utorak, 5. studenoga 2013.

rampa

imam jedan zaostatak u vidu anegdote za koju sam obećao da ću napisati, pa je došlo krajnje vreme da to uradim. 

elem, krenuli smo mi iz Ivanjice na more, onog tamo davnog petka pred Podgoricu. ovo već u startu zvuči obećavajuće, tipa petak pred krstovdan, petak pred bogojavljenje, petak pred maraton...

i sad, Lola i ja zapucali preko Sjenice, jer su gore najlepši predeli, a Ana kaže kako je zadnji put na tu stranu išla jednim drugim putem koji je kraći. gledam ja na karti, kako može biti kraći put od prave linije, ako taj kraći ide okolo u polukrug, i čak štaviše odmah sa starta se vraća desetak km nazad prema Arilju.

i ništa, Lola vozi, ja dok još nismo u romingu skidam neke albume sa Deezer-a, a na zadnjim sedištima Ana skače i peva za troje. ugođaj veseo do granice ludila, kao da sam pošao na letovanje sa čoporom dece. utom se javlja neki njen drug koji nam saopštava spasonosno rešenje. iz Sjenice se nikako ne bi trebalo vraćati na Novu Varoš (to nam nije padalo na pamet), a put preko Aljinovića ništa ne valja (e tuda smo upravo mislili da pokušamo da se probijemo), nego odmah iz Sjenice pitati za prečicu preko Bara, koja izlazi direktno u Bijelo Polje.

pogledam ja na kartu, fakat tamo ima neki put u izgradnji, ali ako je karta od pre 40 godina, do danas je sigurno izgrađen?
(zapamtite dobro ovu zadnju rečenicu,
podvucite je debelim crnim flomasterom!)

i tako, stigli mi u Sjenicu, na glavnoj raskrsnici iznad centra izašao ja i maltene se pobratimio sa nekim čičom koji je tu nešto betonirao ispred kuće, mislim, toliko je čiča bio ljubazan. da, tu negde treba da mi ostane džamija sa desne strane i dalje je nov put, posle ima malo makadama ali nije bitno, puno je kraće i isplati se.

dok sam se ja vratio do auta (još uvek rukavom brišem obraze koliko me je čiča izbalavio) tamo zatičem čitav kružok koji diskutuje o istom putu, dok Ana preko zajedničkog prijatelja pozdravlja olimpijca Kolašinca, baš je mali ovaj svet. par tih kršnih momaka sede u neku limuzinu i ode na jednu, a mi na drugu stranu.

posle nekog vremena, upalio ja na telefonu MapMyRun i otvorio kartu. idmo u pravom pravcu, a za nekoliko kilometara karta pokazuje "kraj puta". ništa, ne damo se pokolebati. mrak neće pasti još dva sata, dakle vremena imamo na pretek, ako treba čak i da se vratimo u Sjenicu pa sve ispočetka. kad da vidiš, sve asfalt, i to nov. i to tako ide, i ide, i ide (ja ko Božo Sušec) i mi oduševljeni, u jednom času lepo vidim da smo na pola puta do Bijelog Polja a prešli smo samo 20-30km, otprilikativno.

i tu negde prestade asfalt, ali je podloga lepa, a i oni momci su rekli kako put nije baš baš, neće moći da se ide preko 40. međutim put ubrzo postaje sve uži i lošiji, ali karta nam je spas, već smo uveliko odmakli od Sjenice i deluje da smo "tik iznad magistrale" negde tamo kod CG granice. ono, desetak km avionskom linijom. e ali, aerodroma ni na vidiku. tu beše jedna raskrsnica, vrlo ali vrlo sumnjiva, i ja pogodih gde treba jer smo nepunih pola sata kasnije (???) napokon stigli do nekog zaselka i ugledali prve žive duše. stoje dvojica na putu i pričaju. jedan pijan kao daska. pokazuje rukom desno a govori "i držite levo, levo..." pa onda pokaže na levo i uzvikne "ali nikako desno ne skrećite!".

ajoj, nama baš nije da je bilo prijatno, ali shvatili smo da ako ne zna šta priča, valjda bar rukama pravilno pokazuje. i zaista, nakon rodea po nekom kamenjaru u narednih pola sata (!!!) stigosmo na raskrsnicu na vr brda, bogu iza nogu, koja kaže Bijelo polje levo. ono, napisano hemijskom olovkom na dasci pa zakucano na banderu. a ime nekog manastira i strelica desno. DESNO povika Ana koja je jedino od svega zapamtila da treba da se prođe pored tog manastira.

srećom videh da iz daljine nailazi čovek koji ispred sebe goni dve krave. otrčim do njega, ubeđen da ipak treba da odemo pravo, tj levo, kad on mi saopšti ladan tuš kako pravo doduše postoji put, ali ne može da se pređe jer nema policije, prelaza, ničega, nego samo graničari koji svakog uredno vrate nazad. jedino propuste tu lokalne meštane koji odu s njive na njivu, da bi im se krave unakrsno napasale u dve države.

dobro, čudna mi čuda sjurićemo se dole do tog manastira, jer su pak oni kršni momci rekli da to što ne može preko 40, da nas to ne brine jer je put prema kraju sve bolji i bolji. ja ipak mislim da su oni išli tamo dalje prema Bijelom Polju jer je taj put delovao puno širi, ali ajde. ne pada mi na pamet da se bijem s graničarima. i tako, sledećih pola sata smo po razrovanom putu, koji je delovao kao da je juče tuda protutnjao ceo đerdap i cela nijagara, odskakali i uživali u prelepom zalasku sunca jer ona dva sata iscuriše dok si reko keks.

evo pronađoh gde se to na MapMyRun skladište fajlovi snimljeni Lolinim telefonom, pa ću da dodam snip kako to smorogavanje izgleda. rekao bi čovek "pih, nekoliko serpentina", ali radi se o još pola sata drndanja po krupnom kamenju, izlokanom putu, krivinama kroz koje ne znaš kako da prođeš a da se auto ne nagne preko 45° i prevrne na krov, i tako to. e kad je pao mrak, tako se pogodilo da smo negde dole dole, duboko ispod sebe, videli farove auta koji odlazi ispred nas, i samo što nas šlog nije strefio kuda taj auto ide. deluje da je dovoljno samo skočiti sa bankine i direktno mu sleteti na krov. 



ajoojjjjj, vidi gde treba da se spustimo. od toga što smo se osećali blizu neba, kao sokoli, nije bilo nikakve vajde ni utehe. trebalo se nekako spustiti dole. i to je trajalo, po mraku, trajalo, totalna kanjončina i nepregledna vukojebina. i da skratim priču, nekako smo naravno došli do dna. ugledali smo prugu Beograd-Bar. jeaaaa! MEĐUTIM!

ispred nas stoji rampa, spuštena. u daljini vidimo manastir, sad vidim da se zove Kumanica, tu negde na 50m sedi u travi neka žena sa torbama i cegerima totalno ravnodušna kao da čeka Godoa i da joj je upravo poslao sms kako je zaglavio na granici i kasni 7 dana. ja kao nešto dovikujem, kakva je ovo rampa, ko ovo otvara, jel ovuda prošao neki auto pre 10-20 minuta (već sam izgubio svaku predstavu o vremenu), a žena samo nešto mrmlja i sleže ramenima. jbt da sam poneo od kuće onaj veći alat, u njemu imam jednu platinu od bonseka, kojoj je preko jednog kraja namotan flaster i koja mi služi za ovakve situacije, kad treba nešto da se pretesteriše. prepipavam ja, vidim katanac, rekoh najebali smo. ili ćemo do jutra da čekamo nekog kaluđera da nam otključa, ili možemo istim putem da se vraćamo nazad u planinu pa za Sjenicu, šta je to po mraku, još samo 3 sata...

tek, primetim ja da katanac samo tako stoji, a da nije zaključan. skinem ga ja, malo je zakrivljen i zaglavljen, otkačim rampu, podignem, i srećno povičem PROLAZI! srećom je ta žena umesto glasa bolje baratala rukama pa nam je pokazala kuda se prolazi na magistralu, a srećom je i taj prolaz ispod pruge širok 2m pa je moglo da se prođe bez sklapanja retrovizora. a ja tih dana nagovarao Lolu da uzmemo ovu noviju Merivu "jer je pedalj šira". baš bi se fino proveli, mislim, ostali bi zauvek zaglavljeni u tom tunelu.

i tako, prešli mi i neki Kasandrin Most, i konačno izašli na magistralu. tek kad su nas osvetlili prvi farovi drugih automobila, shvatili smo da po celom autu imamo sloj prašine prst debeo, pa smo uključili brisače i onako "na suvo" stigli do granice. i pazi fore, konstatujemo smo da smo došli na CRNOGORSKU  granicu, a da uopšte nismo prošli srpsku! ulazimo u drugu državu, a iz svoje nismo ni izašli. eeeeeeeeeee, pa eto čemu je služila rampa, odjednom se udarismo po čelu. Sale Graničar! - uskliknu Ana i ja shvatih da sam lično propustio svoj auto preko granice. digo čovek rampu, spustio, vratio katanče na njegovo mesto, doviđenja i srećan put.

Nema komentara:

Objavi komentar