četvrtak, 12. prosinca 2013.

iznenadni tempo

e, ovome se nisam nadaooooo...
ali stvarno.
evo kako je to išlo:
nisam imao baš previše vremena za trčanje.
iz prostog razloga jer sam u tom slobodnom vremenu morao da 1) odem na kakav-takav trening, i 2) očistim oluke od lišća, na radnji
preko toga, bio sam svestan da sam trenirao dovoljno.
tu ne mislim na kvalitet treninga koji je ravan nuli,
nego na količinu.
nakon prvih 6 dana decembra i 6 trčanja,
pauze u onaj čuveni dan nakon Koncerta
(i nakon noći sa samo 2.5 sata spavanja),
usledilo je još 5 dana uzastopnog trčanja.
25, 18, 17, 24km, i danas.

danas sam prelomio da će da bude kratko, 1 sat,
pa sam odabrao jednu od "staza za trening".
jedan od sporednih puteva, praktično ulica, kuda smo trenirali godinama dok sam odlazio u Klub na treninge. pa kad god ne radimo trening na stazi, onda smo sa stadiona išli tom ulicom do izlaska iz grada.
praktično paralelno putu za Beograd, ali malo gore, ka brdašcima.
na svakom kilometru postoji po jedna "rupa",
gde se put naglo spusti i popne iz nekakvog potoka.
od stadiona smo išli do kraja asfalta, 5km, i nazad,
pa smo zato taj pravac zvali "pet-pet". tako je i ostalo.

čak i sada, kada mi treba 4km da dođem do tamo,
pa se uključim negde oko 2-og kilometra, pa odem do 5-og,
(pa još malo produžim jer sada u nastavku nije makadam
pa tuda može zaista i da se ode do Beograda)
pa tako napravim 15km, kad me Lola pita gde idem,
ja kažem da "idem na pet-pet".

da li su ovi ljudi normalni?
skidaš album u 320kbps formatu, i pitaš se zašto ima 220MB?
i shvatiš da je neko skenirao knjižicu koja ide uz CD,
i da je dodao neke 4 monstruozne .png fotografije,
kao da ću da štampam bilbord (!!!-???)
bolesnog li sveta...
convert to .jpg, resize pictures,
i gle folder ima normalnih 107MB a sva muzika je još uvek tu.

gde sam stao?
da, na pet-pet.
krenuo ja na tempo trčanje. idem kratko ali brzo.
e sad to brzo, iako sam popio dozu ness otrova, hmmm
nisam znao kako će izgledati.
juče sam umesto "da si se vratio za dva sata, jel jasno???"
ipak ostao 2h20', jer je na vrhu brda bilo blato koje nisam očekivao,
pa sam morao da se vratim okolnim asfaltom.
naime ispod magle je sve bilo zaleđeno,
a kad sam se popeo iznad 450m nadmorske, proleće!!!!
mislim, vazduh je bio predivan, ali je i tlo "popustilo",
pa je krckava beličasta zemlja postala puding od čokolade.
a na mestima kuda su prolazile krave, puding od govana.
dok sam strčavao niz poslednji strm spust,
počele su iznenada da me bole pokosnice, naročito leva.
to je valjda bio neki signal da malo "smanjim doživljaj".
eto zašto sam se danas odlučio za "brzak".

krenuo sam onako, bez plana, ali u nekom pokušaju
da to bude brže od uobičajenog zimskog dvosatnog tumaranja.
nakon 4km i blage uzbrdice sam imao nekih 17', nije loše.
na okretu sam imao 31' što znači da sam tih 3.5km išao po 4'.
to je onaj deo sa rke-koke kratkim uz/nizbrdicama,
gde mi je Subotićka godinama isterivala dušu na nos.
nakon okreta, koji je par desetaka metara ispod starta/cilja,
tih istih 3.5km sam na blagom usponu imao vetar u leđa,
a nakon toga sam i poslednja 4km otrčao istom brzinom.
tako da sam se vratio nakon 61', za tih 15km.
prijatno iznenađenje.
ali stvarno.
nije mi bio osećaj da trčim Tempo.
nigde se nisam onako naglašeno prebacivao na prednji deo stopala,
nigde nisam nešto kao verglao rukama, disanje na nos,
a povremeno sam malo i gazio spoljnjom stranom patike,
jer sam osećao bol u tom srednjem metatarzalnom predelu.
patike Nike Pegasus 27, sa ulošcima od Brooks Pure serije.
u mojoj nilsko-konjskoj veličini, 325 grama žive vage.
kažem jer ovakve treninge obično trčim u patikama od 270g.

plan je sledeći.
sutra definitivno treba malo odmoriti noge,
a u subotu mogu da se razbijem od treninga kao majmun.
i to ujutru, jer posle toga moramo na groblje.
(biće tačno 2 godine otkako je umro Lolin tata)
igrom sudbine odmah sledećeg dana je Sashina trka-žurka,
na kojoj mi je jedini zadatak da se odmorim od trčanja.
za sada je dogovor da nekome pravim društvo, tih 5km,
što bi trebalo da bude minimum pola sata
čavrljanja (meni) odnosno izdisanja (dragoj osobi).

anegdota od juče
prvih 9km mi je Lola pravila društvo na bicikli.
kad sam trebao da skrenem u brda, dao sam joj i moje rukavice,
jer joj je bilo hladno, a predstojio joj je blagi spust, ka vetru.
dok sam trčao uzbrdo i po brdu, bilo mi je ok,
ali su mi se u poslednjih 6km doslovno oduzeli prsti.
vratio sam se u neku sumaglicu, spust je išao kroz šumu,
vetar je bio spreda, i svet je postao jedna velika hladnjača...

anegdota od danas
dvorište u kojem jedan manijak uvek drži kučiće veće od mene.
prvo je imao neke žute vučjake, neke mešance bog će ga znati,
a sad ima dve dobermančine i to ne normalne nego neke
genetski modifikovane da su kao argentinske doge.
trčim ja iz tu ogradu, oni laju i to onako agresivno,
nakon 20m taman mi iz dubine glave kreće pomisao "doviđenja"
kad primećujem da je ogromna kapija skroz otvorena.
u prvoj desetinki sekunde sam zbunjen, u drugoj prestravljen,
u trećoj se dve džukeletine pojavljuju na pedalj od mog levog lakta,
u četvrtoj se pitam šta li će biti u petoj,
jedan pas momentalno zastaje kao da vidi tu kapiju na svom mestu,
ali drugi izleće dodatnih pola metra prema meni...
ne znam do koje sam desetinke stigao,
uglavnom u trenu sam viknuo MESTO! i on se istovremeno ukopao,
e sad da li što dalje odatle nije ni hteo ili zbog mog krika,
ostaće zauvek nepoznato.
važno je da sam vratio taj levi lakat kući, što nije loša stvar.
a ubuduće ću za svaki slučaj trčati drugom stranom te ulice.

Nema komentara:

Objavi komentar