ako bih morao u par reči da sažmem sve oko jučerašnje trke,
to bi glasilo "mogao sam i sporije".
naime radi se o tome da sam ovu trku silom prilika zamislio kao polu-trku.
kao što je pisalo u Kuriru, zbog bola u stopalu nisam nešto baš trenirao, a kao što je pisalo u Blicu, ovih dana je poprilično zahladnelo, i kad sabereš ta dva shvatiš da mi i nije naročito bilo do trkanja.
međutim, kad god meni nije do trkanja, za to uvek postoji neki razlog, i to u većini slučajeva zdravstveni. ili je to ili je neka viša sila, tipa kada je ista ova trka na Adi bila po nekoliko cm razmecanog snega i kada sam proklizavao kao bambi na ledu.
tako sam juče, u autu, dok sam se vraćao kući, razmišljao o tim modernim nazovi-trkačima kojima je do svega samo ne do trkanja.
koji SVAKU trku trče kao što sam ja juče trčao na Adi, onako polu-rovito-zalečeno-nedolečen. na oprez.
pa kakvi su to ljudi, da il stvarno postoje?
ooohohoho, itekako.
zbog njih bi neko neupućen mogao da pomisli da je trčanje ekipni sport.
jer ti mekušci, vežbački hedonisti, oni bi da se treningom zove nešto lepo, prijatno, od čega će im neprimetno rasti pivski stomačići, i od čega će svake godine biti po minut sporiji na polumaratonu.
e takvi kad treniraju, uglavnom se trude da se puno ne oznoje. jer kad se prehlade, mama će im se brinuti. lako ih prepoznaš po tome što su skoro uvek umotani kao da su pošli na onu Iditarod trku sa psećim saonicama. politički korektno je reći - oni se čuvaju. da.
isto tako oni se i na trkama čuvaju.
plaše se za svoje mekane nogice, a plaše se i za svoju glavicu.
i takvi se uglavnom nude da nekog moderno rečeno "pejsuju".
jer zašto će on da se raspadne na polumaratonu, da mu puknu noge na 10km i da mu u čudu i užasu samospoznaje eksplodira mozak na 15km, samo tako, patnje radi??? ma dajte. to je tako mazohistički.
trke služe za nešto skroz drugo.
NIKAKO za to da shvatiš (a i da drugi vide!) koliko si spor.
zašto bi se izlagao tolikom blamu, ako viteški (ako je kolega trkač pored njega) ili kavaljerski (ako je koleginica trkačica) mogu da nekog "pejsuju".
tako svaki podrazumevani poraz pretvore u pobedu, ma šta pobedu, u trijumf!
ja sam pejsovao drugaricu, zamislite! imam (lupam, nek se niko ne prepozna jer me ionako zabole da vam gledam na fejsu koje ste godište) "37 godina i vrijednu diplomu" (ipak sam citirao Štulića), mogu volu rep da iščupam, u statusima uvek naglašavam kako se zdravo hranim i čitam samo pametne tekstove na internetu, lajkujem ajronmen stranice i šerujem motivacione stripove o teškom treningu... ali ne smem da istrčim trku. a ne. mama mi je rekla da nikako ne ulazim sâm u mračne prostorije, a trka protiv drugih, ili ne daj bože štoperice koja najbolje izmeri obim struka nakon vikenda po kafićima, eeeeee, to je bogme jedan jako veliki mrak. dugačak do zla boga.
i pošto nemam petlju da tamo krenem tako jadan sâm sa sobom, ja ću da se držim s nekom drugaricom za ruke, i tako ću da je provedem kroz tu trku.
jbt kad vidiš koliko ima tih "pejsera", prosto se zapitaš, ako svaki od njih nekog provede za ruku od starta do cilja, pa zar stvarno postoji toliko retarda kojima trebaju ti isti pejseri?
ja prosto ne mogu da zamislim trku na kojoj je pola učesnika zalutalo na putu od starta do cilja. pa im treba neko da ih vodi za ruku.
kao bože me oprosti, na onim paraOlimpiks takmičenjima gde svaki slepi trkač ima svog vodiča pa vezani onom trakom tako trče rame uz rame. strašno...
kao da na trci nema nikog drugog ko će novajliji da pokaže put do cilja. u svoj onoj reci, na većim trkama stampedu, kao da je teško pretpostaviti da iza leve krivine ide desna. mislim, ako svi odoše tamo, pa gde bi ti? jel treba 300 poena u Slagalici da bi se to shvatilo?
još sa svim ovim garminima i pihihiii materinama, svaka klinka ume da pogleda i da vidi da li je prešla 5 ili 10km, i da sabere da li do cilja ima još 10 ili 5, pošto je zbir pređenog i preostalog puta tokom cele trke uglavnom tu negde, vrti se u par kilometara. hej rekao sam "uglavnom", nemoj da me hvatate za reč. jer znam da ume da varira i do duplo.
i onda se pitaš, gde je taj pejser bio zadnjih godinu dana,
ako se pojavio baš na dan trke?
mislim, trka je za sve, pa jel'da?
a zašto on ako je tako požrtvovan, zašto nije cele godine pravio na treninzima društvo svojoj drugarici, naučio je sve što može da se nauči o trčanju, pa kad dođe trka juriš kud koji mili moji.
(ovde gde pominjem uporne zajedničke treninge, ne mislim na onog što hoće da se ženi sebi nesuđenom, udatom ženom, pa trči pored nje kao pudlica i na kraju svakog treninga pokušava da je isprosi, jer taj je poseban i toliko komplikovan slučaj da mislim da čak ni ja neću uspeti da ga u bliskoj budućnosti izpsihoanaliziram na blogu)...
pazi recimo u biciklizmu. uvek se startuje posebno.
ja i da sam hteo, nisam nikada mogao da vozim trku sakriven ispod Loline suknje. pa kao da se lažno prodajem, ja sam znate nju pejsovao, za mene trka nije atletski nego humanitarni događaj. pardon, event.
jok brate.
seniorke startuju u podne, seniori sat kasnije.
dok meni dunu u pištaljku kod zvezdinog stadiona, ona je već negde kod Ralje.
pa ti vidi šta ćeš.
baš bih voleo da vidim ove moderne beskičmene gladijatore u takvim prilikama.
to jest često ih i vidim.
eno na avali.
evo na adi.
sve sam ih video.
ali su bili providni.
nigde ih nije bilo.
čim njihove drugarice neće na trku koja je za njih "puno brza i prekratka", nema ni pejsera. on će da zapuca do bukurešta da bi tamo na polumaratonu pejsovao drugaricu, a ne sme da dođe na Adu da vidimo dal on vredi 33 ili 43 minuta.
kao što je veliki, legendarni, trener Jozo "Điđi" Delaš odavno rekao
"kolko ideš, tolko vridiš".
i tačka brate.
zato valjda i postoje razne rang liste i slična sranja.
da se mere sportisti.
a ti "večni pejseri", oni su sportisti upravo onoliko koliko su "večiti studenti" doktori nauka. otprilike. koji procenat više ili manje.
i ako mi je jedna stvar u životu draga, to je da nijednom u životu, pri zdravoj pameti, pri zdravim nogama i pri punoj formi, nisam nikoga pejsovao. uvek sam otrčao "svoju trku".
kad mi je pak nešto falilo, voleo sam da se dogovorim s nekim pa da tako otrčimo trku zajedno, prosto da iskoristim svoje postojanje na ovoj planeti za išta pametnije i korisnije osim za pretvaranje kiseonika u prdež.
pretrčao sam tako par polumaratona ćaskajući s ovim ili onim, čak i dva maratona (ako se dobro sećam), i tako, par ovih kratkih trkica.
i juče mi je bilo stvarno lepo.
shvatio sam zašto "pejseri" to rade i zašto u tome uživaju.
s tim da se ja, za razliku od njih, nakon jučerašnjeg dana ne osećam kao bilo kakav "pobednik", niti mi pada na pamet da sad pišem samodižuće (u nebo) statuse o tome kako sam uradio ovo, ono, pomogao, doveo do cilja, bodrio, navijao... jbt već dok pišem šta NEĆU uraditi počinjem da se loše osećam, a tek mogu da zamislim šta bi bilo ako bih se stvarno primio i to sve natrabunjao. morao bih pod hitno na ispovest i to bih poneo najdeblji novčanik.
ja računam da se drugarstvo uvek podrazumeva. i da to nije nešto čime sebi treba da dižeš cenu. i da to nije nešto što treba da naštampaš na čelu i da ga nosiš kao reklamu. napišeš status "ja sam najbolji drug" i dobiješ 300 lajkova od 150 prijatelja, dakle učinak 200%.
i da završim priču.
to što sam rekao da mi je juče bilo lepo, bilo mi je lepo samo zato jer nije moglo da mi bude prelepo. zbog bola u stopalu. inače me u drugoj polovini ne bi video niko od ovih koji su me u trci gledali sa 20 ili 50 metara daljine. i ja bih saznao da li sam tog dana na Adi vredeo 28 ili 29 minuta (lični ispod 27 minuta se nije ni milimetar podvukao "pod znak pitanja" a kamoli da je bio u opasnosti) i bio bih zbog toga presrećan.
jer ja sam u duši trkač.
nisam nikakav tamo neki osmoćelijski mekušac od pejsera.
a naročito nisam od onih najtežih slučajeva, hroničnih.
nemam ništa protiv kad mi se pogodi trka "2 u 1" pa dok se trkam usput povučem još nekog. čak štaviše to mi legne kao neki šlag na tortu (*).
sećam se, ove godine, Slavonskog Broda, Sombora, Kule, Kruševca, Bijeljine, bilo je tu stvarno lepih trenutaka.
(*) nema pogrešnije izreke od te bolesne kombinacije torte sa šlagom, gde kilo brašna kilo šećera i kilo margarina još treba prekriti i dodatnim kg-om šećera, ali ajde, tako se kaže. šta da se lažemo, mi smo narod sklon preterivanju. ko je čitao od početka, shvatio je.
još se jedino nadam da za 5-6 sati niko iz Crikvenice neće postaviti status kako je nekog pejsovao, ili ću nakon 9 dana upornog opiranja na kraju ipak poverovati da internet veštice zaista postoje...
Nema komentara:
Objavi komentar