9

tako je to čudno ispalo da sam u petak zbog planiranog putovanja požurio s treningom, i umesto nekog običnog trčanja smislio ono da ću da raspalim 10km. i to je bio šesti dan decembra, šesti dan uzastopnog trčanja. kasnije me je ispostavilo da će me taj petak vratiti malo unazad što se tiče bola u stopalu, jer iako sam trčao kratko, nakon toga je usledilo dvanaest sati sedenja stajanja kratkog šetanja sedenja stajanja i tako bez prestanka, i očigledno je svo to vreme sa nogama na zemlji uticalo na stopalo. a ja sam poznat kao onaj koji ne voli čvrsto da stoji "nogama na zemlji". eto. dakle mogao sam to i da očekujem? i posle petka je došla subota, kao i u većini slučajeva. nakon što sam zaspao u pola 5 a ustao u 8, izlišno je objašnjavati kako sam bio svež. moja baba je govorila "ko rosa u podne". a tu se podrazumeva da je u podne 40 stepeni. kao da je baba svakog jula vozila tur d frans, pa zapamtila te žege.

i u subotu uveče, tj negde pred samo veče, rekoh - gle ja se polako razbuđujem. ležao sam na podu i radio neke vežbe, i stvarno mi se učinilo da je pre podne. i pomislio sam da odem da malo trčnem, kad mi ionako sledi tuširanje. i onda sam se setio one manije što su krenuli svi da trče "svakog dana u decembru". i pravo da vam kažem, upravo zato sam odustao. jer bih kad-tad nešto tamo napisao i nakon toga krenuo da smaram ljude svojim ludilom. i tako, rekoh sebi da je bolje da uradim još par turica trbušnjaka i leđnjaka, ili kako se već to zove, i da ne trčim tog dana uopšte. i tako, prođe i taj dan.

ionako sam znao da bi se to pretvorilo u neko samomučenje. izleteo bih iz kuće pristojno raspoložen, zatim bih posle 100m shvatio da uopšte nisam toliko odmoran, da bih nakon 500m prešao u neki tromi kas gde bih se na svakih 5 koraka pitao šta mi to treba u životu. i zbog tih recimo 5km, sutradan bih otrčao 10km manje, verovatno.

i naravno da sam bio u pravu, u nedelju smo krenuli zajedno prvih 6km uzbrdo, zatim sam ja nastavio otprilike još toliko dalje prema brdima i negde kad sam došao do tačke pod tajnim imenom "ako bih do tamo stigao, bilo bi super". tu sam zastao i opalio par fotkica, promenio plejlistu, i krenuo nazad prema gradu. kad sam kod kuće obračunao brzine, morao sam još jednom da proverim taj povratak od 12.5km sa prosekom 4'05''/km. prosto mi je delovalo prebrzo. jer nije to dugačak blag spust gde može da se piči, to je naizmenično dole gore sa puno više dole, naravno, ali ima tu i preoštrih delova gde ne možeš baš da polomiš leđa ako se samo onako pustiš da te nosi, a poslednji kilometri kroz grad su sa milion naskakanja na trotoare, pretrčavanja ulica na dozvoljenim i onim drugim mestima, milion raskrsnica i zalamanja levo-desno.

a danas je novi dan, napolju je neverovatnih sunčanih +9 i miriše na proleće. kako bi bilo kul kad bi neko sutra rekao da više nije decembar nego mart. baš me zanima da li će da ostane ovako lepo vreme do tog famoznog Petka Trin'estog, kad nailazi ona poznata Azrina pesma Proljeće, 13-og u decembru. bez obzira na šta je johnny mislio. kao da je ikada važno šta je pesnik mislio. mi čitamo ono što mi hoćemo da pročitamo. uvek bilo i biće.