trka

možeš pripovedanje da započneš od početka ili od kraja ali obrni okreni na kraju će se svaki početak zvati Početak pa svejedno da li se radilo o početku ili o kraju. eto tako sam započeo priču sa oba odjednom :-)

dakle kakav je bio plan. plan je bio da dođem na trku, da otrčkaram još jednu od bespotrebnih milijardu Dužina koje sam ove godine već otrčkarao, i na kraju po mogućstvu i da pobedim. kako ja volim da se našalim kad me pitaju da li ću doći na neku trku pa kažem "jbg, mora neko i da pobedi". pred start, dok se nekoliko entuzijasta zagrevalo, mi obični smrtnici smo se pitali čemu zagrevanje pred trening-trku, jer ako se tokom prva dva i po sata ne zagreješ za zadnjih 10-ak km maratona, onda ti neće pomoći ni zagrevanje od 100km...

tu sam zezao profu kako ćemo da idemo laganicu, i usput da pričamo, i kako ću u zadnjem krugu da ga ostavim u prašini kao i uvek, i on je to stoički prihvatio kao neku sudbinu iliti višu silu, i usput mi je napomenio kako "kažu da je onaj u gaćama rešio da pobedi i još da istrči ispod tri sata". ja iskreno rečeno nisam pošteno ni pogledao na koga mi je pokazao u toj masi, niti sam verovao da takav postoji, tako da mi je to upozorenje "na jedno uvo ušlo a na drugo izašlo".

krenuo sam najpeške što se moglo, pa su nekako svi ostali išli još peškije, i na kraju sam ispao partibrejker jer sam trčao tako na 50m ispred te prve grupe maratonaca. one ispred nisam ni gledao. video sam onog stranjakovića kako nešto cepa ali se nisam baš uplašio jer sam znao da sve do kilometra prednosti može da se ulovi u zadnja dva kruga, a dok dođemo do zadnja dva kruga ionako je mala verovatnoća da će neko da uspe da ostane toliko ispred bez obzira koliki zalet uhvatio na početku. i tako, trčkarao ja, pa negde oko 3-ćeg km lepo stanem i sačekam ove otpozadi, pa sa njima lagano nastavim.

i sve je to bila čista idila do onog okreta na početku drugog kruga, kad sam shvatio da stranjaković nije jedini maratonac ispred, nego sam prepoznao uglješu. ko je sad pa uglješa? paaa, uglješa je momak kojeg "znam" sa one tablice KM SAT sa sajta ARK-ovaca (zvuči kao da se radi o nekim ovcama), i koji tamo jedini ima više km od mene, i na kojeg tako povremeno naletim na fejsu. i rekli su mi da je povređen (bio), da je prestao da upisuje one kilometre, da ga je poneko video kako trči, i tako, u drugoj polovini godine je bio obavijen nekim velom misterije.

tu mi se odjednom upalila neka lampica. rekoh, sve je to lepo, mogu ja da kaskam sa profom do pola ili "do iza pola", ali ako je u trci neko ko zaista može da trči, lupam, 2h57, kako ja zamišljam da ga ulovim ako na prvu polovinu potrošim 1h35, recimo? u nekoj divljoj formi, sa par kg manje, na odmornim nogama, još bih i mogao da se nadam, ali u ovakvom stanju (250km u zadnje dve nedelje, i to mahom teških brdovitih kamenitih 250km) pa još na ovom polu-povređenom stopalu, mišn imposibl.

i tako, krenuo ja, ali nakon onog početnog uspavljivanja mi je i to koliko sam ubrzao delovalo BRZO, a nije bilo. kao ja nekog jurim a nikog ne stižem. maltene ceo drugi krug mi je prošao tu negde na ničijoj zemlji. pred kraj sam shvatio da to što mislim da je tempo nije nikakav tempo nego tek neka mlakušna promena, u šta sam se uverio kad sam video da su mi na okretu profa i kesić odmah tu na 200m. e onda sam se iznervirao i napravio jednu promenu "da valja", omlatio jedan kilometar onako kao da nisu moje noge i priključio se grupici polumaratonaca, na čelu sa onim Tergatom, Keflezigijem, ili kako se već zvaše :-)

e nije prošlo ni minut sa njima kad sam osetio "bodac" ispod rebara. očigledno mi telo nije baš bilo oduševljeno tom promenom. tako sam trčao ceo treći krug razmišljajući da li da nakratko zastanem jer svaki bodac prođe posle pola minuta stajanja, no to mi je garantovalo još kilometar i po divlje jurnjave nakon toga, pa me je već uhvatila muka od takvog scenarija da trčim maraton kroz deonice od 1.5km a da posle svake stojim po pola minuta da bih se malo oporavio.

i tako, bodac je prošao sâm od sebe, tempo nam je varirao zavisno od vetra (bar sam ja imao takav osećaj), a grupa se skroz osula pa smo na kraju ostali samo Kebede i ja. po tartanu smo išli rame uz rame i pomalo pričali dok sam se na uzvodnim (uz dunav) deonicama mučki krio iza njega i pokušavao da uštedim nešto snage za drugi deo maratona. tako su nam prošli 4. i 5. krug, i usput smo prestigli sve polumaratonce osim prve dvojice, pa sam praktično prošao kroz cilj kao treći polumaratonac.

nakon toga sam ostao bez pejsmejkera iliti ako ćemo još preciznije, ostao sam bez vetrobrana, pa sam morao sâm. srećom tu negde se niodakle pojavio boškić pa mi je tako u priči prošao još jedan krug, neprocenjivo. taj šesti krug sam planirao da se skroz "prošetam", pa da nakon njega trku započnem ispočetka. obzirom da sam prvi i po krug totalno joggirao, a da smo polovinu Tadesse i ja prošli oko 1h28, više je nego očigledno da sam sledeća 3.5 kruga trčao iznad ritma maratona, pa je taj fartlek morao da dođe na naplatu. e tu su počeli problemi sa stopalima...

levo stopalo mi je utrnulo, i to skroz. nije to samo nekomforno, nego je užasna situacija kad nemaš baš nikakav osećaj osim utrnulosti. pa sam nešto kvrčio prste, pokušavao da trčim na petama, na spoljnjem delu stopala, sa zakrivljenim stopalom prstima ka unutra, ka spolja, ali ništa nije pomagalo. ništa, trpeo sam i trčao. zbog toga se pojavio novi nazovi problem. skroz sam prestao da razmišljam o brzini, i naporu. podsvesno sam usporavao, tj polu-podsvesno, jer sam ipak znao da što brže trčim, to sam više na prednjem delu stopala. pa sam valjda tako želeo da premestim težinu na pete. ali se vrlo jasno kristalisalo da tako neću moći do kraja. tražio sam priliku da stanem i da se izujem, da malo promasiram stopalo, da krv prostruji, pa da krenem ispočetka.

u svoj toj agoniji utrnulosti mi je prošlo zadnjih pola kruga sa boškićem, gde je uglješa nestao u daljini, a zatim i ceo sedmi krug gde sam morao ozbiljno da se zamislim kako da pobedim ovaj maraton. i smislio sam. džaba ti svo oružje ovog sveta ako nemaš mozgić. ušao sam u osmi krug, i to je zvučalo ohrabrujuće. "još samo ovaj, pa zadnja dva, to je mala maca". ali stopalo mi je opet bilo skroz oduzeto...

primetio sam da uglješa zbog vetra dosta smanji ritam na onom uzvodnom delu (prva trećina kruga, do okreta) pa sam tu napravio još jednu jaku promenu. trčao sam kao da je kraj maratona, stigao ga, prestigao, i pokušao da napravim što veću razliku. slučajno se tako pogodilo da je lola naišla kada sam se ja vraćao prema startu/cilju/okrepi, pa sam taj trenutak iskoristio za pit stop. izuo sam se, lolu upotrebio kao oslonac da se za nešto držim dok drugom rukom masiram stopalo, a usput smo malo i popričali. nakon minut trljkanja stopala sam opet navukao patike i nastavio trku. čuj trku, ovo je bila agonija... a uglješa je u međuvremenu protrčao pored nas i nestao u daljini.

ali sam ga imao na vidiku. jedva, ali sam ga video. jedna i po ulica, to je recimo 250m. plus ono koliko je bio iza mene, izračunao sam da sam izgubio oko minut i po. ok, idemo dalje. da sam zastao u trenutku kada sam bio IZA njega, on bi toliko odmakao da bi postojala sasvim realna šansa da bih odustao od utrkivanja. verovatno bih digao ruke od jurnjave i prešao nazad u jogging, tek da privedem maraton kraju sa što manje bolova. kasnije će se ispostaviti da sam upravo tada dobio trku, tim razmišljanjem u kom trenutku mi je najbolje da stanem.

prilikom ulaska u deveti krug sam loli doviknuo da mi spremi "one druge patike" koje i nisu baš patike nego neki poteški čamci, pola broja veći, u kojima sam trebao da prestojim ostatak dana nakon maratona. to sam joj doviknuo u zoni okrepe. plan je bio da pred završetak 9-og kruga promenim patike, uskočim u te čamce, oslobodim pritisak na stopalo gde god i zbog čega god postojao, da otrčim onaj kratak deo do nizvodnog okreta i nazad, i da nakon toga opet uzmem ove bolje patike, i da u njima kako god znam i umem pretrčim onaj zadnji krug.

e to je bio plan... ali kad me šlog nije strefio! tačno na pola 9-og kruga vidim lolu kako trči prema meni i nosi mi patike. shvatila je da treba da mi ih dostavi što pre, a ja sam mislio da sam bio precizan kada sam joj kratko i jasno rekao "spremi mi one druge patike!", jer sam samo toliko uspeo da doviknem. šta ću, shvatio sam da ću umesto kilometar morati da trčim 2km u tim čamcima, a tek kad sam ih navukao i potrčao shvatio sam svu katastrofičnost te ideje. toliko su mi landarale (nije bilo vremena još da dotežem pertle, jbg...) da sam se par puta zakačio po listovima, a par puta mi se učinilo da će mi spasti u sred trčanja. naravno prilikom te promene mi je uglješa dodatno odmakao, jer nije sve proteklo tako brzo. a ja sam u toj obući morao da pretrčim 2km, i da posle toga sve nadoknadim u preostalih samo 4km. jako loš scenario...

nekako sam tako (sa patikama koje landaraju oko stopala kao dva meseca oko zemlje) završio 9-ti krug, i ipak uspeo da zastatak za vodećim smaknem sa "više nemam pojma gde je ispario" na "eno ga tamo negde u daljini, ako je to uopšte on". u zoni starta/cilja sam OPET zastao da uzmem one bolje patike, i koliko god sam dotle uspeo da smanjim zaostatak, naravno da je uglješa u tom trenutku OPET odmakao, i prilikom ulaska u zadnji krug situacija nikako nije delovala ružičasta. to što su me lola i zdravko ispratili sa pokličima me je napalilo ali je sve i splasnulo nakon 20 metara sprinta jer naravno da sam shvatio da baš tako "leteći" ne mogu da trčim čitava preostala 4 kilometra. 

i odatle se nastavila igra mačke i miša. jedino što sam miša već nekoliko puta pustio da pobegne, što je naravno premijera u mom maratonskom životu. koga god sam stigao, uvek sam ga preskočio i više se nisam okretao. a ovaj uglješa, ko feniks, sto puta ga prestigneš i on se opet obre ispred, jbt ko neka skrivena kamera :-)

i ništa, trči sale trči, stopalo mi je naravno opet utrnulo posle 500 metara ali sam do tada već valjda bio naviknut na to. trening čini čuda, svemu se prilagodiš, a čovek je izgleda neverovatno uporna živuljka. tu je krenulo neko beskrajno taktiziranje, procena kojom brzinom nekoga stizati, koliko zapinjati, merkanje šta je dovoljno a šta previše. da neko može, on bi se izgubio u daljini. čim trupće tu na 100m ispred mene, to je dakle njegov ritam i ne može bitno brže od toga. naročito jer je uglješa u jednom trenutku trke rekao "ajmo malo da ubrzamo, da obeshrabrimo ove iza". znajući da razmišlja na takav način, odmah sam znao da bi to isto najradije i sada uradio, samo ako može. i tako, pokušavajući da se istovremeno prištedim, postepeno sam smanjivao razmak, da bih nakon okreta malo izgubio to planirano strpljenje i kroz tri promene od 100-tinak metara mu prišao na nekih 10m. i tu sam se malo zadržao. lepo je kad posmatraš plen kao pljeskavicu na tanjiru, u rukama držiš nož i viljušku, i ne preduzimaš ništa. polako. čekaš da ti prvo donesu pivo, pa ćeš posle da raskomadaš meso ;-)

približili smo se okrepnoj stanici na 1km od cilja a ja sam ga nekako spontano dostigao, prosto su me noge same dovukle do njega. malo smo popričali, prošli kroz masu koja je navijala, pomislio sam da napravim promenu i odem ali sam se predomislio. prosto smo se premalo družili za vreme trke, zbog mog problema sa stopalima, pa smo umesto u društvu većinu trke pretrčali na puškomet razmaka. tu sam mu u narednih par minuta priznao kako ja imam dobar finiš (čak i ovako sav utrnut i kljakav) i kako obično svima kažem da moraju da me se reše dosta pre kraja, a u protivnom ih isfiniširam. došli smo do okreta, ja sam pojačao malo, pa još malo, pa kad sam video da je zaostao ja sam dodao još pola brzine i onako u nekom malo jačem tempu dotrčao do pred cilj. sreća da mi nije ni zatrebala ta "cela brzina više" jer nemam pojma kako bih se snašao na onom jednom i po stopalu.

simpatična anegdota odmah u cilju je izgledala ovako nekako. uglješa je rekao
- znaš, ono kad si rekao kako si na stadionu radio brze 200-tke, i da se ne bojiš sprinta, nisam hteo da ti kažem da sam i ja, kada sam bio u takvom treningu, radio 400-tke za 60s, i da i ja imam odličan finiš.
- pa zašto si onda ostao kad sam ja napravio promenu, zašto nisi finiširao?
- paaaa, prerano si krenuo!
:-D
eto sad znam za ubuduće: kad nekog planiraš da isfiniširaš, treba da ga pitaš u kom trenutku mu najviše odgovara da promeniš brzinu, da bi on imao najveće šanse da to prati. to se valjda zove fer plej. stidim se što sam to tek sada saznao :-)

DISKLEJMER
naravno kao i uvek ovaj blog je napisan u šaljivo-anegdotskom maniru, sa malo hiperbolisanja u cilju zabavljanja publike, odražava trenutno raspoloženje pisca i nužno ne prikazuje ljude i događaje u redosledu i na način na koji su se dogodili odnosno ponašali, mada sam tokom pisanja uglavnom bio ubeđen da je sve upravo tako i izgledalo ;-)