sibir

jesam li pre dva dana pomenuo PLAN?
nešto tipa da u petak treba malo predahnuti, u subotu odvaliti nešto "što duže to bolje", a u nedelju otići na novi bgd na rođendansko rastrčavanje?
jesam, rekao sam da postoji PLAN.
i tek što sam to rekao, PLAN se raspao.
eto zašto ne valja planiranje.
kako reče antiša zjec, pre dobrih desetak godina,
"današnji planovi su sutrašnja razočaranja".
malo pesimistički, što jes jes, ali uglavnom tako i bude.

tog četvrtka, nakon trčanja sam vrteo po glavi dve varijante.
da odmah uradim par sitnih poslića, ili da ih ostavim za sutra.
i prelomio sam da mi je pet dana treninga dovoljno,
da je tih 15km za 1h01' više nego bingo, i da sam zaslužio odmor.
petak je trebao da bude neko kratko trčkaranje,
i negde da uklopim tih par sitnica, da očistim oluke od lišća,
i da operem auto, zbog predstojećeg vikenda.
zadovoljan treningom, ušao sam u kadu.
lola je odmah prigovorila kako mislim samo na trening,
i kako OPET neću ni očistiti oluke ni oprati auto...

izašao sam iz kade, obrisao noge, obukao neke prljave stvari.
uzeo merdevine i odgurao ih na bicikli 600m do radnje.
očistio oluke. nisam imao osećaj da mi je previše hladno.
veća muka su mi bili grčevi od silnog čučanja na krovu.
ali, verovatno mi nije prijalo ni onih desetak minuta sedenja na ledenom limu. jbg, ako moraš da biraš između rizika da sletiš s krova i da zalepiš dupe za isti, tu se puno ne razmišlja...
nakon toga sam ipak uleteo u kadu, a pozvala je zubarka.
lola mi je zakazala za 20-ak minuta,
tako da sam nakon kupanja onako sav vlažan zgrabio jaknu,
natukao kapuljaču i odjurio biciklom.
stigao tačno u minut.

ali uveče, počeo sam da osećam previše bola u glavi.
nos je curio kao česma, bio sam prehlađen.
celu noć me je stravično bolela glava.
uzeo sam jedno malo ćebe, i celo ga spustio na jastuk iznad glave.
pa sam noću od njega pravio razne oblike kapuljače.
praktično sam spavao pod vunenim kišobranom.
ili pod turbanom od ćebeta.
čalmotinja.

petak je prošao u komi.
da, oprao sam auto.
i opet se smrzo.
danas sam u još većoj komi.
popodne moramo na groblje.
tek ću gore da se smrznem, šta god obukao.
iskreno rečeno, prestao sam da računam na sutra.
nije da sam ugasio i poslednji tračak nade,
ali prosto mu se divim otkud mu volja da i dalje tinja.
nešto tipa, sediš peti dan mrtav dehidriran u sred pustinje,
i razmišljaš kako postoji šansa da iznad tebe preleti neki avion,
i da iz njega ispadne flaša vode. tako nekako.
aj da vidimo i to čudo.

što se forme i treniranja tiče, nisam naročito očajan.
za nekoliko dana ću opet promrdati, bože moj.
samo neka me stopalo skroz prođe.
fora je da, ne znam da li ste primetili, kada je čovek bolestan,
NAROČITO kada ima temperaturu, sve povrede prestanu da srastaju.
čak se neke i pogoršaju. zaustave se anabolički procesi.
ili je to možda samo kod mene tako, nemam pojma.
ali tako je.
pa je to sad dodatni problem.
rekao bi čovek - ćuti, odmorićeš se, bićeš kao nov.
ali često i ne bude tako.
podigneš se nakon 3-5-7 dana bolesti, a opet si kao krpa.
to što 7 dana nisi živeo, ne znači da si se odmorio.
to što nisi trošio, ne znači da si nešto bitno uštedeo.

uglavnom, sada mi nema druge nego da čekam ozdravljenje.
i ono uzbuđenje "novog rađanja".
ono napipavanje umora, napora, volje, samoga sebe.
ono kad više nisi na svom terenu, na sigurnom.
kad si izbačen iz koloseka, i kad se oprezno vraćaš nazad.
kao kad je neko pričao o izgnanstvu u ameriku.
rekao je da emigracija znači "from somebody to nobody".
gubimo svoj identitet, i onda ga ponovo stvaramo.
zanimljivo je to iskustvo, otkrivati ko si, kad ti sve ljušture spadnu.
tako je i s nogama, nakon bolesti.
tebi su to neke nove noge, koje treba upoznati.
pažljivo im pristupaš, govoriš im izvolite i izvinite.
a do juče ste bili kao vozač i auto, niko ne razmišlja o uglađenosti.
stisneš gas, otpustiš gas, stisneš kočnicu.
posle pauze pak, neko vreme kao da ne znaš da li su to
neke nove noge, ili su ipak one stare, ali opet drukčije.
a kao da ni one nisu sigurne, da li su to ista brda, iste staze.
par dana je svima sve novo, i onda lagano sve dođe na svoje mesto.
valjda.

ako mi se povrede primire za 7-10 dana,
počeću ozbiljno da razmišljam o Mojstiru, 18.01.
42km po snegu, gore-dole, smrznute sline.
razmišljao sam, kako li će biti osmišljene okrepe?
ako ne bude ništa toplo, hladnu vodu vala neću piti.
zimska 4 sata mogu da izdržim i bez vode, bar sam to probao.
iskreno, više me brine kako bi Lola preživela 21km.
naročito ako bude klizavo, a biće.
i neravno, a biće i džombastog snega i leda.
meni ne smeta ništa, nema uslova koji mogu da me iznenade.
imam autonomiju kao oni kamioni sa histori čenela,
koji kroz severnu kanadu voze do aljaske.
što je najvažnije, Mojstir Extreme Trail Run bi bio odličan izgovor...
za jednu blesavu dužinu, negde oko NG ili Božića.