ko zna šta sam sve ispreskakao,
ovo će biti jedna jako teška i jako duga priča...
sve do kraja života
pre dve i po godine, prvi put sam ga ugledao
teturao se, jedva je hodao
a ja tek pošao na trčanje
nakratko sam zastao, osmotrio ga, to je bilo poodraslo štene koje je očigledno bilo bolesno
stalno se cimao, trzao, jednu nogu (prednju desnu) uopšte nije koristio
kilometar kasnije sreo sam dvoje drugova koji su se šetali uz reku
drugarica je veliki ljubitelj pasa, stalno spašava, udomljava, hrani, i tako
rekao sam im da sam ga video, rekoše da su ga eto malopre videli i oni, dali mu šačicu granula koje ona uvek nosi u torbi
u povratku, istim putem, nisam ga video
tada je krenula potraga
svaki dan sam tuda prolazio peške ili biciklom, tražio ga, i nakon ne znam ni sam koliko dana, našli smo ga, lola i ja
preneli smo ga u grad, negde pored reke, gde imamo neko mesto na kojem tako sklonimo napuštene i nejake psiće
prolazile su nedelje a mi smo ga svaki dan hranili, donosili mu u činijama, mazili ga, navijali da preživi
i preživeo je
počeo da se uspravlja na one svoje 3 upotrebljive noge, da se vuče par metara levo desno
došla je jesen 2012-te, on je već uveliko "prohodao" (čitaj ćopao) na svoje tri nogice, prednja desna je stajala podvijena pod rebra bez ikakve nade da će ikada opet postati NOGA, a ne samo neka viseća smetnja
spontano se preselio na pola puta od prvog prebivališta, prema našoj kući
svaki put kad smo ga nahranili, morali smo da brzo pobegnemo, jer je ludak počinjao već i da trči, sve brže i brže, onako na tri noge
došla je zima
napadao je sneg
a on je onako, tronog, lutao, prečnik kretanja je proširio na čitav kvart, i počelo je da se događa da ga i po par dana ne pronađemo, da bi ga nahranili
kad ga napokon sretnemo to je bila pravo oduševljenje i za nas i za njega, mazili smo se, skakao je po nama, ljubav čista
i onda je došao neki trenutak takozvane ciče zime, mi smo ga tražili, sve dalje i dalje, a njega nigde
počinjao je da nas obuzima očaj, da nije uginuo, da ga nisu uhvatili šinteri...
te neke večeri, ko zna koje po redu, lola mi je rekla da je nekoliko puta pokušala da ga nađe ali bezuspešno, i da probam ja, jer imam više sreće
zaista, to je maltene postalo pravilo, kad god je nestao bez ikakvog traga, meni se posrećilo da naletim na njega na prvom mestu gde krenem da ga tražim
i tako, krenuo sam i te večeri, zimske, već je bio mrak
nakon malo lutanja, zviždukanja, doslovno smo se sudarili oko nekog trafoa
ja odavde, on odande, bum, tras, skinuo sam zimsku jaknu, zgrabio ga, umotao ga i podigao u naručje, i onako hodajući u dukserici a zagrejan tom srećom što sam ga našao, nisam znao šta drugo da uradim nego sam ga doneo kući
smestili smo ga u neki podrum, napravili mu brlog od ćebadi i koječega, i tako je prezimio prvu noć kod nas
eh ali...
bio je slab, bolestan, trzao se svake sekunde, štaviše i malo češće (80-ak puta u minutu, merio sam štopericom dok mi je ležao u krilu), i veterinarka je rekla da bi morao da bude u toplom, stalno, ako mislimo da preživi zimu
smestili smo ga kod loline mame u kupatilo
tamo je spavao, trzao se, stalno nešto pljuckao, to je smrdelo da te bog sačuva pa je to ubrzo postao trademark osveživač celog kupatila
negde u međuvremenu smo ga nazvali LANE
nekako je bio žuto-beo, puno manje braon (smeđ) nego prosečno lane, ali nam se to ime nametnulo samo od sebe, on je jednostavno izgledao kao tek rođeno lane, teturavo na svojim nogicama, slabo i željno nečije brige
2013-ta se uveliko zakotrljala, nakon moje loše i kilave atletske 2012-te nekako sam opet "poleteo"
nikada to nikome nisam rekao, jer niko nije ni morao da zna
ali nekako, svo vreme sam mislio, da (što'no bi rekli) "ako na ovom svetu ima ikakve pravde, ikakve te neke karme i sličnog sranja" smo nas dvojica na neki način povezani
kad god su svi mislili da je izgubljen, nestao, uginuo, ja sam ga pronalazio
u tom nekom sad-ili-nikad trenutku, ja sam ga opet pronašao iako je zvanično bio nestao, i od tada se ta moja stara zimska jakna zvala "lanetova jakna"
dok se on baškario u taštinom kupatilu, ja sam trenirao i sve bolje mi je išlo
znao sam, oh da, naravno da sam već tada uveliko znao da osim svog dobrog na ovom svetu, postoji i zlo
znao sam i da zlo često trijumfuje
no nekako, valjda sam bio neoprezan, slep, ili barem zaslepljen, jer nam je tako lepo krenulo
išli smo u šetnje, on je ćopao ali je sve više koristio onu svoju zgužvanu nogu, pružao je sve više i više, oslanjao se sve čvršće i češće
a ja sam leteo, trčao sam intervale 50x100 metara sa laganim trčanjem između, i u takvom brzo-sporo režimu uspevao da pređem 10 kilometara za 39 minuta što je daleko izvan najluđih snova za maratonca mojih godina
širili smo krila, grlili smo život, moj lane i ja
zvali smo ga žuta buva, ludo žutilo, žutać, žulinjo, lančoni, lanegan, laki, imao je hiljadu imena, i postao je simbol nečeg neuništovog, nečeg jačeg od smrti, jačeg od svakog zla (jer smo ga našli, tada i takvog, upravo jer su ga neki zli ljudi odbacili i zaboravili, servirali ga Smrti na švedski sto)
nizali su se polumaratoni, nisam mogao da verujem kako mi je lako išlo, pobeđivao sam planinske trke, bio prvi na pešteru, treći na sljemenu, prvi na tari, hej na ultri od 58 kilometara
sećam se, u jednom trenutku kada sam kao vodeći došao na kontrolnu tačku toliko brzo da nije ni bilo volontera koji su trebali da nam daju hranu, da sam nakon 4 sata trčanja po teškom planinskom terenu u jednom času rekao sebi, naglas (jer sam bio sâm u šumi) - ajmo lane, ovo je naša godina, ovo je naš novi život, prošle godine smo ćopali, vukli se kao mrcine, hajmo da pobedimo ovu trku
trčao sam za njega, u s njim u srcu i mislima, izvukao mrtav gladan tonu snage niodakle, i stigao do sledeće kontrolne tačke gde su mi rekli kako imam barem pola sata prednosti nad konkurencijom
i tu negde počelo je da se budi i ZLO
počela je Smrt da gunđa, nije joj se sviđalo to uznemiravanje
a moj lale i ja smo se borili, trčali smo sve lepše i brže, već je i u običnom šetuckanju po bašti koristio sve 4 nogice, sve lepše se oslanjao na njih
na jesen sam otrčao i maraton u Podgorici, nakon godine "suše" što se tiče dobrih rezultata, napokon sam uspeo da otrčim još jedan maraton ispod 3 sata
bila je vrućina, ali bila je i njemu, celog leta kad je dahtao i balavio
žuljale su me patike, ja oduvek imam te probleme sa stopalima, i kad god su počela stopala da mi trnu, setio sam se njega, kako je prohodao na onu četvrtu koja mu je bila skvrčena ispod rebara
kad mi je bilo najteže, ne znam ni sâm tačno gde a sve će biti da je to moralo biti negde kad se od albanske granice kroz ono selo Tuzi vraćamo ka Podgorici, nisam osećao levo stopalo ama baš ni trunku
zastao sam nakratko, malo razlabavio pertle na patici, krenuo da trčim dalje i rekao sam sebi - ako može lane, možeš i ti, nemoj da si govno
i trčao sam, trčao, trčao, zamišljao sam da sam ja Lane, i nakon prve polovine maratona od 1h30 drugu sam pretrčao za manje od 1h26 što je prosto nezamislivo u Podgorici po onoj vrućini
te godine svaka moja medalja je bila naša medalja, svaka moja pobeda je bila njegova, jer je on to itekako zaslužio
ali avaj
to je već bilo previše za gospođu Smrt
počela je da divlja, da iskače iz svoje kože
tolika pobeda života je bila neprihvatljiva za sve zle sile
neko je morao da plati za toliki nestašluk, i hvala bogu da sam to bio ja
sve mi je opet krenulo nizbrdo, povrede su se nizale, zadnja loža, koleno, potkolenica, kuk, išijas jedan drugi treći četvrti, pa stopalo pa sam onda pao pa slomio prst i ko zna šta još, ali ne, ne, ne, Smrti nikad nije dosta
ona zna šta hoće
no nije mi bilo žao, sad kad svedem utiske
moj Lale je trčao sve brže, par puta je išao sa Lolom na "trening"
odu tako oko blokova, naprave i po 4-5 kilometara
ja ćopam, kilavim, pešačim, nema veze
on ima 3 godine, on je dete bre!
neka dete trči, ja mogu i da crknem
tako sam mislio, radovao sam se svakom njegovom skoku kao da je moj, a moje skokove sam otpisao
dotle smo došli, ovog proleća, moj lale i ja
predao sam se smrti, jeste to kukavički, nisam ja neko zarđalo govno koje bi tako lako trebalo da se preda, ali šta ćeš, nekad naletiš na ZLO koje je od tebe veće
koliko god se trudio, izdizao, ono je uvek bilo duplo veće, i žešće
trening od pre 10 dana, pre 7 dana, pre 5 dana, 4, 3, 2, danas, sve je to bilo više smrt nego život
krenem, predam se posle par koraka, nastavim melanholično da trčkaram pobeđen tom bujicom i poplavom ZLA koja me neprestano zasipa
i danas je lane umro
moj lane je zatrpan sa pola metra zemlje, sa samo tri godine
meni je u grlu knedla njegove veličine, no bojim se da je još uvek puno manja od onog zalogaja otrova koji ZLO za mene čuva
jer, nemojte da se oneraspoložite što ću vam ovo reći, ZLO uvek pobedi
zlo uvek bude jače od svega dobrog, dovoljno je samo da izgovorite reč "dobro", i shvatićete koliko je sva kilava i unjkava, i da kažete "zlo" i osetićete reskost tog žileta od daha
moj lane se više nikada neće trzati, a svi su govorili da otkako je ojačao, da mu se i trzanje manje primećuje
tri godine, pa to je dete, hej, DETE!
jebem te živote, da te jebem
kao što je zlo jače od dobrog, tako ni ti živote nikad nećeš biti jači od smrti
stojim tako u redu, čekam da i meni neko svojom mržnjom veže ove ruke i noge, da mi ih skvrči kao lanetova prednja desna šapa što je bila, da mi stegne grudi da više ne mogu da udahnem, da mi zaustavi srce sve dok ne zagrizem sopstveni jezik u onom ropcu u kojem većina pasa završi
okej gospođo Smrti, navali, ko te jebe
igrali smo nas dvojica jedno ili ne samo jedno leto, trčali smo, POBEĐIVALI SMO, ostaće zauvek zapamćeno
a ako je ZLU poslednja želja da nakon njega ugasi i mene, neka izvoli
sahranjuj me sotono, i ne, ne želim ti da umreš, jer bi to značilo da ćemo se svi negde dole sresti
ostani da vršljaš po površini ovoga što je sve manje Život a sve više Pustoš, a moj Laki i ja ćemo se juriti negde dole, ili gore, ili ne znam ni ja gde, ali znam da nas nikakvo ZLO neće razdvojiti, nikada, makar danas možda izgledalo da je u tome uspelo
istruli, ZLO, raspadni se, ili mi se unesi u lice i reci mi šta hoćeš, a ja ću ti zubima svu kožu sa lica pokidati, kao što bi ti moj Lane otkinuo, da si umesto njega prvo mene ubilo.
prva slika je mesec dana nakon što smo ga našli, dok nije mogao da se uspravi, a druga je sa naše poslednje šetnje, pre dva dana.
momak moj lepi, sunce moje, oči moje.
šta li je bilo pre, ispred onog predzadnjeg? znate šta hoću da kažem - uvek bude nešto. znam da je zadnje bilo ono "presecanje leđa" kad sam se držao za stolice i pretrčavao po kući od vrata do vrata savijen od bolova, i pre toga je bilo nešto, i sad se pitam šta je prethodilo svemu. da, ono u sredini koje mi je kao i uvek prekinulo taj neki San O Sistematskom Treniranju, bilo je neko lepo vreme pa sam se prešaltao na biciklu da bih udovoljio Loli koja stalno gunđa kako premalo vremena provodimo zajedno. za neupućene, mi ne živimo na različitim kontinentima, mi smo 24h dnevno zajedno, osim kad ja odem na trčanje, i onda su njoj ta preostala 22h premalo. dakle neka šema bi mogla da se nacrta otprilike: par dana lepo treniram, onda budem dan-dva premoren pa pokušavam nemoguće umesto da se lepo odmorim, onda opet par dana lepo treniram pa zatim iskoristim lepo vreme da zajašem biciklu, pa onda opet par dana lepo treniram pa odemo na neki koncert s kojeg se vratimo u 3 ujutru pa onda sledeća dva dana klimam i prevrćem se kao pijana žirafa, pa onda opet dva dana lepo treniram pa su evo sada naišle ove proklete alergije.
koliko god bilo pouke u onom stihu od Osvajača "neka se kletve izbrišu, sve će se jednom vratiti..." ja ne mogu a da ne povičem - Alergijo dabogda crkla! valjda se ovo piše spojeno, nemam pojma. a preponosan sam da guglam. kontam da bi, ako se piše razdvojeno, moralo da se preoblikuje u "o alergijo, želim da ti bog dâ što brže crknuće i pokoj večni".
ajmo sad unatraške.
0) danas nema šanse da uradim išta što podrazumeva korišćenje mišića, jer sam nekako obamro i dekoncentrisan, imam osećaj da mi je cela glava napunjena nekakvim silikonom ili gitom, tako je bilo i juče a noć je tek bila katastrofa, o čemu ću na onom drugom blogu
-1) juče sam pošao na trčanje, da ne bih puno kijao i šmrcao obukao sam nešto malo toplije, i onda je ispalo da sam se obukao PREPREPRE-toplo. s jedne strane sam bio svestan rizika da ću da se skuvam, a s druge strane nema groznijeg osećaja od onog kad se streseš na vetru jer ti je mokar dres, jer to donosi desetak minuta neprekidnog kijanja i slinavljenja, čitav mali horor. nakon toga sam celo veče imao osećaj da gorim iako je toplomer pokazao 35.9, biće da sam nešto malo poremetio centar za termoregulaciju.
-2) e taj dan je bio super. ujutru sam otrčao onaj Krug koji sam opevao u prethodnim postovima, i to sam ga otrčao u smeru koji smatram "bržim". jeste uspon nemoguć ali bar na nizbrdicama može da se trči manje-više normalno, za razliku od "sporijeg" smera gde su uzbrdice teoretski moguće za trčanje ali je spust totalna pogibija i to što je zvanično nizbrdica ne znači ama baš ništa, krećeš se nekim smešnim brzinama i jedino što ti je u glavi, to je da se ne smorogaš u neku provaliju. dakle u poređenju sa onih 1h18 (i samo par sitnih zalutavanja, bolje rečeno grešaka) sada sam pretrčao za 1h13 i to bez ijedne greške, biće da konačno upoznajem sve tajne tog grebena i onih šuma sa strane.
-3) kao što sam napisao, otišao sam sa idejom da trčim, shvatio da sam premoren, i okrenuo nazad kući. ne znam postoji li nešto smešnije od "danas sam bio na trčanju, od jedan kilometar" ali eto, kod mene je sve moguće. pretpostavljam da sam možda i zbog toga dan kasnije otrčao onako dobro.
sutra su polumaratoni u Novom Sadu i Osijeku, do pre samo par godina se uopšte nije postavljalo pitanje da li ćemo ići nego je jedina dilema bila na koji ćemo, a u poslednje vreme se osećam kao voz koji je iskočio iz šina i pokušava da, kotrljajući se kroz njive, uhvati korak sa životom.
takođe je, zbog haosa u treninzima i apsolutne nesigurnosti u sopstvenu formu i naročito mentalnu izdržljivost, Beogradski Maraton otpao iz kombinacije kao trinaesto prase, i još mi jedino preostaje da razmislim da li me zanima utešna varijanta da tog dana otrčim Polumaraton. kao najjači argument da dođem u Beograd je možda taj što je 18-og aprila "Record Store Day", pa postoji mogućnost da odmah posle maratona bude neki koncert u Pinball Wizard-u!
ovo sam "obećao" pre dva dana ali eto, dva dana prođoše a obećane reči me zaobiđoše. ovo sam tako fino sročio da zvuči kao da nije moja krivica, to je sad tako vrlo moderno, znate. mislio sam i da bi tema mogla da se vrti oko toga kako nešto, što sam smislio, "ne liči na mene". međutim ni to nije istina. jer taj nazovi Kratak Trening koji sam smislio ima tu neku (svaka treća reč mi je neki neko nešto nekakav, zvuči kao da se moje rečenice čude same sebi) takmičarsku notu, a to je oduvek bilo jedno od mojih sportskih lica. jedan je onaj lutalica koji bi po ceo dan zunzao levo desno po brdima, a drugi je, možda malo manje napadan zadnjih godina, upravo taj tip koji voli da sve izmeri, uporedi, koji voli da sebi postavlja zadatke i koji je u voli-me-ne-voli-me odnosu sa svim tim zadacima, jer kao što znamo nemoguće je svakog dana biti sve bolji i bolji a upoređivanja postoje upravo da bi nam to pokazala.
trčao sam tako bez ideje i cilja, pre nekoliko dana, i našao taj jedan kratak ali jako težak krug. nazovi krug, jer više je neka ćoškasta osmica, poput zgužvane limenke. i došao sam do par varijanti, zavisno od toga da li je poenta držati se uvek istih stazâ (jer one su dostupne preko cele godine), tada ima negde oko 12km, ili je fora ići najkraćim putem, kada ima 10.7km ali šta ću recimo kad jednog dana preoru neku njivu kuda ja udaram dijagonalu? dakle ta najkraća varijanta ponekad može da bude neizvodljiva.
recimo da se u prvih par kilometara staza penje 200m nadmorske, onda se u sledećem kilometru spušta 100m, pa zatim u sledećih par km imam puno malih gore-dole zezalica uz reku, i onda nakon prelaska klimavog mostića preko reke, u čileanskom stilu, dolazim na jedno brdo, uspon, liticu, ne znam ni kako to nazvati, i to je najteži deo treninga. naravno da je nemoguće trčati uz nagib gde se na tri metra dužine popneš metar visine, koji pritom nije ni pravilan poput stepenica, ni ravan poput nagnute livade, nego je sav grbav od kamenja i stenja pa se na puno mesta treba popeti četvoronoške i raskrečiti se u korake od pola metra visine. nakon toga sledi spust od par kilometara koji se može trčati koliko god neravan i opasan bio, pa pretrčavanje preko železničkog mosta od 200-nak metara, poslednji uspon od kilometar i poslednji spust koji je ujedno i onaj prvi uspon, dakle povratak istom stazom na početak.
I SAD, SVE OVO ŠTO STE PROČITALI, MOŽE DA SE OTRČI I KONTRA SMEROM. tako se izbacuje onaj kilometar vertikalnog puzanja, svi usponi su na granici nit da trčiš nit da pešačiš (zato ovo nije trening za dane kad si umoran, nego za one dane u kojima imaš snage da zagrizeš i otrčiš sve teške deonice) e ali jedino preostaje opet taj greben, ta litica, kojom treba strčati nizbrdo, gulp! no dobro, to sam već nekoliko puta izveo tako da već mogu da kažem da imam minimalnog iskustva u takvim zadacima, s tim da sam zadnji put uspeo da malo promašim stazu i očas posla odoh negde, ne znam ni sâm gde. sad će da ide malo više matematike pa nastavak ne moraju čitati oni koje baš ne zanimaju atletski rezultati.
prvi put sam taj "krug" (tako zovemo sve staze kojima je početak i kraj na istom mestu, iako skoro nikada nemaju veze sa kružnicom) otrčao za 1h28 bez žurbe, čak sam pred kraj napravio mali zaobilazak da ne bih imao zbir od 11.5km nego od 12km, što mi je lakše da upišem u dnevnik treninga. već samih tih 1h28 deluju "smešno" obzirom da je i sat vremena predugačak za 12 laganih kilometara po ravnom. prosto nisam imao pojma gde sam potrošio toliko silno vreme, čak iako sam na nekoliko mesta zastajao, da bih zaobišao par poplavljenih delova staze, ili da bih se provlačio ispod/oko izvaljenih stabala, a na jednom mestu sam opet malkice omašio pa sam se vraćao kroz šumu na pravi put.
e kad sam pre nekoliko dana napravio tu "skraćenu varijantu", ispalo je ispod 11km dužine a vreme 1h18. prvi i poslednji kilometar su umesto po makadamu bili po travi, a dva puta sam izgubio po minut trčkajući levo-desno i pitajući se gde beše staza, što je potvrda da ceo krug još uvek nemam "u malom prstu". usput mi je par puta palo na pamet pitanje da li bi neko to mogao da otrči za sat vremena. jer 10.7km zvuči zaista smešno kratko, a za ovih 1h18 sam nekoliko puta u životu pretrčao Polumaraton, koji je skoro duplo duži (21.1km). pa sam onda to morao sebi logički da objasnim, da ga raščlanim na svaku nemogućnost pojedinačno.
da bih, recimo, spustio svoje vreme za 11 minuta, dakle na 1h07, to bi značilo da treba SVAKI kilometar da otrčim za minut brže. u ovoj sadašnjoj formi, očigledno je da NIJEDAN kilometar koji je uzbrdo, ne mogu da otrčim ni pola minuta brže, a kamoli minut, jer zamislite kako bi nekome eksplodiralo srce ako bi uzbrdo (pri istoj frekvenciji) pravio korake od 80, umesto 70cm (!!!). to je više naučna fantastika nego razmišljanje o sportskom učinku. nizbrdo, pa dobro, moglo bi da se sleti, što su noge u boljoj formi i što se više trči ovim brzinama, nizbrdo zaista može puno da se nadoknadi. takođe, i kada ne bude ovoliko vode, brže će se trčati i manje preskakati potočići neposredno uz reku, a i ako bi do leta neko isekao i odneo sva ona oborena stabla, samo nedostatak svih tih provlačenja i preskakanja bi ošišao bar minut. i par zalutavanja manje, još minut... i obrni-okreni dođem negde do granice od 1h15, možda 1h13 ako bih se vratio na onu idealnu težinu pa i na uzbrdicama smakao ovde pola a onde frtalj minuta. i to je otprilike to. koliko bi svetski prvak u planinskom trčanju bio brz na ovakvoj stazi mogu samo da nagađam, NAROČITO jer se sa brzinom trkača vreme ne skida proporcionalno, upravo zbog tih prepreka na stazi. i najbrža planinska koza na planeti ne može da se sjuri "sto na sat" stazom kroz džinovsko kamenje, koja krivuda između drveća pod nekim naglavačke nagibom. tu je puno važnija veština, elastičnost, i donekle ludost da stalno trčiš malo brže od onoga koliko si siguran da nećeš pasti, pa pomoz bože.
juče sam krenuo na taj krug, na težu (UZ greben) i kraću (kroz livade) ali strmiju varijantu. parkirao bicikl pony (što ga milijana gony) pored reke, otrčao prvih 500m uzbrdo, shvatio da su mi noge preumorne da bih bio sposoban da pretrčim više od pola uzbrdica, okrenuo nazad istih 500m, upisao u svesku 1km trčanja za taj dan i otišao biciklom na trening oporavka. operacija nije uspela, pacijent crko. ali, danas je novi dan.
evo vam i slike tih vuko... da ne izgovorim baš, ovo je ona polovina staze koja je udaljenija od grada.
pođoh da napišem svanuo je i greškom otkucah "svenuo je" neki crno-beli oblačnjikav dan. slova A i E uopšte nisu blizu na tastaturi, svašta. sad mi je žao što sam pobacao neke prastare tastature još iz vremena 486 i 586 kompjutera, jer sam mogao da ih rastavim i ispremećem dugmiće pa da ispadne kako na tastaturi nešto piše. to bi čak moglo i na zid da se okači, kao neka polu-umetnička zajebancija.
ili npr napišeš nekom čestitku tako od slova tastature i pošalješ mu kao poklon, s tim da ne mogu da se ponavljaju dva ista slova, iz prostog razloga što ih nema. moralo bi neko debilno "hepi rođus" umesto srećan rođendan, i tome slično. eto gde me odvede samo jedna mala greška: u šetnju tastaturama :-)
a hteo sam da kažem da je svanuo taj najavljivani siv dan, pa razmišljam kako nije loše, iz neke vaspitne perspektive, da ne bude odjednom i nedelja, i sunčan dan. treba naučiti da se zadovoljiš i polovičnim stvarima, da ne čezneš uvek za kompletnim naj ugođajem. jel toplo, jeste, jel pada kiša, ne pada, dakle sve pet. ostavi tu dlaku u jajetu, i pravi se da je ne primećuješ.
planirao sam da jednog dana, kad se slože okolnosti, isprobam onu traku za puls zajedno sa android aplikacijom za crtanje karata i beleženje trčanja (ili kakvog već kretanja) jer me zanima koliko bi izdržala baterija telefona. naime zbog te puls-trake bi morao da bude uključen bluetooth, zbog navigacije bi stalno trebao da bude uključen GPS, a zbog učitavanja karata bih morao da omogućim i prenos podataka. i preko svega toga bih verovatno nemilosrdno trošio bateriju tako što bih svaki čas palio ekran da bih pratio da li sve radi onako kako bi trebalo.
no sve to mi deluje previše komplikovano da bih se već jednom odlučio da je "došao taj dan". kako su mi nezgrapne rečenice jutros, slabo sam spavao...
i na temu te komplikovanosti, sve te zezancije sa telefonima i androidima i opcijama, to je sve izmišljeno za ljude koji po ceo dan nemaju pametnija posla, pa mogu da bulje u telefon 24/7. to su postale zvečke za odrasle. kao što beba odnosno malo dete neće da pusti nešto, igračku ili cuclu, nemam pojma, i vrišti kad joj to uzmeš iz ruku, sad smo došli u situaciju da gledamo ljude od 40 godina koji po ceo dan ne znaju šta će s mozgom i s rukama, pa se tako zabavljaju tim zvečkama sa tač skrinom.
i još su toliko nesvesni svoje situacije, da usput čak kritikuju decu koja rade to isto. kažu "šta će deci mobilni? igraju se po ceo dan!". pa jbt deca i treba da se igraju, ako ćemo već da polemišemo, a ne matori konji koji očigledno imaju nekog drugog da za njih radi i da im napuni želudac, da ih opere i obuče, da bi oni mogli da ostanu bebe. sad mi je pred očima slika one skalamerije što se razapne iznad kolica pa kad se beba probudi onda bulji u onih 5 šarenih loptica koje se okreću u krug. kad napuniš 30 ili 40 godina to se onda zovu tviteri i fejsovi i lajkovi i čekiranja, pa igrice, farme, kendi nešto, sage neke, pojma nemam, sve mi je to bilo blokirano dok sam imao fejs da te bebe od 40 godina ne bi mogle da me nepristojno zatrpavaju sugestijama kako bih i ja trebao da se igram s njima.
ukratko, pre par dana sam izašao ispred kuće, popalio po telefonu sve što se popaliti može, čekao minut dva, gledam u neke pokazatelje kako ova aplikacija traži gps signal a ona traži da se upari preko bluetooth-a sa drugim uređajem, čekao sam dva minuta i samo spustio telefon na prozor, rekao mu "vidimo se u nekom sledećem životu", uključio štopericu i otišao na trčanje. jeste sve to šareno i zabavno ako imaš višak vremena za zvečke, a izgleda da ga ja do sada nisam našao. taj višak, mislim. a iskreno, ni zvečke mi ne nedostaju.
hteo sam da pišem o jednom trčanju,
koje mi je vratilo nadu u život.
nešto u smislu,
da postoji tu neki brdski krug,
i da ga uglavnom pretrčim u nekom malodušnom tempu
tu negde između 1h15 i 1h20,
a da mi je lični na tom krugu 1h06
(možda i 1h05 ali neću da slažem),
a evo, pre dva dana sam ga pretrčao za 1h09...
a pre toga, puno pre toga,
a i gotovo svaki dan nakon toga, čega god već,
hteo sam da pišem o tome kako na tom,
i svakom drugom trčanju,
imam osećaj da postoje neki demoni
koji PUNO VIŠE upravljaju mojim životom,
i energijom,
nego sve ostalo što zavisi SAMO od mene.
hteo sam ono, hteo sam ovo,
okej, ja sam Hteolog
i tako rešio ja da treniram, ne znam ni otkud ni zašto me je to spopalo, ali ajde. nije loše za promenu. ionako će za par dana da me nešto zaboli pa ću da dignem ruke od svega. no nek traje dok traje, zabavno je.
juče sam pretpostavljao da mi noge neće biti preterano umorne, zbog neuobičajene kratkoće onog planinskog kruga u ponedeljak, na koji sam mogao da povedem sve koje zaista zanima "sky running". tada mi je Polar ocenio trening kao "extreme" iako je to na papiru bila šetnja (12 km za 1h28'). doduše čudna šetnja, sa okruglo 50% vremena provedenog u gornje dve zone pulsa, haha.
elem juče sam otišao biciklom pony (što je milijana gony) 5km izvan grada, upalio štopericu i krenuo na trening promena 100m/100m (jako/lagano), a što je inače jedan od mojih najomiljenijih treninga, od svih onih koje nazivam "prâvi treninzi". verujem da takav napor poboljšava i maksimalni utrošak kiseonika, i što je još važnije, poboljšava tehniku trčanja jer na 10km takvih promena pretrčim pola, dakle 5km, brzinom kojom (u tom određenom danu, na upravo toliko umornim ili odmornim nogama) mogu da pretrčim recimo kilometar, eventualno 1.5-2km ako bi se baš radilo o nekoj žestoko stimulišućoj majstoriji tipa kratka trka. bar mi je takva procena.
e sad, zbog toga što ga ne radim često, obično na ovaj trening u zadnjih par godina krećem sa malo širom idejom, a to je da usput vidim "kakve su mi noge" pa da uradim ili 2x4km takvih promena, ili 4+2+4km sa kratkim stajanjem na tom 4-om kilometru (tamo mi je najzgodnije da se sklonim s puta), ili da u najboljem slučaju izvezem (kao vez, ne kao izvoz) svih 10km u cugu što ume da bude puno napornije od svakog tempo trčanja.
ako ćemo realno, ne znam ni zašto to radim na OVAJ način, jer bi po pitanju tehnike trčanja bilo puno bolje sve te deonice raditi sa stajanjem a ne sa laganim trčanjem između, jer bih tako postizao veće brzine a ujedno bi mi noge bile stalno odmorne. valjda iz nekog razloga (neutemeljenog) verujem da konstantno trčanje opeterećuje noge na neki način koji je korisniji treningu za maraton, nemam pojma. mada ionako sva trčanja obavljam u kontinuitetu, dakle ovo bi i moglo da ide sa pasivnim pauzama. nema veze.
recimo, nikada mi nije palo na pamet da otrčim par kilometara tih promena 100/100, pa da ubacim deo laganog trčanja, kao sendvič. nikada, do juče. i juče sam skontao ovako, idem 4km tih 100/100m, zatim ću da otrčim 2km lagano (1km do okreta + nazad na isto mesto) i dalje opet 4km od 100/100 sve do mesta gde sam ostavio biciklu.
taj plan je očigledno nastao negde u trećem kilometru kad je "počelo da postaje gusto". zajebi ti ovo, il da predahnem il da umrem, tako nekako. i dobro, kad sam prešaltao mozak na to da izdrži do 4-og km odjednom sve nije izgledalo tako teško i uspeo sam da to izdržim stoički, odnosno stojećki, bez isusovskog posrtanja padanja na zemlju.
taj 5-i kilometar je ceo blago uzbrdo tako da sam neki dramatičan odmor mogao da okačim Mačku o rep, a potrajao je skoro 5 minuta, tako da su me jednim udarcem ubile dve muve - em se nisam pošteno odmorio, em sam dobio toliki penal u vremenu da mi se digla kosa na glavi.
međutim, u međuvremenu sam ipak malo prekrojio onaj plan. umesto da otrčim lagano još 1km pa da cepnem zadnja 4km, predomislio sam se i zaključio da je bolje da tih 5km od okreta do polazne tačke pretrčim kao možda (?) 2+1+2, tj da taj lagani kilometar ubacim negde na pola, da bih tako što više deonica bio relativno svež. kažem deonice mada su to realno samo promene, ubrzanja.
i tako sam krenuo nazad da mažem 100/100m odmah od okreta, i fino mi je išlo. e onda negde, nakon pretrčanih kilometar i po sam osetio sve veće i veće žarenje ispod prstiju, kao da će odjednom da mi se napravi žulj na stopalu. negde na sredini jednog segmenta od onih 100 laganih metara, brzo sam zaustavio štopericu, raspertlao patiku, prepipao stopalo i čarapu tražeći neku nepravilnost bilo kojeg oblika, malo protrljao stopalo i što brže vezao patiku, ovaj put malo čvršće da mi stopalo ne bi šetalo.
odmah sam nastavio gde sam stao, mada mi je puls u međuvremenu sa onih 157-160 gde se svo vreme vrteo, spao na 120-ak. a i noge su mi se učinile nekako odjednom osvežene, iako je pauza trajala minimalno. i tako sam "u hodu" (veoma prikladna igra reči) odlučio da nastavim bez onog laganog kilometra. teram svih 5km do kraja, samo ću one lagane 100-tke ići za nijansu lakše, da mi se taj osećaj teškoće ne bi više povećavao, nego da pokušam da ga držim zauzdanog negde na krajnjoj granici (ne-)komfora.
moram da napomenem da je ovaj vetar koji obara sve živo po srbiji ovih dana, duvao tako da me je bukvalno odneo do okreta, pa sam svo vreme imao neke neočekivano dobre prolaske iako je staza celom dužinom u nežnom usponu, obzirom da prati rečicu. e sada mi je pak ta vetrina gruvala u grudi pa sam bio pomiren s tim da će povratak verovatno biti sporiji, i nisam se oko toga previše uzbuđivao.
i zaista, prva 4km su imala prosek od 4'01''/km, zatim je onaj lagani kilometar trajao 4'53'', a poslednjih 5km su bili po 4'03'' iako sam mislio da će razlika biti veća, što zbog vetra što zbog progresivnog ublažavanja ritma onih odmarajućih 100-tki. eh da, kad sam se približavao poslednjem kilometru, opet sam zastao na desetak sekundi jer me je svo vreme nerviralo kako mi sad lepo stoji ona leva patika koju sam dotegao, a desna mi malo šeta, pa sam i nju zategao da bih bio potpuno zadovoljan u tih poslednjih 6-7 promena. mada je taj poslednji bio bogme potežak. obično kad sve prođe imamo tendenciju da zaboravimo kako nam je bilo teško pa kažemo kako smo mogli i brže, ali ono je bilo "bogu dušu".
ukupno je svih 10km ispalo 41'15'' i verujem da sam, u nekom malo manje ambicioznom pristupu, držeći svo vreme kilometre na 4'07'' recimo, mogao da za isto to vreme "proguram" i 10km u cugu, bez ikakvih stajanja. jer to je velika razlika od onih početnih 4'01''/km, baš baš veeeelika. no nema veze, neka taj neki "mlak" trening ostane za sledeći put. možda tako mogu da probam i 14km recimo, trebalo bi da se bez problema ugura u 1 sat trčanja.
danas će biti malo neobičan dan, to znam unapred jer imamo neke čudne planove, a više o tome - sutra :-)
pa ne znam
radi se o tom testu, o tom novom satu (štoperici), o toj nekoj ideji da je moguće premotavanje života i vraćanje u neke ranije živote, preživljene i proživljene
možda jeste, možda nije, ovaj blog tajnu krije
polar to sada narodski naziva fitnes test, a mi sportisti smo ga oduvek zvali ve-o-dva-maks, odnosno maksimalni utrošak/potrošnja kiseonika
i tako je bolno, i tako je teško ("i tako je divno, a tako je prazno" beše to citat) oprostiti se od nekih brojki koje su ti nekada značile SVE, pa usvajati neke nove brojke, tipa, kažu ti da ti je taj famozni indeks ispod 60 a nekada je bio preko 70
što je isto kao i kad ti kažu da su ti godine iznad 50 a nekad su bile ispod 35...
no dobro, svako kad-tad završi u čitulji, a što reče onaj mangup antiša zjec, "dođe mi da se što pre ubijem, pa da ne dočekam da vidim sebe u čitulji, jednom kad umrem"
dalje kažu da sam iznad proseka
to bi trebalo da zadovolji svakog prosečnog korisnika (bilo koje) aplikacije međutim, ako sam iznad proseka, očekujem puno više (od sebe, ali i od aplikacije. to jest, sebi bih i progledao kroz prste, ali ću aplikaciju smrtno da zamrzim ako mi iznese činjenice koje mi se ne dopadaju!)
dakle fakat je da od moje generacije, deset posto treba odmah zakopati, dvajes posto treba zakopati sutra, ostatak prekosutra, a svakog desetog možemo da proguramo kao "sportistu"
s tim da su tu spojili sve "vrlo dobre" i "odlične"
dobra fora, to spajanje kao kad u školi spojiš sve koji "razumeju skoro sve" i one koji su dokazani genijalci a ja ne volim spajanja
štaviše, alergičan sam na njih!
nisam ja ni lens armstrong ni haile gebreseLJasije, nemojte nas mešati kao što nisam ni neki bilo koji rekreativčos koji je kupio fensi štopericu, a nadam se da nisam ni u sredini između te dve krajnosti
volim krajnosti, pa to ti je
evo upravo zato se često događa da pišem ili o svačemu ili ni o čemu
no sve to na stranu, treba nekako, kako god, preskočiti onih 60
najlakše je skinuti nekoliko kilograma, jer se maksimalni utrošak obračunava po kilogramu telesne težine, a ako iz automobila izbaciš putnike sa zadnjih sedišta on bi trebao da ide brže uzbrdo
dalje
malo pametniji treninzi
tempo lagani tempo dužina dužina dužina, sve je to više pogodno za održavanje forme nego za njeno uzgajanje, a i to održavanje obično donese blagi pad poput onoga kad bi rešio da sediš kući i štediš pare a da ne ideš na posao, pa mic po mic makar kupovao samo hleb i čaj, ušteđevina će se osipati
u tom scenariju posao odnosno zarada bi bili ono što ja zovem "pravi" treninzi
kako rekoše u komentaru ovog TESTa, "dostizanje ovog nivoa je verovatno zahtevalo dosta uloženog truda", e pa sad je prosto glupo sve to pustiti da ode "niz vodu"...
još jedna stvar koja me intrigira je ovaj obračun "dnevnih aktivnosti" koji mi po pravilu stigne negde do 200-300%, pa pretpostavljam da bih nakon recimo dve nedelje trebao da izvadim prosek iz svega toga, i da pronađem ono što mi je neka "mera"
odnosno, da te procente prevedem u Poene, i da to tako shvatim da mi je recimo 220 poena prosek, ispunjavajući koji sam konstantno u nekom "tek malo umornijem od poželjnog" stanja, pa da onda pokušam da efikasnijim i kraćim treninzima to svedem recimo na 200 poena (prosek) i da vidim kako ću se osećati, koliko umoran koliko oporavljen na dnevnoj bazi, sa tako postavljenim "osiguračem"
mislim, kad već imam tu igračku, bar da se malo njom i igram a ne samo da je nosim na ruci kao teg misleći da ću trčati brže jednom kad ga skinem
eh da
kažu da se ovaj test radi na mesec i po, međutim mislim da dosta na njega utiče trenutak u kojem ga radiš
pa tako može da se desi da ne bude isti "rezultat" jutro nakon teškog treninga i veče nakon dana odmora, tako nešto
pa razmišljam da ne može biti neke velike štete ni ako ga radiš svaki drugi dan, čisto da se proveri da li ta štoperica zaista uvek dođe do istog zaključka, ili može da je prevari stanje organizma na day-to-day osnovi
evo odložio sam završetak bloga za 5 minuta i prilegao opet, sad mi pak pokazuje 57, nije loše, ovim ritmom ću do Tur d fransa biti u boljoj formi od Fausto Kopija, ako on uopšte još uvek vozi
još jedna izmišljotina. dva sata pred koncert, koji je trebao da nam bude šlag na torti tog petka 13-og, otišao sam da trčkaram Beogradom, onako turistički. ulice na periferiji su nekako lakše za trčanje i uklapanje prema saobraćaju, dok su ove u centru zanimljivije, naravno, ali proporcionalno komplikovanije zbog neprohodnosti. trotoarima uvek neko ide i trčanje bi se svelo na non-stop zastajanje, propuštanje, preticanje ili nedajbože sudaranje sa pešacima. tako sam sasvim spontano otkrio "dobitnu kombinaciju" a to je trčanje granicom između kolovoza i trotoara. vozila skoro nikada ne koriste tih krajnjih pola metra, a idealne su ulice kojima idu tramvaji jer tek oni prolaze više nego retko. mimoilazak s tramvajem traje deset sekundi i onda sam opet miran baren pet minuta, a svo vreme mi je puno zabavnije nego da trčim trotoarom, jer je pogled na ulicu puno otvoreniji, praktično je osećaj podosta sličan trčanju pored reke ili mora. jedino na šta treba obraćati pažnju na ovom mestu, je na vozila koja ulaze/izlaze na parking mesta jer je nekome ko u rikverc izlazi na ulicu verovatno poslednja stvar na pameti da očekuje pešaka na tom mestu, no uz malo pažnje svaki bliski susret takve vrste se može na vreme predvideti i izbeći, bar je to moj utisak. idealan način za upoznavanje grada, ili za podsećanje, ako se radi o nama koji ne prolazimo baš često svakom bogovetnom uličicom. trčanje je, nasuprot biciklizmu i vožnji auta, opet probudilo anarhistu u meni pa sam maltene na sve semafore pretrčao na crveno, iz prostog razloga što izgleda da su u beogradu svi semafori uvek crveni pa nisam ni imao izbora. naravno nisam prolazio kroz uši automobilima, to su bila bezbedna pretrčavanja uvek u situaciji kada najbliži auto nije u rangu od 20-ak metara. no ako ne trčiš u špicu saobraćaja, čini mi se da se osim kroz onih nekoliko ključnih avenija sa po 6 traka, praktično celim beogradom može trčati uzduž i popreko bez stajanja, odnosno eto neka prva statistika bude da sam zastao 3 puta u sat i po vremena, dakle zanemarljivo. mogla bi čak da se napravi i takva gerilska trka, na sopstvenu odgovornost. prva trojica preživelih dobijaju medalje, a onih nekoliko koji nisu stigli do cilja, dobijaju spomenike, bog da im sporost i trapavost prosti.
tako se u ovom kraju govori, red ovoga red onoga, pa skraćeno "red red"
nakon onih par kraćih a bržih trčanja, i fantaziranja o tome kako sam opet postao mlad brz i pametan, usledila su dva dana na bicikli. ono što su se nekada zvali treninzi sada je maltene nedostižno kao ideja, pa je ovaj dvodnevni odmor nogu od trčanja (malo sam osećao ahilovu, i sada mi izgleda sasvim u redu) protekao u onom nekom penzionersko-rekreativnom režimu gde vožnju od 1h20 zoveš "sat i po" a onu od 1h50 zoveš "par sati".
utorak je bio malo sunčaniji pa smo otišli trkačkim biciklama i doživeli taj vetar koji je na čistinama brisao sve pred sobom, toliko da smo sve do okreta vozili malu šajbnu. dobro, povratak je bio kao da te neka nevidljiva ruka svo vreme gura u leđa ali nedovoljno euforičan (povratak) da bi poništio onu traumu s početka.
drugi dan je bio pak oblačniji i sumorniji pa smo otišli MTB-ovima, a istraživanje "u kakvom stanju su manji lokalni putevi kroz brdašca" je donelo jedini mogući zaključak, da se od silnih baruština jedva vidi asfalt. dovoljno je odmaći samo nekoliko km izvan grada i već su sve njive pod snegom, prosto deluje nestvarno evo već ko zna koji dan zaredom, da u gradu uopšte nema snega a da na okolnim brdima ne možeš da vidiš nijednu drugu boju osim bele, svašta.
obe vožnje su bile onako "tempo do jači tempo" no to je taj neki štos da mi uprkos tom intenzitetu danas deluju odmorne za trčanje. jedini problem je što se zima već predugo oteže a ja ne uspevam ni da pokušam da nešto otreniram dva puta dnevno, jer mi je proleće najdraži period godine upravo zato što nakon zime počinješ opet da živiš u nekoj višoj brzini. tada se razmišlja koliko sati je prošlo od poslednjeg treninga a ne koliko dana. a ovo sad je kao noćna mora, zaglavljen sam u "drugoj" što se tiče tog sportsko-životnog elana, i ni makac. kao nešto malo izgleda da će krenuti na bolje pa nakon samo par dana opet lupi neka zimoća i vetroća, baš je onako bljak a i predugo već traje.
sutra bi mogao da se desi i "day off" jer bi trebali ceo dan da budemo što u putu što u nekim silnim obavezama, pa za slučaj da ujutru ne stignem da otrčim čak ni malkice, ne bi bilo loše da to unapred nadoknadim danas, tako da sam u ovom trenutku poprilično naoštren za neki srednje dugo srednje jako trčanje odnosno neku kombinaciju koja me neće premoriti ali koja će me maksimalno umoriti i zadovoljiti. e sad, još samo treba i napraviti tih 20000 koraka...
nakon onog epski opevanog zajedničkog treninga i ronjenja kroz bljuzgu, odmah sutradan sam se zaleteo na sledeće trčanje, pa sam ga odložio za pola sata, pa još malo, pa čekaj da napišem ovo pa ono, i na kraju mi se više nije trčalo, i tako je od euforičnog jutra stiglo neko kljok popodne a meni je dan prošao u odmaranju. što je verovatno dobra stvar za noge, koliko god se glava tome čudila i ostala željna novih uzbuđenja.
dan odmora je doneo naravno samo dobro, kao i uvek, a u subotu je umesto najavljenog razvedravanja počeo opet da promiče sneg. odustali smo od putovanja u beograd na koncert, a ionako me ti koncerti uvek totalno izbace iz ritma jer mi poremete i stanje nogu (višesatno stajanje, u vreme kad obično uveliko ležim i spavam) a u zagradi sam već objasnio nastavak tog poremećaja obzirom da se u par dana prešaltam po nekoliko vremenskih zona napred-nazad.
obzirom na buđavo vreme a naslućujući da su mi noge u dobrom stanju, otišao sam na jedan od default krugova koje trčim kao Brdski Tempo. početak marta je uveliko "krajnji čas" da se promeni brzina, i ja sam iz celozimskog boravka u II pokušao da se odmah prebacim u IV. gore u brdima je bilo dosta magle, sneg je čas prestajao čas se opet pojačavao ali se nije zadržavao na putu, a sreo sam i grtalicu. na 6.5km od kuće sam shvatio da ne mogu da napravim KRUG, jer je drugi (stari) put celom dužinom ispod 10cm snega koji niko nije čistio i kuda ama baš niko nije prolazio, a spuštati se 4km u "road" patikama kroz takav sneg bi bilo sve samo ne tempo trčanje. avantura mi je bilo dovoljno, ranijih dana.
produžio sam dalje uzbrdo glavnim putem do mesta na kojem sam izračunao da se nalazi na tačno 8km od kuće i koje je ujedno prevoj iznad manastira Lelić, nešto malo iznad 500m nadmorske, dakle 330m iznad grada tj polazne tačke. prosto je izgledalo neverovatno da gore uz put ima toliko snega, na mestima i smetova, a da ga u gradu nema uopšte. tako je umesto kružnog trening postao "do gore i natrag", umesto 14km je ispao 16km, a poslednja ravna 4km sam zamenio sa skoro isto toliko brdâ na tom neplaniranom "produžetku". celokupni prosek je ispao 4'48''/km što je neka treća i po, a ne četvrta brzina, dakle tolika mi je razlika do onog što zovem "pristojna forma"...
popodne smo se ipak predomislili i otišli na koncert, a sve u nadi da ću usput svratiti u jednu radnju da kupim onog Polara M400, no na naše opšte čuđenje i nevericu sam saznao da u beogradu postoji prodavnica koja subotom radi do 15h, izgleda da je palanački mentalitet počeo kao moljac da nagriza i filozofiju tog velegrada-u-pokušaju. kući smo se vratili u 01:15 što je još i dobro jer se često događalo da zaginemo i do 03 ujutru.
nedelja je počela malo zbunjeno, jesam umoran nisam umoran, jesam se probudio nisam se probudio, a na trčanje sam krenuo sa idejom da ću tek da vidim da li će biti neki tempić, ili rastrčavanje, ili još jedna od mojih izmišljotina, ono takozvano "tempo-rastrčavanje". iznenadno, odlazak uzbrdo je bio u polu-tempu, a plan je bio da odem samo 6km i okrenem nazad, jer sam u džepu poneo nešto slanine za onu kuju na brdu koja se vuče na dve-i-po noge, jer je i njoj Osmi Mart. planirano - obavljeno, stajao sam samo desetak sekundi, istresao joj desetak kockica slanine na sneg i opet uključio štopericu. povratak je bio čista najčistija jurnjava, a kratkoću tog treninga sam iskoristio da isprobam neke nove budget Nike patike namenjene za off-road, no obzirom da su lagane ispod 300g poslužile su i za (pretežno) asfalt. jesu pola broja veće ali za te pare neka mi posluže za deset trčanja i već se više isplate (po jednom treningu) od odlaska u bioskop. total 12km za 1h01', ovaj put samo do 400-tinak metara nadmorske.
treći dan u nizu sam iskoristio za istraživačku ekspediciju. seo sam na bicikl pony (što ga milijana gony) i otišao 6km izvan grada, u prvoj kući se raspitao kuda kroz šumu idu putevi za ono selo na vrhu, planirao da napravim jedan krug a onda napravio tri skroz druga kruga, i vratio se na početnu tačku. izrešetao ruke i uši trnjem, video dve srne ali nisam uspeo da ih slikam, riljao kroz sneg do kolena i blato do članaka, prolazio kroz bare kao da imam gumene čizme jer sam ionako bio sav mokar a stopala su mi pola treninga bila oduzeta od hladnoće jer sam pametnjaković u žurbi zgrabio prve s reda i obuo pamučne čarape. ovo mi je bilo jako važno jer će se sneg vrlo brzo istopiti, pa pogled s jednog brda na drugo više neće pokazati kuda idu staze jer će se izjednačiti boja išća drveća i zemlje. samo dok ovako ima snega lepo se ocrtavaju sve ali baš sve staze, i puno je lakše ugledati te puteljke kojima bi voleo da prođeš. a sad kad sam ih "pohvatao" i zapamtio, osećam se bogatiji za još jedan delić tog puzzle-a oko grada, dakle ako se zarati niko me neće ni naći ni uhvatiti, brale znam skoro svaku šumu kao svoj džep. što reče brega, grickaćemo grožđe, čekaćemo rat da prođe. a onda ćemo da se vratimo u grad da se upoznamo s turcima.
a sad na biciklu.
- dokle idemo? pita Lola.
- do kiše i nazad, kao i obično. rekoh filozofski.
razmišljam jutros šta da radim po ovom vremenu, a "ovo vreme" se misli temperature od +2 +3, i sneg koji se na tlu pretvara u bljuzgu. nešto sam kao smislio da ću da se držim asfalta, i što strmijih puteva jer se tuda najmanje zadržava taj užas, dalje, da ću da probam da odem što više uzbrdo jer gore valjda ima više snega a manje bljuzge, i pod tri sam zamišljao što manje prometne asfalte, da me kola ne bi prskala (ako je sneg više Voda) odnosno da ne bih puno smetao autima, ni oni meni (ako je sneg više Sneg).
tu negde mi se javi drug, i kao dogovorimo se da odemo zajedno. on je pak planirao neke off-road varijante, no ipak smo se dogovorili za asfalt, što je sigurno - sigurno. (do kraja se nije znalo ko je koga više zajebao no ako je neka uteha čisto sumnjam da se danas IKO dobro proveo na trčanju).
kad je video da sam poneo rukavice vratio se 30m do baze da uzme i on svoje, pa je do kraja trčanja njemu bilo lepo i toplo dok su se meni smrzli prsti jer se ispostavilo da ove moje nove tanke rukavice samo dodatno hlade šake kad se nakvase, i nakon što su se natopile praktično sam ih nosio kao ledene obloge.
sigurno je bilo jedino da će da nas kupaju bljuzgom na svakih pola minuta, a dok smo izašli uzbrdo iz grada, tačnije UZVODNO jer je užički put bio jedna omanja reka, već smo bili mokri. ja uzeo neke road patike koje su mi bile prljave, pa ko velim da ih malo operem na trčanju, a on takođe uzeo neke šupljikaste ali iz drugog razloga, njih je prve ugledao pa je valjda pomislio da će usput da grane sunce :-)
i tako šljap-mljac posle 3km skrenemo mi na neki sporedni put, jer je na magistralnom bio užas od bljuzge i saobraćaja. ne lezi vraže. na tom sporednom putu je kanda celo selo, tojest ne jedno, nego deset selâ, svi su se potrpali u aute i krenuli u grad! jebote kola prolaze ko da smo na Slaviji, a jedino što smo dobili izborom manjeg puta je da je umesto 3cm bilo 5-6cm bljuzge, a i pokoji potočić više. baš zanimljivo.
kad nam se i to smučilo onda smo skrenuli na neki makadam koji je bio pola pod snegom pola pod bljuzgom, i tu nam je svanulo. doduše prekasno, jer smo već bili mokri kao da smo pretrčali maraton kroz močvaru. no hajde, gledaš levo gledaš desno (a vidljivost 100 metara, zbog snega koji pada, ali hajde) pa ne misliš na ono što ti je pod nogama. dotle smo već prestali da obraćamo pažnju na teren, ako je bara staneš u baru, ako je blato staneš u blato, bitno je da ti je savest čista a za sve ostalo će se pobrinuti veš mašina.
nakon toga smo opet izašli na asfalt i trebali da se spustimo nazad u grad, a samo je bilo pitanje kojim putem. no ja se setim "neke prečice", pa smo se vratili malo nazad da bi je pronašli, a kad smo je pronašli shvatili smo da DEFINITIVNO nismo u obući prikladnoj za testiranje po ovakvom vremenu. krivine i oštar spust su izgledali kao bob staza na Trebeviću, a mi smo šlajfovali kao dva bambija na blatu, ili kako se već zvaše taj crtani. trebalo je birati između dva potoka koji su skakutali kroz krupno kamenje, pedalj blata po ivicama, ili jednostavno trčati žmurećki čega se uopšte nismo setili, ta ideja neka ostane za sledeći put.
spustili smo se kod petničke pećine, krenuli onim malim puteljkom ka jezeru i naišli na baru celom širinom puta, a i šire. dok smo pokušavali da pregacamo po ivici, meni se učinilo da na sredini bare vidim asfalt, pa sam pomislio da je tu voda duboka samo par cm, i pokušao da preskočim na to mesto... da bih sekundu kasnije shvatio da stojim u vodi bukvalno 15cm dubokoj, a "toploj" nekih +4 stepena obzirom da smo je zatekli u onom trenutku zgušnjavanja i pretvaranja u bljuzgu.
kažu da je hladna voda dobra za mišiće i tetive. doduše kažu da je to za POSLE treninga, ali dobro, sat ovamo sat onamo ko će baš da sitničari... e sledeća bara je bila samo 7-8cm duboka pa smo zaključili da je puno toplija. ili smo samo malo brže protrčali, nema treće mogućnosti. ostatak treninga je protekao bez velikih uzbuđenja a kad smo došli u grad jedva da smo igde trčali po stazama ili trotoarima, već smo svuda birali travnate površine koje su bile pod nekih 2-3-4 cm mokrog snega, što je još uvek bilo puno bolje od bljuzge i vodurine na svim asfaltnim i betonskim podlogama.
kao anegdotu moram da zabeležim trenutak kad je Vladi mobilni krenuo da se sâm od sebe uključuje u džepu i da poziva koga god hoće, a kad smo zastali da bi pokušali da isključimo zverčicu, ispostavilo se da se usput povezao i na društvene mreže. "ahahahaha, nešto sam lajkovao!" uskliknu ponosni vlasnik i obojica se presavismo od smeha :-D ... a ja se sledećeg trena zaledih od pomisli da je mogao nešto da lajkuje kod Lole, jer bi me ona bacila pravo s vrata nazad u nabujalu Kolubaru misleći da uopšte nismo na trčanju nego da sedimo u nekoj kafani i zajebavamo se po fejsu.
(kasnije se ispostavio da je telefon čak i video klipove snimao, doduše u mraku džepa, hahaha)
još samo da sam CEO mogao da uđem u centrifugu kad sam se vratio kući, ovo bi bio savršen dan, a obzirom da nije bio baš savršen mogao bi i da bude poslednji od ovakvih dana u martu. jer šalu na stranu ovakvi treninzi zamore noge (i koješta još) duplo više od običnog trčanja po asfaltu, a bogme povećavaju i apetit što potvrđuje moj stomak zbog kojeg sam se toliko odmakao od stola da jedva vrhovima prstiju dohvatam tastaturu. bilo je to nešto malo preko 17 kilometara, nekih sat i po trčanja. mapMyRun kaže 255m uspona, a google earth kaže 315m, dakle kad se to sabere ispadne skoro 600m, nije loše :-P
uf pa bilo bi mi lakše da tu nema o čemu da se priča tojest piše, nego da ima
to je tako išlo da sam u petak, ne znajući da ću u nedelju trčati "trku", smlatio onaj trening od 14km odnosno 4 puta po 3.5km (15 minuta), i to mi je bilo baš super
e onda smo se uveče smislili kako ćemo ipak na put...
tako je subota protekla pola u pakovanju, pola u putovanju, a kad je trebala da se završi (jbg pola plus pola jednako...) e onda smo otišli u grad na taj koncert koji je potrajao okruglo do ponoći
pa u kola, pa u apartman, pa tuširanje, pa popij kefir, pa operi zube, pa pogledaj ko se javio sms-om, ko na fejsu, ko na tviteru, odgovori svima kako nemaš vremena da im opširno odgovaraš i dok trepneš već je bilo dva iza ponoći
a sutra kao treba da trčimo polumaraton
kao
ključna reč je kao
i tako, dogodilo mi se, verujem, prvi put u životu, da je bilo pola deset ujutru a da sam ja još uvek bio u pidžami
kao nešto sam bio budan, okej, prevrtao se po krevetu, srkutao neku kafu, ali duša mi je spavala medveđim snom
no sve ovo nema veze sa sportom
premotavamo film, brzo brzo brzo
fast forward, that is
nakon petsto metara nalazim svoju poziciju u grupi
ubacujem se iza neke malene grupice
povuci potegni, svako ima neki svoj ritam, neko ga menja manje a neko više
međutim na okretu 2.5km (od trke 5km) svi odoše natrag i ostadoh sâm
fuck, rekoh sebi na francuskom, i požurih da uhvatim priključak sa par momaka koji su bili stotinak metara ispred
pa onda za njima u zavetrini, mučki i kukavički, baš me briga
e ali ta karma koja me je uhvatila na zub...
nakon 8-9km počinje da mi trne levo stopalo
jedva gazim, uopšte nemam osećaj u tabanu, užasan osećaj
još neko vreme trčim, razmišljam, paničim, pa se smirujem, pa opet očajavam
odustaću, ovo je katastrofa i nepravda
trčim i dalje, ali sve sporije i sporije, organizam podsvesno šalta iz četvrte u treću i po, pa u treću, pa u drugu i po...
i stajem
sedam pored staze u travu, naslanjam se leđima na drvo, raspertlavam levu patiku
nike pegasus 29, nikakva bolesno lagana niti ravna perverzija, najobičnija patika za trening u kojoj sam pretrčao stotine kilometara
masiram prste, stopalo, dok pored mene protrčava jedno desetak ljudi
zapertlavam sve nazad, ostavljam malo "labavije" ako je to utrnuće bilo zbog prejakog stezanja pertli, i nastavljam sa "trkom"
s tim da to što se do malopre zvalo trka, sada postaje enigma
u glavi imam dve opcije, da lagano trčkaram do cilja, tipa, nemam pojma, skidam kilažu, ili da otrčkaram do kilometar ispred cilja i da skrenem prema autu, da uzmem ključeve od apartmana i da odem na tuš, ignorišući ulazak u cilj
mada sam znao da to nije fer prema momcima koji su sve organizovali, zaista savršeno
i tako, trupĆao sam lagano, gledao levo-desno, kao da se vozim na spratu onog londonskog autobusa, kad me je odjednom stigla poznanica, u ne baš naročito blistavom izdanju
pitam je kako je, kaže da nema Dužine i da joj je ovo prva Dužina u godini, i da joj je jako teško
pffffffff, šta da radim, otkud sad ovo
i tako spontano, rekoh daj da budem bilo kome od bilo kakve koristi
lenjost je prokleta, to je najgora ljudska osobina, oduvek i zauvek
prešaltam ja iz druge i po u treću i po, i krenem s njom
tojest nastavim pola koraka ispred nje, zbog vetra a i zbog motivacije
i tako skroz neplanirano i ne razmišljajući stignem do cilja
usput shvatim da su igrom slučaja preostala dva penzionera bili iza mene u trci, i ispostavi se da sam sa tom trči-sedi-izuj se-obuj se-trčkaraj-trči taktikom stigao do prvog mesta u kategoriji
a jbg, i ona baba je na belom krosu pre mesec dana "trčala" kilometar sat i petnes minuta pa je pobedila u kategoriji u kojoj je bila jedina, rekao bi čovek da je u međuvremenu zalutala, izgubila se, vratili je vatrogasci na stazu, na kolicima je ugurala ambulanta nazad u cilj, i sve to samo za sat i po, da ne poveruješ
a ja eto prešao 21km za vreme za koje je ona prešla 1km, ali meni ravno i asfalt, a njoj blato i uzbrdice, dakle to je praktično isti performans
sve što ste želeli da znate o Paliću a niste smeli da pitate
u atačmentu,
slika kako ulazim u cilj,
svež i sa osmehom, kao i uvek
