polu-utorak

na današnji dan pre tačno 10 godina je umro (tj obesio se) dečko koji je bio zvezda nekih tinejdžerskih serija u americi. čini mi se da prvi put čujem to ime, videh slučajno na vikipediji. kažu da je u zadnjim godinama života previše pio i stalno ponavljao kako će se ubiti. nije mogao da podnese kraj one najveće popularnosti. bio je '76 godište.

e sad. kako se meri popularnost? to ne meriš sam, određuju ti drugi. a u sportu je drukčije, recimo. (uvek volim da napravim neočekivanu paralelu). dok god možeš da istrčiš maraton ispod 3 sata, mogu da pričaju kako si spor ili prespor, ti možeš da budeš zadovoljan. ili 4 sata, nebitno, već prema mogućnostima i ambicijama. i onda kad jednom ne budeš mogao maraton ispod 3 sata, uvek ćeš moći da nađeš neki drugi cilj. polumaraton ispod sat i po. ihihiii, tako možeš da produžiš dane slave za još 10-ak godina. mislim, nakon onog maratona za 3 sata. hoću da kažem, ne moraš baš odmah da se obesiš. ili bar ne treba žuriti. za bešenje nikad nije kasno. recimo kad ti žena prvi put obori ruku, e tu bi se trebalo ozbiljno zamisliti. mislim, kad smo već kod sporta. a možda ne moraš ni tada. možeš i da promeniš sport.

ali da se vratim na početak, ovde se stalno radi o tome da li si nečim zadovoljan, da li uspevaš da nađeš razlog za zadovoljstvo. "samo tako se nikad ne besi", da se tako izrazim. ako ne zvuči jasno, zamislite dijalog između glumaca i sportista: - mi se besimo, kad nam opadne popularnost. - eeee a mi se nikad ne besimo, mi uvek nađemo nekog novog od koga smo brži i onda se nad njim iživljavamo. pa dakle u tom smislu.

a popularnost, ako si zadrt, možeš da meriš naslovnim stranama. ako si svake godine bio 20 puta na naslovnici tinejdžerskih časopisa, i sad već 3 godine nijednom, sasvim je normalno da se osećaš kao da si potonuo, u toj beskrajno dugačkoj (a bogme i dubokoj) reci nadolazećih mladih idola. osetiš se kao upotrebljena stvarčica, portrošna roba.

zato ja volim što nisam nikad bio na naslovnici Maratonca, samo nekoliko puta oslikan u tekstu. doduše, i Maratonac je prestao da izlazi, što jes jes. eventualno kad opet istrčim Plitvice ispod 3 sata, možda ga opet pokrenu. mislim, napokon će imati valjan razlog. naročito se to dogodi kad napunim 60 godina. tada bi mogao i ceo broj da bude samo meni posvećen. ali o tom potom, prvo treba da se ne obesim dotle, a dalje ćemo lako.

nešto sad razmišljam, kako da sve ovo upotrebim za trening. prvo mi je palo na pamet da otrčim POLUmaraton, jer nisam za vikend. tu bi sve bilo POLU. ovaj dečko je proživeo pola života, a i to što je živeo je samo do pola shvatio. ja sam polu-umoran, a polumaraton je pola od celog doživljaja, u ovom tekstu - života. tako bih ja poluumoran otrčao polutempo, i verovatno bih se i ja ugasio na sredini treninga, oko okreta, tamo negde u pričeviću. na kraju bih bio poluzadovoljan, i uveče bih opet polovično otaljao blog. ovo je dan da se živi na pola.

ili pazi ovo!
POLA od polumaratona!!??
a, šta kažete?
ionako je lako preračunati vreme na 10k u vreme polumaratona. valjda...
pa zašto bih mučio napaćene noge i leđa, nakon trke u subotu, 3h25' hard core trčanja u nedelju, 5km tempa + 4 sata betoniranja u ponedeljak, ipak, bojim se negde će nešto da pukne i samo ću ostati na sred asfalta sa dupetom na zemlji, i zgledaću se naokolo šta li se to dogodilo. e sad idem da vidim kod McMillan-a kako idu te "preračunske tablice". to je ono kad ti na osnovu trke na 3km preračunaju koliko si brz na maratonu, a ti se onda tako "preračunat" (dvosmisleno) već na 25-om kilometru raspadneš kao bivša jugoslavija.

evo šta kaže taj najčuveniji kalkulator:
ako mogu 10km za 38'
(kao što sam istrčao u Sivcu letos),
onda mogu polumaraton za 1:24:43
(u Somboru sam išao 1:24:47),
a maraton mogu za 2:58:17
(u Podgorici sam išao 2.5 minuta brže, ali sam sekao krivine)
dakle poklapa se!

e sad jedino treba videti koliko sam danas odmoran. dakle ako pretrčim 10km u tempu, to neće pokazati koliko mogu da trčim na 10km, nego koliko betoniranje utiče na brzinu trčanja nakon 9 sati "spavanja ko top". eto to je ono što sam razmišljao dok sam čekao da mi se slegne doručak i pitao se zašto planiram trčanje kad su mi noge u takvom stanju da mi se uopšte ni ne stoji, a kamoli hoda, a tek kamoli trči. život je čudo.

što je najzanimljivije, sve ovo gore se VIŠE NEGO UKLAPA jer sam na svim ovim trkama bio slično spreman. pred Sivac sam bio toliko umoran da su mi noge klecale dok sam se zagrevao i do zadnjeg časa sam razmišljao da li da uopšte startujem, u Somboru je bilo +31° i isto kao pred Sivac smo morali da ustanemo u 4 ujutru i da se u autu vozimo 4 sata na trku, a pred Podgoricu sam većinu od dve nedelje nakon NS maratona preležao bolestan.

paralelno tome, verovatno se i svi ostali McMillan-ovi Ritmovi savršeno uklapaju u moje treninge, jer ako kaže da mi je idealno da 1000-rke treba da radim od 3'32'' do 3'41'', pogodilo se da sam juče (dan nakon one dužine po kamenjaru) zadnje dve promene od 2km i 1km otrčao tu negde oko 3'30''/km, dakle upravo u tom opsegu. i piše da Tempo Run treba da mi bude 3'50 do 4'/km, dakle to bi bio cilj za danas. e sad, eventualno zato što nisam "samo umoran" nego premoren, možda to podelim na dva dela, ili čak i na 4 dela po 2.5km, sa pauzama od možda samo minut? tek koliko da malo istegnem leđa i da dopustim stopalima da nakratko predahnu od tog silnog udaranja po asfaltu.

NAROČITO ZATO jer već koliko za 5 dana imam priliku da trčim ravan polumaraton, pa bi bilo bolje danas uraditi nešto "što drukčije moguće" od ravnomernog tempo trčanja. nemam pojma. nešto ću smisliti. do sutra bih morao definitivno da odlučim da li je ipak prekasno da se predomislim za Starek, ili sam ipak bio pametan kad sam digao ruke od planiranja trka tako "na silu".