petak, 29. studenoga 2013.

magla, povoljno!

studioznost, redovnost, disciplina
savest, uljudnost
~~~~~~~~~~
to će da čeka bolje dane.


dakle ovako, dani teku, blog neće da se piše sam od sebe.
"neko mora da umre da bi drugi više cenili život."
neko mora da trenira i piše blog da bi drugi shvatili koliko su lenji.
jedino što mene boli noga pa ne mogu puno da treniram.
a onda posledično ne mogu ni da se kurčim treninzima.

onog dana, pre tri dana, rekoh da ću krenuti pa dokle stignem...
i tako, opet sam birao patike, neke koje su napred široke.
uzeo sam adidas kanadia, o kojima inače nemam baš neko mišljenje.
međutim ovde su fino poslužile.
nisam morao da prečesto zgrčim prste i da tako ćopam,
nisam morao prenaglašeno da trčim na spoljnjem delu patike
(od malog prsta do spoljnjeg kraja pete), nego eto,
više manje sam normalno trčao.
tojest.
nije to baš normalno, uvek ja tu nešto malo ugađam, ali ajde...
na kraju sam završio u gradskom parku.
otrčao 4 kruga, s tim da sam uspon (nekih 400m)
svaki put zaleteo kao malu deonicu,
a ostatak kruga sam prelazio lagano, uglavnom.
da ne objašnjavam previše.
uglavnom nije mi bilo dosadno.


.,.,.,,.,.,,,. 

(probam da ne zavirujem gde je , a gde . )

dan kasnije, to je drugi od tri neopevana dana na ovom blogu,
kanadia su bile još uvek nedosušene pa sam uzeo jedne JOŠ gore!
model reebok mudslinger,
neću ni da se izvinjavam što ih pišem malim slovima.
govno od patika, ali ajde, poslužiše i one, jer su mi pola broja veće.
malo više sam morao da vrljim nogu u stranu da smanjim pritisak,
ali bol nije bio strašan čim nisam razmišljao da li da se vratim ranije.
od mogućnosti 10, 12, 14, 15km, odabrao sam naravno 15km.
kroz grad par km, pa 5km pretežno uzbrdo, pa 4km spust,
e tu je postalo kritično ali i zadnja 4km kroz grad nekako prođoše.
šta da kažem, umro nisam, ljudožderi će ostati gladni.

juče, poslednje od tri pristojna trčanja je nekako došlo... iznenada.
tj ceo dan sam mislio da ću negde tamo popodne trčati,
no popodne je došlo i prošlo dok si reko "mrak" :-/
to ustvari nije ni bio trening nego neka humanitarna misija,
jer sam nekom kučetu na brdu iznad grada nosio hranu.
6km uzbrdo 6km nizbrdo, do gore mi se zaledile šake
jer mi je lola spremila komad pseće salame iz frižidera,
pa sam taj paketić stalno premeštao iz ruke u ruku.
rukavice su slabo pomagale, ali dobro, nije mi žao.
žao mi je što nisam imao telefon kad sam se popeo iznad grada,
jer je baš u tom času tamno narandžasta lopta zalazila
kroz magličasta brda oko kanjona reke gradac.
došlo mi da stanem i da gledam par minuta, ali...
odmah sam znao da ću iovako da se smrznem u povratku,
tako da sam nastavio da poslušno trupćem uzbrdo...

četvrti od tri neopevana dana (kako sad pa to?) evo teče,
nešto sam kao vežbuckao, posle ću opet,
usput je lola plankovala do besvesti i nazad, i tako to.
plankovao bih i ja ali ne mogu da se oslonim na savijene prste
jer me baš spreda boli onaj do palca, koga neće - neće.
a u poverenju ionako mrzim taj plank do otkaza,
jer me uvek od njega zabole leđa, i to jako.
nisam siguran da mi je to pametno da radim ikad, a kamoli svakog petka.

a sutra nam je u planu trka na Adi.
to će biti peti od ova tri neopevana dana. otprilike.
krug od 7.7km kroz toplu i očaravajuću ledenu maglu.
bljak.
umesto šorca i dresa spakovao sam bundicu sa krznom oko vrata.
onu roze kao što je nosio Prince. i vunene čarape, tirkizne.
ne radi se o modi, sačuvaj bože,
nego da me gorska služba lako pronađe ako se smrznem usput.




i dogovorio sam se da trčim zajedno sa jednom drugaricom.
i ona bi trebala da nosi nož, a ja viljušku.
samo neću da vam kažem zašto, ionako ćete čitati u kuriru.
veći problem mi je onaj kako da uopšte pretrčim celu trku.
jesam trčkarao i po sat i po ovih dana, ali sa pauzama.
jesam prošle nedelje trčao i deonice, ali sa pauzama.
a kad ovako zahladni, meni neka veštica ladno doda negdeeeee...
pa po 15-ak sekundi na svaki kilometar. ali svaki.
i na one lagane, i na one brze.
tako da to što sam ja zaključio da ću oko jezera optrčati lako kao leptir,
to nigde nije uklesano u knjige sudbine.
mož da se desi da krenem da ćopam kao sapeta krava.
a vidi, bol i dosada ne idu zajedno.
mozak će imati neki zanimljiv zadatak, sigurno.
jedina razlika je u tome da li će mu se taj zadatak dopasti ili neće,
da li će biti neki planirani ili neplanirani scenario.
trc. onaj zvuk kad grlica ...

Nema komentara:

Objavi komentar