dan posle

dan posle.
i o tome sam pisao, sto puta. o danu posle. znate ono kad utrčite u apoteku i pitate da li imaju te neke "pilule za dan posle".
e jedino što se kod mene retko kad radi o Sutra posle Trke, nego se to "posle" uglavnom odnosi na ono Prekosutra. dakle dan posle Dana Posle Trke.

a evo zašto.
moja teorija je da je dan posle trke jedan od najboljih dana za trening.
naravno, pod uslovom da trka nije bila baš iscrpljujuća.
recimo ova trka juče, na Fruškoj, bila je šećer bombona.
par minuta trčiš par minuta pešačiš uz neki blesav nagib, pa opet trčiš, pa se malo lomataš nizbrdo gde je od veće važnosti tehnika nego snaga (mada nije da se baš može bez jačnih amortizera) i tako u krug.

e posle takve trke, na primer, meni su jutros noge bile vrlo uzbuđene i nestrpljive, i nije im na pamet padalo da pitaju kad će dan odmora. nego samo pitaju šta je sledeće.
a obzirom da je važan deo te moje teorije (...  ) usmeren na hormone, praksa kaže da se u danu nakon trke i glava uglavnom lako složi sa svim tim suludim nožnim idejama. jednostavno, ništa ne deluje tako teško. možda je i sećanje na trku tako sveže i jako, da prosečan napor deluje kao jedno umanjeno "ništa". ništance. tako nekako.

uglavnom, rekoh ja da iskoristim taj trenutak. taj bljesak euforina (hormon ludila) i konfuzina (enzim bunila). jutros sam nakon 20-ak minuta laganog (prelaganog!) zagrevanja sa sporijom polovinom jurnuo na neki fartlečić, valovitim asfaltom preko par brdašaca, i nakon jednog kilometra tempića (da malo podsetim noge da 14 i 10 km/h nije isto) u sledećih 6km otrčao 6x800m tempa sa 200m laganog trčanja između. tih 6km je prošlo za 24'36'' što je prosek 4'06''/km. e sad dal je to brzo il sporo, nemam pojma. mogao sam i brže, ali mi se nije trčalo brže. ovo je bila N.U.B., najviša uživajuća brzina.

ništa, došo kući, razmutio mericu praška iz one Ultimejt Nutrišn kofetine koju je Ana dobila kao nagradu u Podgorici, a malo nakon toga iz čistog uzbuđenja napao na činiju muslija veličine korita za tovnu krmaču, i odmah ubedio želudac da bi mu najbolje bilo da je napravljen od lastiša.

i prošlo nekoliko sati, na poslu nisam mogao da se sagnem od tog predivnog osećaja sitosti pa sam svo vreme imao onaj teatralno uspravan položaj zvani "progutao motku". tik pred mrak, rekoh da odem ja na jedno rastrčavanje. e tu sam izgubio svaku računicu. evo kako:

(ukoliko ste samo ljubitelj trčanja a NISTE ljubitelj životinja,
slobodno preskočite sledeći pasus, da ne kažem paragraf)

ima tu iznad grada neka farma pilića, i na njoj dva kučeta koje su vlasnici samo tako navatali na ulici i ubacili ih unutra da to kao bajagi čuvaju. međutim oni se stalno provlače i izlaze na put, pa je jednog udario auto. sad se vuče samo na prednjim nogama, očigledno mu je stradala kičma nege iznad kukova. već je odrao kožu na par mesta, i štrče mu kosti. za nedelju-dve će dobiti gangrenu i umreti, kao i sve lutalice slične sudbine. nema nikakve nade da bi ga neko prihvatio i lečio. što ne znači da treba da umre gladan. svaki drugi-treći dan mi odemo biciklama do gore i nešto mu odnesemo. par puta sam išao i peške, tj trčeći. pa tako i večeras. u jednoj ruci telefon (zbog kamere i gps merenja dužine) a u drugoj paketić hrane. da vidite taj sprint! Musa Drugi (to mu je ime, jer je pre njega jedan Musa isto tako izgledao) se prevuče preko 30 metara za nekoliko sekundi. grabi prednjim šapama, a vuče ostatak tela po travi, i na par mesta nažalost po grubom betonu. čim se pojavim(o) on počne da ciči i sprinta do ograde. naravno, uvek dam nešto malo i ovom drugom Belom, nema smisla da samo gleda kako mu drug večera.

e sad, dok sam trčao uzbrdo, video sam da sam prva 3km prešao po 6 minuta, to je uglavnom uzbrdo a pre uzbrdice imam silu nekih prepreka po gradu, da vam ne pričam. ionako mi ne bi verovali kuda ispreskačem. rodila majka stiplaša. i posle toga sam par puta pogledao na vreme, i sad se ne sećam, ali znam da sam tada izračunao kako NEMA ŠANSE da se vratim za sat vremena. radi se o 12km. jer nisam sad ja tu nešto mazao. nisam ni trčkarao, ali onako, ideja je bila da se ne rastačem. bilo je nešto, u tom računu, kako bih čak i da se spustim sve po 4 minuta, da bih opet promašio sat, za 4-5 minuta. gore sam zastao okruglo 2 minuta da nahranim to kuče i da napravim par slika oblaka koji beže ka planinama i ostavljaju brisani prostor na kome će za pola sata zasijati prve zvezdice. i kad sam došao kući, štoperica mi je pokazala 1h01'. s tim da nisam ja tu imao 6km glatkog spusta, nego je opet zadnjih 1.5km po gradu bilo neko lomatanje. e sad, šta ja tu uradih, da me ubiješ nemam pojma. znam da sam u par navrata niz Užičku ulicu pogledao na telefon i da je pisalo da je trenutna brzina 18 km/h, mada ja u ta očitavanja nisam nikad baš verovao. i negde na pola me je jedan drug prestigao autom i nešto vikao, i dugo sam ga video, nikako da nestane. rekoh, jebote ne može auto da mi ode, ja letim. baš.

e sad, to što ću sutra da se probudim živahan kao ponjava, to nema nikakve veze. odrobijaću nekako i taj utorak odmora. jer kad sabereš trku i ova dva današnja treninga, isplatilo se. a tek ako se ne probudim ko ponjava, nego SAMO mlitav kao krpa, pa to će da bude premija. e sad, otkud sva ta živost? ili je do onog Aninog praška, od kojeg sam se ugojio još kilo, ili je do nutele. nema trećeg. osim majoneza. eto. kompletirano. sveto trojstvo.

znači imam još utorak, sredu, eeeee, i više me neće niko zajebati kao do sad. ovaj put ću ipak dva dana da se malo obuzdam, ako ću u subotu na Cerski. nema kovanja nikakvih velikih planova za četvrtak i petak. ništa one fore Mujo kuje! ZABRANJETO!!!

jer ovo juče je bilo malo debilno, da sam u petak išao ujutru na brdske tempo-deonice, popodne biciklom u planine, i da sam samo u subotu udahnuo malo šećera, i u nedelju PAF odmah trka. nije baš da mi je prijala... tako da, ajde dobro, ne moram da preležim dva dana, niti hoću, ako ne budem bolestan ono kao na samrti, ali ne bih trebao baš tako da preterujem. eto to je bio kao neki dobronameran savet. e sad, dal ću poslušati, videćemo. jer ja njemu retko kad verujem.