utorak, 22. listopada 2013.

domine



Ne vredi, dogorelo je do kraja. Mora da se obavi i ovaj posao. Blog. Opet trećeg dana nakon prethodnog javljanja. Jbg. Bolest se odužila. Jedan drug koji je lekar, nam je rekao da je "takav virus, nema temperature a osim toga ima sve ostale simptome gripa". Eh da, i ne traje baš 4-5-7 dana kao normalan grip nego traje 7-10 dana. E baš fino. Obzirom da sam nadrljao u sredu, ponadao sam se da će danas da mi bude koliko-toliko bolje. Vikend sam maltene prespavao, ajd, prekunjao sam ga. Jaaako buđav osećaj. Jedna lagana vožnja od sat i po, i jedan dan tumaranja po dvorištu, šišanje trave, i tako koješta slično. Btw naši vrapci tamane grožđe, a bogme i od 4 psa bar 2 mogu da smotaju po ceo grozd za užinu. S tim da vrapci ne biraju, a kučići samo tuku po belom :-) Ako je verovati da je ono ulje iz koštica grožđa tako dobro, imaćemo najdugovečniji čopor vrabaca na svetu. A kerovi to i ne sažvaću pošteno nego ga samo mljac progutaju, tako da nemaju pojma šta propuštaju. Niti umem da im objasnim šta treba da rade.

I sad, poznat po tome da i moji razumni planovi odišu nekim ludilom, pitao sam se kako će ovaj polu-Grip da podnese jedan totalno ludački plan. I odgovor je naravno – nikako! Naime nakon jučerašnje vožnje ka planinama nam se činilo (ključna reč u ovoj rečenici će garant da ispadne baš ova "činilo", jel oćete da se kladimo?) kako "kao da, možda, malkice, za trunku, imamo više snage i elana nego u petak...". Pa shodno tome ja proglasih kako ću danas najverovatnije moći da se uputim na prvo trčanje nakon one tamo neke davne srede, koja sad ima neku čudnu aromu kao da dopire iz nekog prethodnog, ili drugog, ili tuđeg života. Rečeno-učinjeno, uz jednu malu kvačicu.

Danas sam imao u planu dva kratka trčanja, da se ne bih premorio. Jedno je trebalo da bude rano ujutru, da bih drugo stigao da utrpam po danu, jer se sada već smrčuje u 6 popodne. Ovo je kao u onoj anegdoti gde pitaš gejaka da li je ispravno reći smrčava, ili smrčiva, a on ti ponosno odgovori - pa nijedno od ta dva, nisam ti ja, buraz, nepismen, nego se kaže smrčuje. E baš tako. Elem, bežeći od tog Smrčeta u veče, mene stiže jedno drugo Smrče u podne. Ovo je pak iz onog vica gde je neki deda bio teško bolestan i pred krajem života, pa kad mu je čika Smrt dolazio u goste, on ga je ljubazno preusmeravao "pređi Smrče na unuče". Dakle ja sam u svoj toj priči unuče? Svašta će čovek shvatiti ovako pišući blog. A koliko buncam, ne bi me čudilo ni da je ovo onaj običan grip i da sad imam povišenu temperaturu, tipa nekih 50-ak stepeni, ko uljni radijator. Ukratko, jutros je Svekrvi bio rođendan, pa sam umesto u 7-8 na trčanje išao u 11-12, a i to je bilo na vrat na nos, i na kraju sam se istopio kao ledena kocka na suncu. Ne kockica leda, nego onaj kolač. Metneš ga na vreo asfalt i još par sekundi izgleda kao kolač, a već dok naiđe sledeći prolaznik on ga oprezno preskoči misleći da je govno. Eto kako to izgleda posle samo pet minuta. A ja sam trčao sat vremena. Pa vi vidite.

Znači ništa. Plan je bio boza. Utorak sreda četvrtak, 5 trčanja u tri dana. Petak bicikla, subota putovanje, nedelja maraton, dobro taj taper petak-subota je već uhodana stvar. Problem je što sam jutros trčao kao čaplja, a čaplje su poznate po tome da najviše vole da stoje u plićaku, pa još na jednoj nozi. Eto tako. I uopšte je sve ovo sad ispalo malo glupavo. Jer sam imao plan koji je puno duže zahvatao. Ne da složim kockice, nego da složim domine. Prvo je trebalo da naiđe nekoliko treninga, pa zatim par dana odmora, pa polumaraton, pa ove nedelje još jedna turica treninga. Ništa spektakularno, ali dosta onako sitnih kratkih brzih zezancija, da malo istresem iz gaća sve one dužine koje sam natrpao u dupe tamo negde u septembru.

Dalje, patike. Tehnika. Sve je to povezano. Trebalo je da ceo ovaj period trčim u ravnim patikama, za trku. Da bih navikao listove i ahilove i stopala na to, i da bih u Podgorici pokušao da istrčim maraton u malo nižim patikama od uobičajenog, jer ja maratone uvek trčim u patikama za dužine a nikad u onima za trke. I bio sam ubeđen da su mi dve nedelje dovoljne za to, a zadnja stvar je ta da kraći brži treninzi utiču drukčije na apetit pa bih se tako do maratona rešio bar jednog od ova dva kilograma viška.

Sećajući se one godine kada sam bio zec za 3h u Zagrebu, isto ovako kao sad u Novom Sadu nekako prekilavio maraton (jer sam u oba navrata bio preumoran), i dve nedelje kasnije u Podgorici istrčao 2h51 kroz one poplavljene puteve i vodu do guše, verovao sam da bih i ove jeseni mogao uz lepo vreme (a prognoze kažu da će biti upravo onako kako je meni odgovaralo i po kakvom vremenu sam istrčao svoje najbrže maratone) da smaknem nekoliko minuta od ovog Novog Sada, koji je ionako bio neka čas neozbiljna čas apatična fartlek-dužina. A i svaki put kad sam tako otrčao lagani maraton kao pripremu za maraton, ja sam onaj drugi bukvalno razvalio. 


Sada se pak zbog bolesti slaganje domina pretvorilo u padanje domina. Prvo je propala prva tura treninga, to je oborilo i onu drugu koja se zvala promena apetita (a i količina treninga mi je spala na gotovo Nulu) i onu treću koja se zvala prilagođavanje na ravnije patike. Tako dolazim na evo 4 dana pred maraton još uvek bolestan, slab, sa izgledima da će mi propasti i ova druga tura treninga, plus bih opet morao da trčim u običnim mesnatim patikama za dužinu, a nisam se rešio ni tog kilograma viška. Pa kad fino sabereš sve to, i samopouzdanje mi je umesto u plus otišlo buććććć niz vodu.

Ali nema predaje, sve dok ne shvatim da je sto posto gotovo. Večeras ću pokušati da se otisnem na još jedno trčanje, ono pred-smračno, pa ćemo videti šta noge kažu. Ili će one dokusuriti mene, ili ću ja njih.
Ovo je borba na život i trt!
(navijam za život, ali ću za svaki slučaj uvek imati pakovanje maramica u zadnjem džepiću)

Nema komentara:

Objavi komentar