima potrebe da zna matematiku. Ona samo provlači skener preko bar
kodova i na kraju ti kaže 6000 dinara. To što si u kolicima proterao televizor,
njoj ništa nije sumnjivo, tako kaže kasa.
E tako danas mnogi ljudi trče maratone.
Njima je neki "šestomesečni plan i program" izračunao da će da
pretrče maraton ritmom od 5'/km i doviđenja, tu više nije potreban ni mozak ni
noge, samo garmin i oči. Gledaš u onu peticu i trčiš srećno ka cilju, odnosno
ako ćemo pošteno, trčiš do mesta gde će nešto da krene naopačke. Sad u nedelju
je u novom sadu bila tolika sparina, da je svako sa trunkom mozda mogao da zna
da se na 10.5km još i može provući, ali na maratonu, da će tu trebati da se
trči "pametno". A pametno ne znači da dodaš pet ili deset sekundi na
planirani ritam i da i dalje trčiš kao navijeni robot, nego naprotiv, pametno
trčanje je ono što sebi mogu priuštiti samo oni koji znaju to tajno uputstvo za
korišćenje nogu. Oni koji imaju u glavi nadograđenu verziju softvera. I nema
tog garmina koji će to nadomestiti. Pitam se šta bi bilo da je napadalo metar
snega, tako u sred oktobra. Ustvari džabe se pitam. Svi oni sa garminima, oni
bi zapucali svojim ritmom ka cilju, kao da osim njih i garmina više ničega nema.
Kao neka zaljubljenost, ono, njih dvoje, i ne postoji ostatak sveta.
I kad ti
neko na kraju kaže kako mu nije išlo, nemaš pojma šta da mu kažeš. Nogama bez
odgovarajućeg uputstva (čitaj glave) nikad neće "ići", mislim na ove
komplikovane zadatke. Lako je na treningu otrčati pola sata ovim i onim ritmom,
napraviti pet ovakvih i onakvih promena. Ali maraton je po pravilu uvek izvan
domašaja te sreće koja može da te obasja na kraćim trkama. Čak i na
polumaratonu, dobro društvo, slučajno uboden idealan ritam, dva red bula, vreme
ni pretolo ni prehladno, i eto ličnog rekorda! Ljudi kao ljudi, svi smo
samoljubivi, odmah poverujemo da to ima veze s nama, da smo jednostavno
pokidali, razvalili, i tako to. Pa jeste, lepo je to, ali maraton nije samo
trčanje, nije samo biranje pravog ritma kao što biraš veličinu čarapa u
intersportu. Dođeš kući, probaš, ono taman. Super. A ovamo dođeš, probaš,
pukneš. I na kraju ide ono najsmešnije. A to je da nikome, ali ama baš nikome,
nije palo na pamet da upravo tog garmina okrivi za svoj neuspeh.
Ajmo u drugu
krajnost. Zamislite pripreme bez garmina. Danas idemo da trčimo deset puta
hiljadu. Na kraju ćemo pogledati štopericu, i pratiti da li vremena padaju ili
stoje ista. Idući put ćemo da trčimo 15km tempa. Bez štoperice. Niko ne nosi,
samo ja. Pa kad sednemo posle treninga da se odmaramo, ja ti kažem koliko si
išao prvih 5km, koliko drugih, koliko zadnjih. Pa će sledeći trening da nam
bude dužina 3 sata. Kakav crni garmin. Ideš i trčiš. Nemaš u šta da zaviruješ,
nemaš tu mogućnost da se s nekim držiš za ruke u mraku, nego moraš kroz taj
tunel od 3 sata da prođeš sâm. Pazi, svako bi se kad-tad snašao. Jbg, nemam
garmina, dobro. Prošli put sam hodao zadnjih pola sata dužine, dakle ovaj put
moram da krenem laganije. Ja mislim da bi svakome osim totalnom retardu bilo
dovoljno dva meseca ovakvih treninga, i došao bi do tog magičnog uputstva za
korišćenje sopstvenih nogu.
Ljudi koji žive u ravnici bi trebali da odu na
pripreme u planine. Jedan kilometar trčiš 8 minuta, pa sledeći 5 minuta, možeš
da gledaš ceo dan u tog garmina kao tele u šarena vrata i opet ti ništa neće
biti jasno. Ali ako treba preko istog brda da pređeš 3 puta, i ako pri put
preletiš, drugi put se prevučeš, a treći put prehodaš, noge će zapamtiti 100
puta jasnije poruku tog brda i pouku tog treninga. Sad će neko reći kako je
moguće to isto uz pomoć garmina, proveriti ritam, pa zapamtiti tih 6'/km u
prvom, 6'30 u drugom i 7'45 u trećem krugu, pa idući put krenuti odmah ritmom
od 7'/km i tako otrčati sva tri puta taj uspon. Ali to je isto kao kad bi rekli
zašto da učimo za ispit ako možemo da prepišemo? Jer šta ako sutra ne odemo na
to brdo, nego na neko drugo. Ovde je bio ravnomeran uspon od 2km, tri puta, a
sutra će biti desetak kratkih uspončića i svaki će imati drukčiji nagib. Prrrcccc!
Jel kapirate poentu?
Trčanje je nepregledna enciklopedija znanja, i uopšte se
ne radi o nekom dosadnom štivu, o nekom ispitu za koji ti treba 8 knjiga koje
ćeš odmah da zaboraviš čim u indeks upišeš tu 6-icu. Ne. Bilo bi dosadno ako bi
MORAO da se koristi garmin. I ako bi MORAO da zapamtiš svaki ritam, za svaki
uspon, svaki spust, za svaki vetar, svaki makadam i asfalt, i za svaku dužinu
trke jer ne ideš isto na trci od 3km i od 30km. A umesto da pokušaš nemoguće,
da zapamtiš milion raznih brzina i okolnosti, možeš da nadogradiš softver u
glavi. Da malo razmišljaš dok trčiš. Da osetiš ono što ti noge svo vreme govore.
Da im dozvoliš da te nauče. I kad sledeći put staneš na start maratona, da ti
je skroz svejedno da li imaš garmina ili nemaš. Napraviš prvih 20 koraka i u
sebi kažeš "ovako mogu do cilja". I nastaviš. Usput razmišljaš, osećaš.
Ako deluje lako, ima vremena, pojačaćeš pred kraj. Ako deluje jako, brzo, odmah
povlačiš ručnu, usporavaš, vraćaš se u onu zonu pod šifrom "za ovaj ritam
sam siguran da mogu da ga zadržim do kraja, a maraton je najgluplje mesto na
kojem treba čačkati mečku i zinuti više nego što možeš da progutaš".
Tužno
je to što postoji čitava škola "maratonskih idiota". Mislim poput
onoga kad kažu "ja sam tehnički idiot". E ovi M.I. imaju tu
filozofiju, da je maraton po definiciji nešto preteško, što se ne može
pretrčati. Ovo je naravno dijametralno suprotno od definicije maratona koja
glasi da je to TRČANJE na 42.2km. Ovi pak M.I., oni kažu kako će trčati dok
mogu, a posle, pomozi bože. "To je maraton" – uglavnom je njihovo opravdanje. Oni nikada
nisu doživeli to da uspeju da dotrče do kraja ritmom, bar približnim onom ritmu
kojim su započeli trku. I nikada im nije palo na pamet da pokušaju da krenu
malo slabije. Ne. Jer vidi, na početku su sveži. I mogu da trče brzo. Zašto se
sad odreći toga, tog jedinog sata kad uživaš? Tog adrenalina, tog startnog
juriša? Pa zbog toga se dolazi na maraton. Da se sanja, da se zamišlja "ih
kako bi bilo lepo kad bih ovako mogao do kraja". A kraj, pa ništa, on je
ionako predaleko.
I sad bi normalan čovek rekao – pa eto pravog tržišta za garmine! Upravo
ovi M.I., pa njima bi trebalo da svane sa garminima. Ako do pola možeš da držiš
5'/km pa se onda raspadneš, pa to je već do pola naučena lekcija. Sledeći maraton
kreneš po 5'20''/km i eto gaaaa, ulećeš u cilj zadovoljan i garmin se napokon
isplatio! Ali ne. Čak ni oni nisu dobro tržište za garmina. Pa jel znate nekog
ko se tako preko noći "opametio"? Ja ne znam. Naprotiv. Njihovo trčanje
je dobilo novu dimenziju samo utoliko, što sada osim redovnog pucanja i hodanja
imaju novu zabavu, a to je merenje staze. Napokon se i M.I.-i osećaju kao neko
i nešto. Oni po pravilu prelaze liniju cilja sa pokličem "bio je duži za
250 metara!!!!". I eto ga, logično objašnjenje! Planirao si 3h45, završio
si za 4h45, ali sada bar znaš zašto. Zbog tih mučki dodatih 250 metara. Živeo garmin!
Nema komentara:
Objavi komentar