plan je bio lep ali kao i svaki plan nije stigao do kraja
zamislio sam da ću nakon trke u nedelju i dva tempo trčanja u ponedeljak da "smislim nešto odmarajuće u utorak", da bih posle toga u sredu (DANAS) raspičio još dva trčanja, i nakon toga bi mi četvrtak i petak bili dovoljni da se u subotu osećam normalno na polumaratonu. verovatno bi u četvrtak bilo nešto lagane bicikle, kažem verovatno.
dakle ostalo je da se osmisli taj utorak. i sinulo mi je, čim sam se ujutru probudio a nisam se osećao kao ponjava nego samo kao krpa. zbog nekih čudnih zatezanja u nogama sam odlučio da pre podne bude odmarajuća (rikaverišuća) bicikla, a rekoh, popodne ću da trčim, isto tako pretežno lagano. kao čuvam se za tu famoznu sredu.
i sine mi, da ovo što me boli u leđima, dupetu, da bi to možda moglo da se dotera za još tu malu nijansu. počelo je sa bolom koji je bio 80% ometajući i zbog kojeg nisam mogao da potrčim preko pešačkog kad prestane da trepće zeleno, zatim sam mogao da trčim brzo ali nikako lagano i dugačko, pa mi je smetalo samo na bicikli, pa sam posle dugačke pauze istrčao i prvi polumarton (Koceljeva 2012 1h30 lagani tempo i druženje-ćaskanje s Marianom) i odatle se nastavilo manje-više normalno, sa povremenim i ne tako jakim bolovima, pa sam ove godine trčao i maratone.
a bol se za to vreme vrteo oko 60%, 40%, 20%, i nakon što sam sa onih 10% pretrčao celo leto i tri planinska maratona, evo sada je na nekih 5%. dohvatim ja tako juče ujutru pošaljem kiropraktičarki sms - jesi budna? na šta mi ona odmah odgovori - naravno, doleći! eto toliko nama treba kad se čujemo prvi put posle godinu dana. i tako, izgnječila me ona kao restovani krompir, istezala me kao kad kučići rastežu staru čarapu, i na kraju smo se čak malo zajedno provozali biciklama da bi me ispratila prema kući.
dođem kući i rekoh, pre nego što počnem da planiram to trčanje, da vidim dokle je stigao onaj majstor sa autom. tek čovek mi kaže da je sve završio, ali baš sve, i da samo još treba da mu donesem novi senzor spoljne temperature da ga uglavi na mesto. bože. ja tek sišao sa bicikle, a preko svega počinje i kišica. planirao sam da po auto odem trkačkom biciklom, da ne gonim ovaj MTB traktor od 15kg preko svih onih brda, ali eto, namestilo se. ništa, užinam ja, opet obučem opremu za biciklu, u ranac spakujem nešto odeće i najlakše moguće patike da ne vukljam još u neke cipeletine na leđima, i hop, odoh ja prema Šapcu. što je najgore put je bio suv već od trećeg kilometra tako da sam mogao i trkačkom, samo ko je to mogao da zna. da sam krenuo trkačkom verovatno bih upao u pljusak.
i tako, me zbog jučerašnja 3 sata na bicikli, leđa sada bole još više, a kiša opet pada. tek nakon što je jedan plan pukao, upadam u vremenski škripac da sastavim novi. nema mi druge nego da odluku donesem u hodu, bukvalno. obući se za trčanje, na noge neke što minimalnije patike da upiju što manje vode, i izleteti iz kuće što brže moguće. nakon početna 3km trčanja odrediti koliko su noge odmorne, pa ili nastaviti na neki trening (smisliti neke promene-deonice bez zastajanja), ili ako noge nešto gunđaju nastaviti u tempo-rastrčavanju do nekih sat vremena i vratiti se kući, pa sačekati popodne za taj neki famozni poslednji krucijelni ubitačni trening od kojeg ću u subotu biti 20% brži.
znam ja da svi kažu kako se prase ne goji pred božić, i kako su ti poslednji treninzi uglavnom kontra-produktivni, ali ja volim kad nešto radim da uradim do kraja. ako ima fore da se trenira do srede, ja ću da trčim do ponoći. koja je poenta da napravim tortu i ostavim je bez preliva. ništa šlag, ništa čokoladni krem, pa to i nije torta. dakle danas je dan za preliv. a tu je i kiša. a duva i vetar. samo da se preliv ne pretvori u proliv, i biće sve u redu. odavno nisam radio onaj trening 100/100. hmmm. a tek 200/100, to kao da sam zadnji put trčao u nekom prethodnom životu. a tek 300/200, ajmeeee, pravo je čudo da mi je uopšte palo na pamet.
Nema komentara:
Objavi komentar