nedjelja, 15. prosinca 2013.

ne ljubi kamermana, bre!

blog koji i nije baš skroz sportski.
onako.
jedan dan bez trčanja.

15 do 6 ujutru, zvoni alarm. tj ne zvoni, alarmi danas sviraju. počinje pesma "evil girls" od grupe escondido. sinoć sam je odabrao jer počinje jako lagano. tiho. i onda se postepeno pojača. i tako zvoni ta pesma, ja slušam i uživam. neću ni da gasim alarm, rekoh. nek odsvira cela pesma, lepa je. i nakon nekog vremena, pesma stane. delovalo mi je - tek što je počela. idiot od alarma zvoni samo pola minuta ili minut, nemam pojma... šit. ništa. uzmem telefon, stavim ga na jastuk, pronađem pesmu i pustim je od početka, celu. posle sam zaključio kako nema dovoljno vremena da bismo se baktali kompjuterom, pa sam samo preneo telefon u kuhinju. escondido su odsvirali ceo album uz doručak, i čak prve dve pesme još jednom. na bis.

poneo sam komplet opreme za trčanje, patike, sve po spisku. mada sam bio daleko od onog stanja "lud za trčanjem". juče sam imao faze, sat vremena sam bio siguran kako neću moći da trčim, pa naiđe onaj minut kad pomislim da je sve ipak moguće, i tako u krug. i minut po minut, nakupilo se dovoljno da proizvede bunilo.

da ne zaboravim ovu anegdotu. nakon samo dve ulice, pogledam lolu i upitam je zašto vozi u jakni. ona kaže da će je skinuti na prvom sledećem semaforu, čim se auto malo zagreje. utom pogleda ona mene i kaže - a gde je tvoja jakna? ja se okrenem po autu, i shvatim da sam kod kuće na stepeništu zaboravio jaknu šal i rukavice. U-zaokret pa istih 500m nazad. znao sam da će to da bude dobar znak. krenuli smo po drugi put u pet minuta, i nakon tri skretanja auto počinje da se zanosi po ledu, trrrrrr nakratko se začuo abs kao mitraljez, i nastavili smo u planiranom pravcu. s tim da lola do kraja dana nije prelazila 60 km/h, sva usrana ko grlica.

i ništa, dolazak u metro, kupovina poklona za valjda ceo svet, osim za nas. dalje ja sedam da vozim jer je lolina orijentacija ravna snalaženju hrčka u kavezu, jednom kad uđe u onaj točkić više ne ume da izađe. zbog takvih na kružnim tokovima u bosni stoji upozorenje "maksimalno 20 krugova!!!". na trku ponosno dolazimo među prvima, a sat kasnije smo se uzdržavali da se ne iščuđavamo nekima koji su došli u zadnji čas jer "nisu umeli da nađu mesto starta". takvi verovatno ni ne primete onaj znak na ulasku u kružni tok, pa kruže dok god im ne nestane benzina, a onda odguraju auto tamo gde su krenuli.

tu negde mi se učinilo da mogu da stojim na nogama, mada mi se baš i nije trčalo. bio sam u onom fazonu "paaaa ako se baš moraaaa..., najradije ne bih ni tad". ipak sam bio previše malaksao. u zadnja dva dana sam jedva uspeo da se čujem sa sparing-partnerkom jer je i ona nešto kašljucala, mada je neki stari dogovor bio da ćemo da to nekako pretrčkaramo zajedno. kroz par sms-ova se kristališe kako ona ipak neće moći da trči, i meni odjednom spade kamen sa srca. tras! spontano sam preuzeo ulogu fotografa, iliti po moderno telefongrafa, i opalio cirka 300 slika. opalio bih i više da mi se nisu smrzli prsti, i da nisam uporno pritiskao pogrešno dugmence. na kraju sam kao i uvek završio sa duplo više slika ljudi koje ne poznajem nego onih koje sam hteo da slikam, ali ajde, za to postoji fejsbuk. tamo ti se sve reciklira, ništa se ne baca. možeš da slikaš kontejner iz pet uglova, i u roku od par dana će se neko već tagovati. i nakon toga će u pola sata da stigne 250 lajkova.

i sad bih ja još malo pisao o trci i ostatku dana, ali je lola danas očigledno potpuno ozdravila i priča neviđenim elanom, menja teme na svaki minut, i još joj smeta što je ja pažljivo ne slušam. dakle još jedan blog prekinut na pola, iz groznog starog razloga. ja ne znam kako vi, ali ja uz moju ženu nisam dobio uputstvo za korišćenje. ona sama dodaje gas, a nijedno od nas dvoje ne zna ni gde je kočnica, ni gde se pritiska pause ili stop. eee ali zato ima rewind i ffwd, i u trenu mi sve prepriča ispočetka, ako nisam slušao. a naravno da nisam ni mogao. ali ni to nije najgore. najgore je preslišavanje sutra ujutru. kad moram da ponovim sve što mi je rekla. to ja njoj dođem kao diktafon valjda. ups evo nove teme. stare teme. stoti put. aaaaa. video killed the radio star. upomooććć!!!! krkkk. zzzzzzzzz... kad bi samo htela da svoj višak energije upotrebi na treninge, ladno bi istrčala normu za boston. ali jok. ona ne voli da muči asfalt. ona ne voli da se troši na drugim poljima. ona najviše voli mene. bože kako sam ja srećan. i nezahvalan. toliko ljudi ima na ovom svetu, i samo će jedan od milion redovno postići da ispiše ovolike blogove, a ja se žalim što sam svaki prekinuo na pola. umesto da budem zahvalan. nekome. nečemu. wtf

Nema komentara:

Objavi komentar