utorak, 12. studenoga 2013.

polu-brz polu-maraton

rekao sam da će utorak da bude polovičan...
e sad, uspeo sam po dva osnova: pretrčao sam POLUmaraton, a na treningu sam se držao šeme fifti-fifti, dakle opet pola-pola.
ukratko, današnjih 21km je prošlo za 1h31'.
sad oni koje je samo to zanimalo mogu odmah mirno da odu na spavanje.
za one druge koji vole malo više detalja, da ovaj trening raščlanim na zagrevanje, 3km, netto trening, 15km, i rastrčavanje, 3km.
prvih i poslednjih 3km su po gradu, kroz pešačku zonu (zamislite u Bgd-u trčanje knez mihajlovom, ili u Zg-u trčanje ilicom, ali jbg, nemam druge mogućnosti jer je pored reke default-na staza raskopana i u blatu do kolena), a srednjih 15km po asfaltnom putu sa par brdašaca, i sa oznakama na svakih 25m.
dakle ovo sam smislio, to jest nisam ga smislio nego mi se samo nametnulo:
prvo sam zamišljao da ću da radim trening 800/200m.
pa sam pomislio, ček da se zagrejem, obzirom da je bilo samo +9, pa sam krenuo 2km sa ubrzanjima 100/100m.
i kad su prošla ta 2km, iskreno, uopšte mi se nije trčalo 800m u cugu.
jednostavno, svidele su mi se ove kratke promene.
i tako sam nastavio, spontano. dalje sam jedino razmišljao koliko dugo da idem takav trening. nije tu bilo baš previše mogućnosti, uvek sam ga radio kao 10km, eventualno kad sam umoran, onda sam to delio kao 2x5km, ili 2x4km, ono baš kad sam m-r-t-a-v.
e danas se odjednom ispostavilo da nisam ni mrtav ni polumrtav, pa sam počeo da razmišljam u malo megalomanskim okvirima. čak sam razmišljao da li da prvi put u životu opičim POLUMARATON celom dužinom iz 100/100m promena. pa sam pomislio, tj setio se nekih starih knjiga, kad su nas učili kako nikada ne treba trčati duže od 6km intervala, a ovo bi bilo 10.5km kroz ubrzanja i 10.5km odmarajućih delova.
pa rekoh, mnogo je. ne što je mnogo, jer "mnogo" ne postoji, nego je mnogo u trenutnoj situaciji, nakon ovih par dana neuračunljivih trening- kombinacija.
pa sam se smirio negde na međi od 15km. da bude više od uobičajenih 10, da ne bude ni "samo" 12km promena, nego eto, da spičim celih 15km. s tim da bih jednom, nekad, verovatno uspeo da takav trening završim za sat vremena. na odmornim nogama, i u nekom lepom toplom danu. no nema veze, ne mora uvek da bude prvo pa muško. šta fali isto to "probno otrčati" i sporije, pa će svaki sledeći put da bude poboljšanje?
i tako, nisam se uzbuđivao ni opterećivao prolascima. jednostavno sam pravio promene, nisam nešto baš sprintao, a kad je trebalo da se trčkara lagano, pa, trup trup, nisam se nigde žurio.
kad sam shvatio da sam pretrčao tih 15km za 1h03, odmah sam izračunao "još 6km za 24', i eto polumaratona za 1h27, pa to je kao drugi deo maratona u Podgorici"!!!
ali najbolji kilometar je bio poslednji. nakon trčanja kroz grad, po trotoarima, kroz semafore (samo jednom kroz crveno), pred sam kraj sam se tako lepo i skočno osećao, da sam maltene bio ubeđen da bih mogao isti ovaj trening odmah da ponovim. vrlo, ali vrlo retko imam takav osećaj na kraju nekog "pravog" treninga. uglavnom sam svestan da, ma koliko nešto "delovalo" moguće, ipak nije moguće. jer ja sam poprilično realna osoba. svesna. retko kad se zavaravam, ubeđujem u nešto nemoguće. ali ovo kako su mi danas na kraju trčanje bile srećne noge, ovo se stvarno retko doživljava. čudna stvar ovaj život...
mislio sam, i ovo ne lažem, da je prosto nemoguće trčati u ovakvom danu, nakon nedeljne Dužine od 3.5h, a bar da sam se juče odmorio, nego sam trčao neke tempo deonice, iliti što bi jack daniels (ne onaj od viskija, nego trener) rekao "krstareće intervale". a i to je juče bilo mala maca, u odnosu na to koliko me je zamorilo pola dana mešanja betona u dvorištu, po ledenom vetru.
tako da, naravoučenije je kao i uvek isto - koliko god mislili da čovek ima granice, to je jedna toliko žilava životinja, da nikad nemoj da se kladiš da će sutra da bude mrtav. uvek postoji ono sutra nakon sutra. dobro, skoro uvek.

Nema komentara:

Objavi komentar