ponedjeljak, 4. studenoga 2013.

kreš test

svaka trka je povezana sa putovanjem, i na kraju mi sećanje na trku često ne bude samo utisak o trci, nego mi se to sve ispreplete. tako, recimo, neke skroz nevažne trke su mi ostale nezaboravne zbog provoda/putovanja do grada održavanja, a neke odlične trke sam zapamtio po glupostima. nekad zapamtim kako sam trčao, a nekad se trke sećam po stazi i izvetri mi onaj osećaj kako sam se osećao dok sam trčao.

kao što sam već pisao na blogovima, najčudnija kombinacija je bila upravo onog dana kada sam istrčao lični (za sada) u maratonu, da bih nakon pola sata shvatio da su nam na parkingu hotela obili auto, a da bi mi sutra ujutru nakon celonoćne vožnje kroz provalu oblaka (sa najlonom na vratima umesto stakla) saopštili da mi je umrla baba, samo nisu hteli da jave unapred da ne bih još i o tome mislio usput.


mislim, jbš takav lični. ali ajde. život ne bira korake, i ne postoje pravila kao u šahu. nekad topovi odu nakoso, a nekad konj preskoči celu tablu pa slomi nogu prilikom doskoka.


tako smo se sinoć vraćali sa jedne jako neuobičajene trke, kad je na pola sata vožnje od kuće nekom sa prikolice spao džak na asfalt na koji smo naleteli. bila je valjda stočna hrana, nemam pojma. tek branik je napukao po dužini i nastavili smo dalje... da bi nakon par km shvatili da se auto pregreva i da je iscurio sav antifriz. da bih nakon speleološkog zahvata zaranjanja pod auto sa čeonom lampom, shvatio da hladnjak ne da je pukao, nego mu je ladno otpalo parče na ćošku.

nakon par sati telefoniranja, većanja, di ćemo šta ćemo, slučajno se tako pogodilo da smo pronašli "druga od kolege od Druga", koji je došao sa sve dijagnostičkim kompjuterom (mada je i pogled bio dovoljan), otšlepao nas kilometar do svoje radionice, a "kolega od Druga" nas je sa sve stvarima prevezao od Koceljeve do Valjeva.

jutros sam već platio novi hladnjak koji će sutra ujutru brzom poštom stići direktno u tu radionicu, i u sredu-četvrtak će auto opet biti u novom starom stanju, a kolateralno sa zakrpljenim branikom i novim hladnjakom će dobiti i novi antifriz, novo ulje i sve filtere. bezmalo ispade generalka. a došlo je vreme i za nove gume, ova jesen će da nas koštaaaaaaa...

najzanimljiviji deo će biti kad budem biciklom trebao da odem po auto. naravno vratiću bajk u gepeku. to jest, ja bih radije otrčao, ali nisam siguran kog dana će to tačno biti, a ako zamišljam polumaraton u subotu (Tekeriš, start u podne) nije baš da bih trebao da budem željan trčanja od 30km po brdima, jer taj deo Šabačkog Puta ima samo par ravnjikavih pravaca a sve ostalo je gore-dole.

to je neverovatno zanimljivo. kad ti se povredi auto, odmah auto-lekaru platiš koliko god je potrebno da ga izleči, a kad te nešto zaboli nećeš da odeš kod lekara ili terapeuta nego pola godine ćopaš i čekaš da prođe.

opet je onaj glupi konj iz početka priče skočio gde ne treba, i pomešao boje i utiske, u klasičnoj jesenjoj koreografiji. pola dana sam bio siguran da ću ovu trku (stazu, organizatore, atmosferu, put, ukratko vikend) da zapamtim po nečem najlepšem, a iznenada mi se sve u glavi zbrkalo pa će trka ostati neopevana, iako je VIŠE NEGO zaslužila. jedino je staza bila nekako preterano obeležena, ali dobro, na svakoj trci mora nešto da fali.

moram nakratko da pomenem i onaj dah avanturizma ujutru, kada smo sa uključenom navigacijom na telefonu naleteli direktno na prijavni sto, kao da nas je neko laserski navodio (ili nas je možda Samanta magnetski privukla), dok se nekoliko ljudi (koji žive tu na puškomet) žalilo kako su jedva našli Glavicu. čuj, "bilo je teško pronaći"! sve slične primedbe su prestale da zvuče ozbiljno onog dana kad se pročulo za google earth. tako bar ja, kad sednem u auto, volim da znam gde sam krenuo.

i tako... iako neki vole suprotno, ja ipak najviše volim trke na kojima ne dobije baš svako medalju ;-)



Nema komentara:

Objavi komentar